Вести

26. 06. 2017.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Шта јесте, а шта није истраживачко новинарство

Рад у било чијем интересу, осим интереса грађана, је прекршај основног стандарда новинарства – новинари треба да раде за све грађане, а не за политичаре, пословне људе или криминалце било које афилијације.

Јер, иако је брзо, извештачко новинарство има једнаку одговорност према тачности као и истраживачко и требало би да је тако и у Србији. Ова је ситуација пуна изазова, а први је – комплетност извештавања.

Добар пример су избори. На парламентарним изборима 2012. године, медији нису имали избора него да пренесу налазе међународних и домаћих посматрача како су били фер и по законима. У Зајечару, на пример, иако је дошло до инцидента када је лидер „Покрета радника и сељака“ Саша Мирковић упао током ноћи у просторије изборне комисије, резултати избора верификовани су као валидни и живот је наставио да тече са новом локалном влашћу. То је извештачко новинарство, односно његов најчешћи домет и за то га не треба кривити, такве су околности. Потом би, међутим, са радом требало да почну и истраживачки новинари.

Након много месеци истраживања, цеђења докумената из државних институција, разумевања изборних закона и улога институција система, те разних начина на које се стиче незаконита и неправедна предност на изборима, ЦИНС је 2016. године објавио како су све веће странке током три године у кампањама прикривале незаконито финансирање активности, а на примеру Зајечара показао како је СНС предњачила, сакривши 2013. године више од хиљаду ноћења њених активиста у локалном хотелу и још по нешто.

Наравно, то је само један град у Србији, па се да претпоставити како је ствар функционисала свуда, али не и – тврдити.

Тврдити се може само оно што се докаже. Истраживачко новинарство захвата чињенице и њихов значај дубоко и широко и на крају све своје главне тврдње и – доказује. А доказ чини разлику између краткотрајне буке у медијима и – кривичне пријаве и законских казни, некад и затворских. Или би бар тако требало да буде, ако би институције радиле свој посао, уместо да глуме украс на путу ка Европској унији (ЕУ), а заправо се труде да се не замере властима.

Када доказа нема, то је у правном смислу као да се догађај није ни одиграо. Када их има и када се објаве, законска обавеза државних институција је да реагују, а ако то не раде, онда су они пред могућим санкцијама и новинари су бар открили да систем не ради, ако ништа друго. Више од тога, без полицијске или тужилачке легитимације, ресурса и ингеренција, не може се ни учинити новинарством. Требало би да је то довољно.

Постоји много дефиниција истраживачког новинарства, али већина садржи три главна елемента:

-Истраживачко новинарство се бави важним темама.

-Истраживачко новинарство открива непознате чињенице које готово увек неко моћан настоји да сакрије.

-Истраживачки новинари до својих сазнања и доказа долазе самостално.

Први елемент дефиниције истраживачког новинарства је, на први поглед, доста јасан – ако ћете нешто радити шест месеци, колико просечно траје истраживање у ЦИНС-у, боље да је то важно, иначе смо потрошили много времена и енергије ни на шта. Али, како одлучити шта је важно?

Да ли је, на пример, важно то што је убијена  певачица „Гранда“ Јелена Марјановић? Медији су очигледно сматрали да јесте. Бацили су се на ту тему са свом суровошћу, непрофесионалношћу и енергијом коју су имали, такмичећи се ко ће имати више нових вести, без обзира што је брзо постало очигледно да ни полиција не зна шта се догодило, а камо ли радници таблоида. У 2016. години Блиц је имао више од 30 спомињања овог случаја на насловној страни, Курир више од 70, а Ало и Информер по више од 90.

Звучи сурово, али професионално гледано – та тема није важна на начин који би оправдао истраживање. Односно, важна је њеној родбини, познаницима, тужилаштву и полицији. Никоме другом на овом свету, на жалост, живот неће бити битно бољи или гори зато што је несрећна жена срела насилну смрт или зато што се о томе нешто више или мање зна. Једини професионално битан аспект тог тужног догађаја је што убица слободно живи и можда ће убити још некога. Али управо критика МУП-а је оно што ћете у извештавању о том убиству ретко и тешко пронаћи.

За новинаре би требало да буду важне теме које битно утичу на животе великог броја грађана. Дакле, то је важно. Поред тога, важно је и да се извештава о проблемима најнезаштићенијих група у једном друштву, јер новинари не заступају интересе само већинских група грађана, него свих грађана.

Дакле, није све што је занимљиво и – важно. Често је случај и да нешто веома досадно – јесте важно. Као економија, сложена питања придруживања Србије ЕУ или ситне мањкавости бројних закона. Све то има последице по све, или скоро све грађане Србије, али људи просто немају знања, снаге и интересовања да се баве тиме. Посао истраживачких новинара је зато, све чешће, и да некако учине такве теме занимљивијима.

