Вести
31. 07. 2017.
Може ли Бела кућа да добије рат против „дубоких грла“?
Телефонски разговор који је новинар Њујоркера Рајан Лиза водио са новим директором комуникација у Белој кући, живописним Ентонијем Скарамућијем, а потом га објавио на порталу свог листа, сведочи о димензијама једне од највећих фрустрација с којима се суочава администрација председника Трампа: ко новинаре снабдева свакојаким информацијама, нарочито оним о председнику?
„Ко ти је открио ту информацију? Оно што ћу урадити због цурења информација јесте да ћу отпустити све из свог тима и онда ћемо кренути од нуле!“
Другим речима, или ћеш ми рећи име или ћеш сносити одговорност за отпуштање. Кад се новинар Њујоркера на то само насмејао, Скарамући је у очају потегао још један адут: патриотизам.
„Амерички си грађанин, а ово је велика катастрофа за Америку, па зато од тебе, као америчког патриоте, тражим да ми кажеш од кога ти је стигла информација.“
Цурења информација из Беле куће, као и из осталих федералних институција, сложне су у томе америчке колеге, увек је било, али никад, вала, оволико колико је у медије стигло за првих шест месеци Трамповог мандата. Уз обиље поверљивих информација и документа, до јавности су – чак! – стизале информације са састанака на којима се расправљало о томе које мере да се предузму како би се запушиле рупе у Белој кући. О самој Трамповој фрустрацији јавност је ипак највише сазнавала са његовог Твитер налога.
Може ли, оправдано је питање, Бела кућа да се избори с проблемом у чему до сада, и поред силних најава обрачуна с „дубоким грлима“, није била успешна? Или је пак право питање – жели ли уопште да тај проблем свеобухватно реши?
Вечера раздора
Отпуштањем људи из комуникацијског тима цурење информација неће престати. Уосталом, шеф тог тима ни сам не мисли да је у том сектору кључни проблем. У наставку крајње бизарног разговора између новинара Њујоркера и Ентонија Скарамућија, тазе постављени шеф комуникација заправо открива претпоставку о томе ко је новинару одао информацију о вечери са Доналдом Трампом, те за то, користећи претње отказима и патетику, покушава, без успеха, да добије потврду.
Испоставља се: у питању није нико од ниже рангираних стафера, већ, слутио је Скарамући, (у том тренутку и даље) шеф кабинета председника Трампа, Рајнс Прибус. Вулгарности којима је у разговору Скарамући почастио најважнијег човека у Администрацији дале су за право медијским написима о дубокој нетрпељивости између њих двојице. Није, дакле, била спорна информација о вечери Скарамућија, Трампа и других, колико то ко је и из којих побуда то дојавио новинару. (Скарамући је позвао Лизу након што је овај твитнуо о вечери са председником, позивајући се на вишег званичника Беле куће.)
За новинара Њујоркера, како сам каже, информација о тој вечери била је значајна због тога што су за столом на вечери били познати водитељ Фокс њуза Шон Хенити и бивши извршни продуцент те куће Бил Шајн (шта ли Трамп планира с њима двојицом?). И, оно што је сваком новинару најважније – показало се да је информација тачна. О мотивима оног ко је ову информацију „пустио“, Рајан Лиза, као ни било који други политички новинар у Вашингтону, нема ни грам илузија.
Три групе извора
У бројним анализама толике „порозности“ Трампове Беле куће, као могуће главне разлоге за постојање „дубоких грла“ америчке колеге навеле су следеће: 1) да се искаже незадовољство Трампом као председником и начином како обавља ту функцију; 2) да се скрене пажња Трампу на одређена питања и 3) да се напакости ривалској фракцији унутар Администрације.
