Вести
19. 06. 2017.
Удружени насилнички подухват: Приватна партијска војска, полиција и таблоиди
У сада већ фотографијама доказаном садејству приватне партијске војске и полиције важну улогу имају и таблоиди којима је – као хајкачима – поверено да политичке противнике беспоштедно дискредитују и понизе
Насилно уклањање неподобних новинара рвачким захватима и пригодним дављењем већ је само по себи довољно узнемиравајуће, али када се то догађа пред очима присутних – за ту прилику обамрлих – припадника полиције постаје крајње опасно и обеспокојавајуће.
Ако такво понашање, уз то, не само што не наилази на осуду власти већ се из врха Српске напредне странке, која је организовала скуп, чују похвале за „ефикасно“ чишћење испред Скупштине, тада се повлађивање насиљу једино може тумачити као подстицај давитељима да још више притегну.
Такође као порука да су места окупљања грађана допустива или макар само замислива једино као хомогени политички простор који неће бити „загађен“ присуством новинара или, не дај боже, противника.
„Свето тројство“ у сваком оспоравању власти види богохуљење
У сада већ емпиријски (фотографијама) доказаном садејству приватне партијске војске и полиције важну улогу имају и таблоиди којима је – као хајкачима – поверено да политичке противнике беспоштедно дискредитују и понизе.
На делу је, дакле, „свето тројство“ које у сваком, чак и добронамерном, оспоравању власти види чин скрнављења и богохуљења. Немогућност да се опозиција доживи као критички настројен саговорник који је управо због тога пожељан и користан, за неизбежну последицу има све ревносније настојање да се она у потпуности укине.
Да је тако сведочи свима видљива чињеница да нема те опозиционе личности коју режимски таблоиди нису провукли кроз најгушће блато. У наказно обликованом јавном мњењу према њиховој слици и прилици, ствара се тако утисак да су против власти једино изопачене личности којима се приписују сва могућа непочинства и злодела: од неплаћања пореза до сумњичења за убиства.
Какви су, ипак, докази да то чине уз садејство власти?
Па они сами их нуде. Уредник једног од најозлоглашенијег таблоида – гостујући недавно на телевизији са којом је у стваралачкој симбиози – наговестио је, тако, да ће ускоро објавити досије како је вођа опозиционог покрета некада сарађивао с полицијом, или, још одређеније: са Удбом.
Чак и да се пренебрегне очита намера да се дискредитује личност коју власт сматра опасним политичким такмацем, чак и да се – само хипотетички – све могућности оставе отвореним, намеће се неизбежно питање: у чијем су поседу – независно од њиховог карактера – подаци којима пред камерама маше уредник таблоида?
Ко, осим полиције (у овом случају Удбе, ма како се данас звала), може да зна ко са њом сарађује? Ако, другим речима, неко други њима располаже, морамо се запитати није ли он сам сарадник полиције.
Питања се, нажалост, овим не исцрпљују. Морали бисмо такође знати (иако, наравно, можемо и сами да наслутимо) са каквим циљем и у какву сврху се најозлоглашенијим друштвеним загађивачима достављају подаци који – по својој природи – немају јавни карактер.
Ко уређује медије – полиција или новинари?
Због чега је толико важно да знамо одговор на то питање? Због тога што разлику између аутократског и демократског друштва чини управо то ко уређује новине – да ли полиција или новинари, чак и када се представљају бољим него што јесу.
У случају да је ово прво посреди, за полицијске креаторе јавног мњења имамо добронамеран савет. Морали би, ако желе да оставе утисак веродостојности, да свој ионако плитки тхинк танк (складиште мишљења) попуне новим садржајем, што такође намеће потребу да за већ истрошене режимске „аналитичаре“ и „маркетиншке стручњаке“ нађу нова лица која неће безброј пута понављати једне исте, увелико похабане и баналне оптужбе.
На пример о томе како један од предводника опозиције шета пса. Па шта ако шета? Његова је приватна ствар да ли ће шетати пса или диносауруса.
Ако је то једино што им пада на памет, народ ће се на крају запитати да ли су медијске узданице власти, које имају све време и простор српског информативног универзума, у стању да смисле било шта ново.
Било би крајње узнемиравајуће да се открије како нису у стању, јер би то значило да нам – уз све оно што је већ обезвређено и одузето – укидају и машту.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.