Вести
29. 06. 2017.
Етика у истраживачком новинарству
Ако се открије да је истраживачки новинар урадио нешто етички погрешно, сасвим је могућ медијски напад баш на тај детаљ, који ће скренути пажњу са чињеница које прича открива. А замке су на сваком кораку. Етика у новинарству, упрошћено речено, је покушај да се никоме не учини штета објављивањем информација или другом активношћу у склопу новинарског посла.
Али пошто истраживачко новинарство иде за скривеним, важним информацијама, онај ко то скрива ће свакако да се осети оштећеним. Дакле, не можемо то да избегнемо баш увек, а понекад није ни потребно – ако је неко, на пример, проневерио паре грађана, то мора да се зна. И иако никоме не желимо зло, мања је штета од душевног бола починиоца, него она која је настала по грађане и државу. Од тог новца су, на пример, могли бити купљени инкубатори за превремено рођену децу, а важно је да знамо и ко је то урадио, како, ако је могуће и зашто, како би полиција, тужилаштва и остали могли да спрече сличне ствари. Ако хоће. И смеју. Као и да се јавност побуни ако тог човека поново покушају да поставе на јавну функцију.
Веома је, међутим, важно разумети колико је етика компликована и осетљива ствар, ако ни због чега другог, а оно због тога што много новинара у Србији уопште не жели да се претерано бави њоме и сматра је фрустрирајућом препреком у лову на ексклузиву. Насумична анкета са полазницима тренинг програма које Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) држи, на питање: „Ко је прочитао етички Кодекс новинара Србије“, даје између 10 и 20 процената позитивних одговора.
Питање у вези са неколико закона који непосредно и посредно уређују нашу професију даје још мање охрабрујућу слику. Зашто је то тако није сасвим јасно, али мора да је једна од околности које доприносе ситуацији и то што редакцијска окружења нису склона да се баве етиком, већ продуктивношћу.
Лично никада у животу ван сопствене организације нисам чуо уредника да пита новинара: „А да ли си тој особи објаснио шта може да јој се деси када објавимо њену изјаву“? Што је професионална обавеза, па и у Кодексу. С друге стране, да сам за сваки пут када сам чуо: „Шта га цифраш, откуцај то и јури на овај други догађај, имаш два сата да узмеш изјаве и напишеш текст”, вероватно бих био богат као што у Информеру и тврде за истраживачке новинаре. Та два текста за једно пре подне у дневним новинама не могу да се произведу како треба, ни под каквим околностима. Ако се јави етичка дилема, погађате, тим горе по њу.
Важност етике за истраживачке новинаре
Осим професионалних, постоје и други добри разлози да истраживачки новинари посебну пажњу посвете етичности својих поступака. Наиме, ако се открије да је истраживачки новинар урадио нешто етички погрешно, сасвим је могућ медијски напад на тај детаљ, који ће скренути пажњу са чињеница које истраживачка прича открива. А замке су на сваком кораку.
Наш колега, београдски истраживачки новинар, шест је месеци јурио више директора тајкунског предузећа да одговоре на питања о документима која су потписивали. Сви су одбијали да говоре, осим једног који је прешао у другу фирму. Тај се није јављао ни на један од три броја телефона доступна новинару. Све док колега није по ко зна који пут позвао кућни број телефона. Јавио се дечак од 6-7 година, рекао да тата није ту и понудио његов број мобилног телефона. Новинар је прихватио и испоставило се да тај број није имао. Позвао га је и успео да убеди човека да прича, под условом да му не објави име.
Но, новинар никоме није рекао одакле му нови број телефона све док није прошло баш подоста времена од објављивања приче. Није начин на који је дошао до једног извора (чак не ни кључно важног за суштину приче) утицао на њену тачност, важност или актуелност. Сам дечак никакву штету није претрпео, вероватно нико не зна шта је урадио, а могуће да се тога ни не сећа. Али је дефинитивно тачно да је врло неетично употребљавати децу у нашем послу на било који начин, и по Кодексу, без пристанка родитеља и деце саме, па и о томе мора добро да се размисли. Треба само замислити да неко то уради вашем детету. Уосталом, дечак није трпео штету, али је могао трпети и то је довољан разлог да се тако нешто не уради.
На жалост, у српским медијима свакодневно срећемо много грубље примере новинарског кршења не само етике, него и основне људскости. То што су наше колеге истраживачки новинари често жртве таквих медијских хајки, иако је то веома неправедно, непрофесионално, дубоко непријатно, а понекад и опасно, није разлог да и ми прибегавамо неетичним поступцима у лову на доказе за своје приче. Шта више, у истраживачком новинарству етика је можда и важнија него у другим жанровима професије. За то постоји неколико разлога.
Први је свакако то што је истраживање један од могућих врхунаца професије и важно је да се баш у овој области покаже да је могуће, чак и у Србији, радити по свим међународно прихваћеним стандардима, па и етичким.