Други елемент дефиниције би такође требало да буде неупитан – о познатим стварима није неопходно извештавати, зар не?

Не баш увек. Када је „Инсајдер“ емитовао свој серијал о „фудбалској мафији“, осим што није било баш много грађана који су сматрали да је у српском фудбалу све законито и фер, спортски новинари су седели по кафанама и брундали како су они „све то знали“, како „цео град то све зна“ и како то „ни из далека није све“. Све три тврдње су биле лицемерне.

Прва зато што, ако су знали, а нису објавили, онда и нису баш неки новинари. Друга зато што није тачна – то што њихов круг познаника оговара не представља никакво „знање“, а још мање опште друштвено знање. Трећа зато што колеге из „Инсајдера“, као ни други одговорни новинари, не објављују ствари које не могу да докажу, или бар потврде из више независних извора.

Доказати нешто је тешко и полицији и тужилаштву и када заиста желе да нешто истраже, а новинарима – изузетно тешко јер немају права и ингеренције репресивног апарата државе. Кад већ држава није урадила свој посао сама, морала би то да уради једном када истраживачки новинари отворе тему. То се, на жалост, дешава изузетно ретко. Али једно је сигурно – оно што „сви знају“ и оно што је доказано нису исте ствари. Зато се истраживачки новинари понекад баве доказивањем више или мање познатих аномалија у друштву. Тако информишу грађане, али и настоје да натерају институције да ураде нешто.

Институције би, рецимо, могле да добију податке са банковних рачуна фирми млађег брата Александра Вучића, Андреја, као и њему блиских особа. За њега „се прича“ да се на нелегалан начин, користећи политичку моћ свог брата, страшно обогатио. То би, наравно, било веома, веома лоше, пошто то значи да је ово земља политичара на власти, а не њених грађана, јер ови први имају дозволу за нелегално богаћење, што аутоматски значи и да се то догодило на рачун грађана Србије. Грађани до којих дођу овакве приче се оправдано питају – зашто о томе медији ћуте?

Знате шта? Андреј Вучић је невин док га суд за нешто не осуди. А новинари не би смели да објављују информације о његовом наводном нелегалном богаћењу док за то не пронађу несумњиве доказе. И тачка. Истраживачки новинари су само новинари и има их мало. Раде фантастичан посао у Србији, али неке ствари мора да уради држава. ЦИНС и остали могу само до доказа који су доступни законитим путем, а тај је пут све ужи и завојитији у последњих неколико година.

Наравно, када се истражи нешто непознато, то има посебну корист по друштво. ЦИНС је, на пример, открио и годинама истраживао послове Бранислава Швоње, којег је влада Војводине поставила за вршиоца директора Фонда за пружање помоћи избеглим, прогнаним и расељеним лицима. Његове и њему блиске фирме су варале предузећа, установе и друге организације годинама и једино што се о томе могло сазнати, ако баш вас директно не преваре, било је из упорних, детаљних и доказаних прича на веб сајту ЦИНС-а.

Конкретни поступци државних органа на основу писања медија толико су ретки да смо се у марту 2017. нашли у истинском шоку. Просто нисмо могли да поверујемо да је Бранислав Швоња – ухапшен. Јер, њега је недуго пре хапшења, иако су сви све о њему могли да прочитају на нашем сајту, покрајинска влада поставила за одговорну функцију. Али ипак је ухапшен и наша истраживања су томе сигурно допринела.

Трећи елемент дефиниције је већ мање јасан „неновинарима“. Наиме, једно је копати за доказима месецима, а друго када вас политички или пословни противник моћне особе позове и достави вам нека документа. Не би истраживачки новинари одбили та документа, напротив. Али би то за њих био тек почетак дугог пута до потпуно доказане приче, сагледане са свих страна и независне потврде докумената, као и њиховог контекста.

Да се не би догодило да су то само нека документа, или лажна, или да је доказани проблем само мањи део много комплексније приче. Наш је посао да потпуно информишемо грађане, а не да им бацимо неки комадић слагалице и да их пустимо да се сами сналазе у потрази за његовим значењем. Јер – контекст чињеницама даје значење.

Брзи медији ће често само позвати особу о којој су документа у потрази за реакцијом и објавити то сутра са минималним контекстом.

То није новинарство, него сензационализам и брзи медији у развијеним демократијама то никада не би учинили, бар не они професионални, а у већини развијених демократија, не би ни таблоиди, осим ако нису спремни на огромне судске одштете.

