Вести

26. 06. 2017.

Аутор: В. Матковић, Д. Петровић Извор: Данас

Зашто и поред толико напретка на свим програмима главну улогу игра један глумац?

Шпичек: Медији некад и сад разликују се у простаклуку

Пре много година једна осмогодишња девојчица у некој анкети на питање да ли више воли радио или телевизију одговорила је: „Више волим радио, јер радио има више слика. „Данас радио нема слику – каже у разговору за Данас Милан Д. Шпичек, један од најпопуларнијих радијских водитеља осамдесетих година и филмски критичар који је уздуж и попреко обишао југословенске филмске фестивале.

Радили сте култну емисију „Медаља 202“ на Радију Београд 202. Колико се радијска публика променила од тада и у чему је суштинска разлика између медија у време када сте ви радили и ових медија данас?

– У простаклуку. Памтим ноћни програм када сам једном слушаоцу реплицирао пошто ме је он најсочније и највулгарније опсовао. У секунди сам одлучио да узвратим и рекао: „Бем и ја теби.“ Будући да сам био новинар Београда 202 који у то време још није радио 24 сата већ је емитован на Првом програму Радио Београда, неприкосновеном и недодирљивом, било је то равно скандалу. Сутрадан ме зове главни и одговорни уредник Никола Мирков. Причамо о времену о пролазности живота. У једном тренутку каже: „Ајд здраво…“ са задршком а онда додаде: „Немој више да псујеш на мом програму.“ Нећу. Псоваћу на свом, одговорио сам.

Једна урбана легенда каже да сте могли да „страдате“ и због вређања друга Тита?

– Мене је Мирков и примио у своје јато када су се сви у Радију правили да ме не познају, јер сам се месец дана крио на Неуропсихијатријској клиници. Сакрио ме, замислите име, доктор, данас професор Дејан Сумрак, јер сам са редакцијског балкона у Македонској улици 19, колони расплаканог, уцвељеног света, која је ишла у Скупштину да се поклони сенима највећег сина наших народа и народности дугу Титу, који је, гле чуда, испустио племениту душу, викао: „Умро је фараон.“ Био сам персона нон грата. Али, да би ме рехабилитовао, уз договор са Миланом Вукосом, одредио је недељу преподне, према свим показатељима најслушаније време, да уређујем и водим Медаљу 202, емисију посвећену малом београдском фудбалу. Синови су с очевима одлазили на утакмице а мајке су спремале недељне ручкове. Једна иронична колегиница у време највеће популарности ове емисије написала је у својим новинама да сам ја „водитељ за домаћице“. Захваљујем вам се на комплименту, нико се није сетио шта нам маме у то време раде.

Било је то време велике популарности радија.

– Да, време радија, иначе, најбржег медија. Стваране су радијске звезде. Поменућу Владу Џета, Рашу Петровића, Луку Мијатовића, Бојана Селимовића, Драгану Кауцки, Радета Радовановића, Владу Јевтовића, Марка Марковића, Душана Прелевића, за које су слушаоци знали када је ко и у које време на програму. Новинари су се припремали за наступ пред микрофоном, каткад и читаву седмицу, као ја, јер оног тренутка када се стави тачка на и, поново настаје мука шта следећи пут. И сви одреда неговали су, према својим могућностима, лепу реч.

Данас на радију раде млади људи, који су не знам откуда и како дошли, који мисле да су већ самим тим што им је неко дао микрофон постали звезде. Највећа звезда на радију био је Милован Илић Минимакс, неприкосновено. Сви остали су за њим каскали или умишљали. Најтеже је на радију створити име, поготово ако пред собом док водиш емисију, тако данас раде, сведок сам, осим микрофона немаш ништа више: не комплетно писан текст, али бар концепт. Мој први главни уредник Милан Булатовић је говорио: „Писана импровизација је најбоља импровизација“. Данас се водитељи утркују ко ће бити ласцивнији, што је лепа реч за простији. Музика се емитује, углавном с рачунара, заборављају се најоданији слушаоци, пре свега жене, од девојке до старе баке, мушка популација истог узраста, свира се тврда музика и музика која нема благе везе са оним што се у том тренутку догађа око нас.

Радио је у свету захваљујући интернету доживео ренесансу, међутим многи тврде да је радио у Србији постао чиста забава, станица са јасним програмским концептом има јако мало, ауторских емисија јако мало, радијских звезда попут вас и Марка Јанковића осамдесетих готово да нема. Да ли је радио у Србији на самрти?