Други лежи у чињеници да у сваку причу улажемо огроман део својих професионалних живота и да би било несмотрено изложити тај рад критикама, а резултате истраживања релативизацији због етичких прекршаја.
Трећи је – могућност жалбе регулаторним и саморегулаторним телима, као и тужбе суду. То није ни пријатно, ни јефтино искуство (у случају судског процеса), а ми често нисмо у ситуацији да плаћамо адекватну правну заштиту, посебно не евентуалне одштете.
Четврти, и најважнији разлог је – одговорност према другим људским бићима. Одговорни смо према својим изворима и њиховој добробити и безбедности. Одговорни смо чак и према онима чије грешке и непочинства истражујемо, не зато што су они заслужили нешто добро, већ зато што желимо да се разликујемо од њих по томе што све радимо са циљем да грађани добију важне информације, а друштво прилику да своје грешке исправи и учини живот појединцима бољим и праведнијим.
У суштини, други разлози од овог четвртог, не би ни требало да су нам потребни, али свет је компликовано место, а Србија посебно.
Познавање и примена Кодекса
„Кодекс новинара Србије” је кровни документ о етици у раду новинара у Србији и један од ретких око којег су се сложиле све релевантне новинарске оргнаизације. Правила у њему су разрађена довољно детаљно да регулишу све до сада идентификоване значајне проблеме који су се појавили у нашем новинарству. Не постоји ни један изговор да сваки новинар у Србији не познаје кодекс у потпуности. Покушајте на суду да кажете да “нисте знали” да закон забрањује крађу и одговориће вам да одрасли људи морају да познају законе. Кодекс је наш основни законик и сви новинари морају да га поштују. Ако га не поштују – нису новинари.
Штампани и интернетски медији у Србији, као и новинске агенције (издавачи, власници и новинари), основали су Савет за штампу. Ово је саморегулаторно тело, односно, медији су разумели да је боље да сами контролишу примену Кодекса него да то чини држава законима и судством, када год је то могуће.
Савет за штампу је од априла до децембра 2016. године, анализирајући осам најважнијих дневних листова забележио 4.993 текста у којима је прекршена бар једна тачка кодекса, што је драстичан скок од 49% у односу на исти период 2015. године (уз ограду да су у међувремену угашене Наше новине, а уместо њих почео да излази Српски телеграф), када је забележено 3.357 медијских садржаја са прекршајем кодекса.
Ове хиљаде прекршаја су у исто време и хиљаде повређених особа, милиони обманутих или злоупотребљених грађана и хиљаде новинара који не знају, не желе или нису у ситуацији да поштују основне законе свог посла. Све то заједно, сведочанство је о дубокој, тешкој кризи новинарства, а тиме и самих темеља демократије у Србији.
Тим је важније да истраживачки новинари, представници врхунца наше професије, буду фанатично етични. Они морају да буду пример који говори да се може боље, чак и овде.
*Прича је настала у оквиру пројекта Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Коментари (1)
Остави коментар29.06.
2017.
Прећуткивање је, такође, кршење кодекса
Пракса да се медији позивају на измишљене "изворе блиске...", да би "покрили" очигледне измишљотине, да не кажемо ЛАЖИ, и разне бедастоће којих смо сведоци у временима потпуног пада медија у блато, свакако да представљају грубо кршење Кодекса. Добро је да се неко латио макар сабирања количине лажи коју свакодневно у јавну сферу осиромашене Србије просипају самозвани "посленици седме силе".
ОдговориБило би и занимљиво, али и веома потребно, да се сабере један други вид кршења Новинарског кодекса, а то је прећуткивање, ћутање, кулирање, чекањен да се новинару саопшти из неке институције, форума, државног органа... како би вајни медијски раденик то само пренео, стављајући се у улогу мегафона. Такозвани озбиљни листови крше кодекс ништа мање него таболиди, само то не чине објављивањем дречежих "сензација", већ прежуткивањем. А кодекс новинаре обавезује да информишу-БЛАГОВРЕМЕНО. Дакле, новинари су више од десет година слушали како се на крагујевачком Правном факултезу испити купују као џак кромпира, знали су која професорка има момка нарко дилера из Рожаја, ко вози какав џип, колико кошта испит а колико сви испити "до дипломе"...али су ћутали. Чекали да им локални СУП или тужилаштво кажу да су професори корумпирани. Када је скоро цео Правни завршио у истражном затвору у Смедереву, почели су да "екслузивно откривају" оно што се знало годинама уназад. Зато је крагујевачка афера "Индекс" слом универзитета, али још већи крах и српске штампе. Ћути се још више у Београду, ако ни због чега друог, оно што је у главном граду већа коцентрација свега, па и корупције. Ко сме да помене да професор Правног у Београду, сада на истакнутоју функцији, до скора је имао два радна односа, потпуно илегално,један у Србији, други у БиХ, и то без сагласности матичног факултета? Када је то јављерно новинартима два "храбра" листа, зажутали су, јер неће да се замерају професору који има асистента на високоју функцији...