Псеудо-истраживачко новинарство

Истраживачко новинарство у Србији има много проблема. Највећи су свакако ови:

-Нема га довољно;

-Није му дозвољен приступ у медије које прати највише грађана (телевизије са националном фреквенцијом);

-Про-владини медији га сатанизују;

-Нема довољне и адекватне заштите новинара, па ни истраживачких;

-Тржиште реклама није равноправно и слободно.

Али, у тексту који настоји да помогне онима који нису професионални новинари да распознају кредибилно истраживачко новинарство, најважније би било истаћи проблем псеудо-истраживачког новинарства. Оно се претвара, личи на право истраживачко новинарство, али заправо ради у интересу неких од политичких, пословних, па чак и криминалних центара моћи. Најчешће, наравно, за власт. Истовремено, обично и крши неке од битних правила професије, што обичан корисник једноставно не може да препозна тек тако.

Рад у било чијем интересу, осим интереса грађана је, наравно, прекршај основног стандарда новинарства – новинари треба да раде за све грађане, а не за политичаре, пословне људе или криминалце било које афилијације. И то су, додуше грађани, али они имају моћ – легалну или нелегалну – и медији би требало да настоје да злоупотребу те моћи изложе јавности без обзира на лична политичка и друга опредељења самих колега, а посебно не за – новац и услуге. Ако неки одлуче да излажу јавности само злоупотребе једног краја политичког спектра, могу да напишу технички изванредну истраживачку причу, али су прекршили једно од основних начела – непристрасност.

Управо у томе је и главни проблем са псеудо-новинарством – увек га се може ухватити у непоштовању стандарда професије, али грађани нису, нити треба да буду, стручњаци за медијску етику и правила нашег посла. То би професија, под условом да за то има подршку државе и бар независно судство, морала да реши сама.

Добар пример за псеудо-истраживачко новинарство је питање које су у преседничкој кампањи покренули новинари „Центра за истраживање корупције“ (ЦИК): одакле кандидату Саши Јанковићу „скупоцени ‘ауди А6’ којим се вози по Србији“.

То питање изгледа као сасвим легитимно – требало би да знамо колико кандидати троше у кампањи и одакле им те паре. Зато је ЦИНС и истраживао финансирање политичких кампања. Али, питање само о Јанковићевом аутомобилу није било легитимно због непоштовања једног необично важног новинарског стандарда, такозваног – адекватног контекста.

Наиме, оставимо по страни чињеницу да Јанковићев штаб није одговорио на њихово питање о том аутомобилу, као и то да је аутомобил на бесплатно коришћење дао обичан грађанин Србије, што се касније сазнало (требало је да одговоре одмах на то питање). Ако се бавите финансирањем кампање, бавите се свим актерима, почевши од оних који су потрошили највише новца. За то не треба бити стручан, то би сваки аматер смислио.

Дакле, призовимо професионалне стандарде у помоћ, ставимо чињенице у адекватан контекст, истражимо “ауди А6” којим се вози Саша Јанковић, али и трошкове кампање свих председничких кандидата, па да прво видимо шта је ту било законито, а шта не – и на крају да све то упоредимо. Тек тако ће грађани добити адекватнију слику о томе да ли су избори били легални и равноправни. Дакле, ето селективног новинарства на делу, са прекршеним стандардима које грађани не морају препознати.

Док је пример „аудија А6“ наиван, готово очајнички, много озбиљнији и илустративнији је фељтон новинарке „Политике“, Јелене Попадић –  „Путеви америчког новца у Србији“. Ова је тема такође наизглед потпуно легитимна, утицај једне од супер-сила у малој, сиромашној балканској земљи не може бити ни мали ни неважан. Посебно ако долази путем скривених финансија.

Поврх свега, у земљи теоретичара завере, коју су САД бомбардовале огрнуте у НАТО плашт, у којој људи масовно говоре о ХААРП систему, опасним вакцинама и сличним будалаштинама као о одавно установљеним чињеницама о тајним механизмима контроле над нама и штете која нам се наноси, овакав наслов једноставно мора да изазове пажњу.

Наизглед је све супер у том фељтону. Извор података о исплатама разним невладиним организацијама у Србији је управо амерички „Фондација центар“, који се у тексту наводи као „једна од најажурнијих база података“ о донацијама америчких фондација према остатку света. Фељтон наводи донацију по донацију, као и за шта је новац „добијен“.

Па, у чему је ту проблем?

Проблема је невероватно много. Први је онај најосновнији – тачност. За друге организације не знамо, али за ЦИНС можемо да кажемо да је донација НЕД-а која је помињана, била већа него што је објављено, пошто регистар бележи новац који је исплаћен, а била је остала још једна, мања, транша те донације.