– Озбиљно је оболео. Под хитно мора да провери крвну слику и да оде на скенер. Нисам сагласан да је захваљујући интернету доживео ренесансу. Штавише. Слушање радија на интернету је тотално отуђење. Као што је и блејање у Инстаграме, Фејсбукове и остале празноглаве америчке занимације и замајавање. Отуђили су радио. Радио није чиста забава како ви кажете. Радио је чиста досада. Радио је нешто што тандрче у колима док возите по Београду и псујете или остављате да свира у стану док сте одсутни да би лопови помислили да неког у кући има. Ништа вас не везује за радио. Ни личност ни музика. Нама су својевремено „наручивали“ песме са разних прослава, рођендана и журки. Слушаоци су живели с нама. Нико се више не забавља уз радио.

Први пут када сам био у Паризу, видео сам билборде на којима су биле фотке значајних радијских водитеља. И тада сам скапирао да само личност чини радио. Французи су се тога сетили пре више од тридесет година. Нико, или ретко ко је знао како се зове моја емисија, али су знали моје име иако је компликовано за изговор поготово онима са говорном маном.

Марко Јанковић је био и остао велика радијска звезда. Ја нисам. Увек сам говорио да не радим већ се зезам. А плаћају ме. Звезда је била емисија и моји сарадници којих је било десетак: Зоран Сиљановић Деда, музички уредник, Верица Ђаковић, Жељка Зебић, Маријана Маки Ђорђевић, Милош Пражић, Слободан Гајић ет цетера. Ја сам се шлеповао уз Марка. И ништа ми није значило да ли ме препознају или не, али јако важно ми је било да ли ме – слушају. А слушали су. „Медаља 202“ била је једна од најслушанијих емисија од свих програма радија: преко сто хиљада слушалаца. Да се смрзнеш.

Сећамо се и ваше чувене емисије „Поноћни биоскоп“. Била је веома слушана, филмофили су је волели. Како из ваше визуре изгледа писати и причати о филму данас, има ли простора за ауторско писање и причање о филму, или се, како неки тврде, све свело на хвалоспеве холивудских и осталих блокбастера?

– Прочитајте мој роман „Хеклање уз ветар“ па ћете тек онда поверовати да сам филмом почео да се бавим када сам имао четири године (!?). Филмски критичар сам више од тридесет година. А „сви промашени редитељи су критичари“. Када ми је Ћуре (Михаило Ћурчић), тадашњи глодур, предложио да моје интересовање проширим на сат, а не да попуњавам дневнике и дневне емисије са рубрикама о филму, био сам радостан као дете. Али, удељен ми је термин у ноћи између петка и суботе од поноћи до једног сата. Прво што сам помислио, било је велико питање, а ко у то време слуша радио? Душан Плавчић из студија за проучавање програма РТС ми је рекао: дежурне службе, болнице, студенти и усамљени. И гле чуда: осим слушалаца емисију су почели убрзо да „гледају“ и филмски радници, глумци, редитељи. Био сам пресрећан када ме је једном приликом Драган Бјелогрлић питао: „А када ћеш једног дана да нам откријеш шта заправо значи реч биоскоп?“

Имао сам потпуну слободу. Успео сам да се изборим за аутокефалност, и када се нешто догодило што за то време није приличило Националном радију, када би питали ко је то урадио и добили одговор да сам то ја, махнули би руком и рекли: „Ма нема везе он се зеза. Ништа озбиљно.“ Повремено сам сарађивао са тада јединим правим филмским часописом „Филмограф“ а последњих неколико година спорадично пишем за нишки „Филаж“ који су смислили Дејан Дабић и Срђан Савић. „Филаж“ на волшебан начин и данас опстаје. За похвалу је и издање Југословенске кинотеке „Кинотека“, али не верујем да од тиража и продаје може да опстане.

Господин Жика Павловић био је толико посвећен филму да никада ни за један филм није рекао да је лош. Када би био сатеран у ћошак и морао да се декларише, а филм није испуњавао ни основне естетске критеријуме, само би прошапутао: „То је необичан филм“. Ја сам усвојио Павловићев став посебно када сам после премијере морао да се сретнем фаце то фаце с редитељем кога одлично познајем. Или сам бежао да избегнем одговор или бих као господин Павловић говорио да је необичан.

Написали сте и занимљиву књигу „Куварни глумци“. Шта спаја филм, глумце и храну?

– Волим глумце и дружим се с глумцима. Са многима сам и пријатељ. Нећу именовати да неког не изоставим. Када нису на сцени, као и новинари, глумци су више у кафани, која и за мене представља култно место значајно колико и факултет. Сваке године у Фестивалским новинама Глумачких сусрета у Нишу имам колумну „Глумац је глумац је…“. И, накупило се. На опаску једног колеге да то сложим у књигу рекао сам да је луд и да то нико неће читати. А онда сам се угризао за језик. Синуло ми. Од тридесет троје глумаца, од Мире Ступице, Мире Бањац, Боре Тодоровића, Гаге Николића, Милене Дравић, и тако до броја 33, тражио сам да ми дају рецепт за нешто што знају да кувају или воле да једу. Моји текстови о глумцима, цртежи портрети Миленка Михајловића, сјајног београдског сликара, и рецепти глумаца и ето књиге. Пошто нисам никако успевао да уловим Срђана Жику Тодоровића да ми текст о њему ауторизује, молио сам оца Бору. Бора је написао, и то је у књизи у фусноти, да лепши текст о сину није прочитао. Лагуна је штампала књигу у тиражу од 2.000 примерака. Више је нема у продаји. А могла је да настане само у Нишу, јер осим у тврђави, глумци ноћевају за све време фестивала у чувеној башти „Американац“ мајстора Николе Кокана Мандића. Код њега се једе и „масно ћебе“.