Па како је дошло до ове грешке, какву ЦИНС себи никада не би допустио, а камо ли опростио? Врло једноставно – такве се ствари догађају када имате – само један извор. Један-једини. То значи да Јелена Попадић и њени уредници нису поштовали ни најосновнији стандард новинарства, који је заправо одавно превазиђен – „другу страну“ у причи. Нису нас ни позвали, радо бисмо им рекли за све наше донације, и тако се на крају сваке фискалне године комплетан финансијски извештај пословања ЦИНС-а, са свим подацима, доставља АПР-у. Још значајније, испод сваког истраживачког текста јасно је назначено на који начин је финансиран – назив пројекта и подаци о донатору.

Ово “откриће” је, дакле, било јавна ствар, доступна на нашем сајту. Да ли је све то важно за грађане?

Било би важно ако наше приче не би биле тачне или важне грађанима и ако би се испоставило да нисмо сами дошли до њих, односно ако би радили за неку интересну групу. Тиме се фељтон није бавио. Само је уперио прст у ЦИНС и рекао: они примају амерички новац.

А сада – конктекст. Да пређемо преко нетачности и кршења најосновнијих стандарда у новинарству, па да видимо зашто је контекст важан. Контекст чињеницама даје значење. Контекст и ништа друго. Ако вам неко убије пса, није добар човек, али ако га је пас умало убио, онда сте ви лоша особа, или бар лош власник пса. Ако је човек боцкао пса ножем, онда је он зликовац, и тако даље. У овом случају, контекста нема.

Да је Јелена Попадић позвала ЦИНС, објаснили бисмо јој, ако то већ и сама не зна, да се новац не „добија“, него осваја на конкурсима, добрим пројектима који дају адекватну вредност за новац, да се за сваки долар одговара, да се донатори не мешају у уређивачку политику и дали би јој податке о свему што је занима.

То је наша политика – потпуна отвореност и транспарентност. Наравно, били би јако заинтересовани да чујемо и о расподели новца, а посебно власништва у „Политици“, али то је друга прича. Овде је важно да се тај новац не дели тек тако, да када се расподели на људе даје просечне или испод просечне хонораре, јер довољно новца немамо ни да запослимо људе за стално. Истраживачко новинарство је скупо. Рекли би јој и да смо новац освојили на конкурсу за пројекте за владавину права. Да можда нема превише владавине права у Србији? Да ли нам то можда није потребно?

Главно питање је – зашто сугеришете да радимо у америчком интересу? Имамо ми и већих донација од ЕУ у коју хрлимо као држава. Да не радимо и у њиховом интересу? То нису исти интереси. Да ли су и они погрешни и штетни по Србију?

Затим, шта ћемо с новцем који смо освојили на конкурсима Министарства културе и информисања? Чији је то интерес? На који ми то начин, пишући о корупцији и криминалу у Србији, заступамо интересе Америке и зашто је издвојен само амерички новац? Да не говори то нешто о интересима новинарке и њених уредника? На крају крајева, ако претпостављају да ми мора да радимо за САД ако њихов новац трошимо, да ли они сматрају за нормално да раде у интересу оног ко их финансира, уместо у интересу грађана? Пошто ми тако не мислимо и не дозвољавамо (нити нам то ико тражи) да се утиче на нашу уређивачку политику.

Е, када то буде доказала, колегиница Попадић ће имати причу. Само, то просто није тачно.

Још веће питање је – да ли је то сав, или бар велики део америчког новца у Србији? Пошто су то „путеви америчког новца у Србији“, тако гласи наслов фељтона. Не само да није, него је безначајни делић државног новца САД који се после рушења Слободана Милошевића слио овамо и још увек слива, иако ће га Доналд Трамп, изгледа, значајно смањити. Ко је узео тај новац? Влада Србије. Да ли га и даље узима? Да. Да ли је „Политика“ одлучила да провери како је тај новац Влада потрошила и на шта? Није. Да ли су службеници Владе проглашени страним плаћеницима, или бар сумњивим конзументима америчког новца? Нису. А потрошили су стотинама пута већи новац, што је морало, добро или лоше, утицати на милионе наших грађана.

Укратко, у овом псеудо-истраживачком, па чак и псеудо новинарском фељтону дошло је до озбиљног обмањивања грађана Србије, представљеног као истраживачко новинарство, што је нанело штету часном имену истраживачког новинарства које наше колеге на својим визит-картама плаћају скупо, питајте само Бранкицу Станковић.

Истраживачко новинарство то не може бити ако се не придржава основних стандарда професије као и свако друго професионално и кредибилно новинарство.

Оно открива важне и непознате чињенице до којих новинари долазе сопственим радом.

Оно доказује чињенице тако да докази могу да стоје и на суду.

Ако било шта од овога није испуњено, то није истраживачко новинарство, а можда ни новинарство уопште.

Прича је настала у оквиру пројекта Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.