Дружили сте са многим великим уметницима. Било је ту сигурно и неких анегдота… Шта вам је остало у сећању?

– Хеј, глумац, кажи нешто смешно! Шта да кажем? Свима је у природи зезање, што мени веома одговара. За промену, причамо о филмовима и зезамо се на нечији рачун. У друштву, најзанимљивији је Пера Божовић а ништа мање био је и Гага Николић. Гага је на исту фору Новицу, који држи бифе у Атељеу 212, зезао годинама: „Новице, јел имаш пиво?“. „Наравно“, одговара Новица. „А јел ти хладно?“ „Јесте.“ „Е, па огрни се, а мени сипај један виски.“

Емил Лотијану, редитељ филма „Цигани лете у небо“, био је гост Феста. Пратио сам га у Смедеревску Паланку, где је за раднике Гоше приређена специјална пројекција. У повратку, само што се нисмо скрљали. Наишли смо на неколико бала америкен платна. Неком испало. Отишли смо код мене и моја мајка Милена на равне части је поделила платно за чаршаве.

Другом згодом радио сам уживо емисију из Дома синдиката. Испред неке сабијене ложе на спрату. У једном тренутку упада усред емисије неки тип и седа поред мене: „Човече, мрдни, ово је…“ а онда укапирам да је поред мене Роберт де Ниро. Бобијева жена читала је у Београду „На Дрини ћуприја“ јер је била у благословеном стању. После неколико месеци дошла је вест да је родила кћер и да се зове – Дрина.

Када данас укључите телевизор и вртите канале, шта прво помислите?

– Зашто и поред толико напретка на свим програмима главну улогу игра један глумац.

Филм вребају многе замке и „кваке 22“

– Српски филм се изборио за место под сунцем. Звучи невероватно, али годишње се произведе десетак-дванаест филмова. Можда нисмо тренутно водећа кинематографија у региону, али готово да нема филма који се не врати са неког значајног фестивала са наградом. Ако су награде мерило квалитета. Можда не досежемо Сашу Петровића, Жику Павловића, Кустурицу, али, на последњем фестивалу у Кану „Скупљачи перја“ су били прави хит. И филм и неоправдано заборављена Оливера Катарина. Филм вребају многе замке и „кваке 22“, али и поред немаштине, српска кинематографија ствара добре филмове – каже Шпичек.

Моје презиме је Фунт

Аутор сте документарног филма Моје презиме је Фунт, имам 90 година, о Радету Марковићу. Како је рад на том пројекту изгледао?

– Наслов за филм који никада није завршен нити ће бити дао ми је Радетов син Горан. Осим што је пристао да му реметим припреме представе у којој је последњу улогу играо Раде, рекао ми је да прва реплика коју Раде изговара: „Моје презиме је Фунт, имам деведесет година“. Раде се приближавао тој годишњици. Филм нажалост нисам завршио јер је Раде умро. Али, зато сам режирао филм о Пуриши Ђорђевићу, најстаријем редитељу на свету, „Лепо време за млад грашак“. Филм траје 64 минута и тврдоглаво сам остао на тој минутажи иако се не уклапа у ТВ схеме. И нисам погрешио. Филм је фантастично примљен на последњој биоскопској представи у биоскопу Балкан који је био дупке пун. Седело се и на плафону. После премијере добио сам најлепши комплимент од Микија Стаменковића: „Бог те (у ствари рекао је нешто друго), ја овакав филм никада не бих знао да направим.“ И збиља, сам Пуриша тврди да је то играни а не документарни филм, а ја бих рекао документарац са играним елементима. А онда је живео на фестивалима у Москви, Карловим Варима, Пловдиву и готово свим фестивалима у окружењу. Пурке је био сјајан сарадник и није имао ни једну једину примедбу. Такав је био и Раде.

Како је збрисао Орсон Велс

Највећи хедониста међу глумцима био је Орсон Велс, кога сам једне године упознао у Сплиту. Мислим да је то било у 18. веку. Чак сам био и за његовим столом. Јело се без леба јер лебац гоји. Од вечери до јутра. После неколико дана, када сам већ био у редакцији, дошла је вест да је из хотела „Марјан“ – славни Орсон Велс збрисао. Рачун, наравно, није платио – сећа се Милан Д. Шпичек.