У првој групи извора, учтиво је претпоставити, налазе се незадовољни припадници обавештајне заједнице, с којима Трамп води рат још из времена када није ступио на функцију а на све начине је омаловажавао њихов рад, те кадрови диљем система федералне власти који су се ту сместили током Обаминих мандата, а које Трамп назива „дубока држава“. Има ту вероватно и Трампових људи који су његову праву природу – ох, за разлику од осталих – упознали тек када је овај крочио у Белу кућу.
У другој групи су искључиво Трампови кадрови, лојални врховном команданту, али очајни због тога што или не могу да допру до разговора с председником или не успевају да му на другачији начин скрену пажњу и укажу на одређена важна текућа или стратешка питања с којима се ваља суочити. Толико су, наводно, очајни да једино решење виде у разговору с новинарима.
Последња, трећа група сервира медијима, да се не лажемо, убедљиво највеће посластице – размирице у најужем Трамповом окружењу. Ту, сва је прилика, спада и информација која је из директора комуникација у разговору с новинаром истерала онолико срџбе и вулгарности.
И, врло је вероватно да управо потоње информације које стижу до новинара изазивају највећу фрустрацију код председника САД. Оне, наиме, указују на нејединство у Администрацији, а то је оно што Доналд Трамп ни као бизнисмен није могао да толерише, јер ем доноси лошу слику, ем (што није занемарљиво) генерише неефикасност. Готово никакав учинак и историјски најнижи рејтинг Трампа у првих шест месеци председниковања довољно говоре о томе.
Најављене истраге против оних који с новинарима деле информације, поготово оне поверљиве, а таквих је од јануара на тоне завршило у медијима, заплашиће бројне и, могуће је, за неко време заврнути барем ту славину. Ипак, упутно би било да обнова „безбедносне културе“ у Трамповој администрацији закачи и самог председника, који је до сада у најмање два случаја одао поверљиве информације (у разговору са Сергејом Лавровом и када је на Твитеру критиковао „омиљени му“ Вашингтон пост због објављивања текста о ТАЈНОЈ операцији ЦИА у Сирији).
Хоће ли Прибусов одлазак из кабинета нешто променити?
Историја америчког журнализма, међутим, сведочи о томе да битне информације за јавност, ма колико биле поверљиве, уосталом, са свим ризицима по „дубоко грло“, најчешће нађу пут до новинара; довољно је сетити се „Вотергејта“ или „Докумената из Пентагона“.
Преживеће и ову олују одскора потчињени Ентонију Скарамућију, јер је његов бес био усмерен заправо на далеко више позиције унутар Беле куће – и, у тој намери је изгледа успео, будући да Рајнс Прибус од петка више није шеф кабинета председника Трампа: он сам каже да је оставку поднео још у четвртак, други тврде да га је Трамп отпустио. Ко год да је од њих двојице први повукао потез, информације које су пуштане о сукобу двојице високих званичника Беле куће нису само биле тачне, већ су вероватно и утицале на крајњи епилог.
Овај случај, међутим, не означава и крај фракцијских борби унутар Беле куће и стога нема разлога да сочињенија из тог серкла престану да тајним каналима долазе до медија. На крају крајева, показало се да такав метод унутрашњег обрачуна многима одговара – и у Белој кући и у медијском свету. Осим Трампу. Само, погрешна је претпоставка да је он тај који може да успостави мир: он је, наиме, бирао свој тим, за који се тражила понајпре слепа лојалност. У Белој кући су, отуда, завршили крајње непомирљиви карактери, али с том разликом што су током кампање имали заједнички циљ – победу, а сада, седећи у суседним канцеларијама, само гледају како да се, с другим заинтересованим, изборе за наклоност председника (који, наводно, увек послуша савет последње особе с којом је разговарао), од којег, авај, не стижу уверљиве поруке о томе шта треба да им буде циљ који ће их поново ујединити. Рат против „дубоких грла“ требало би да поведу, дакле, они којима тренутно до успеха тог рата и није превише стало. Из ускогрудих или „виших“ побуда, за такав исход ни они на бројним позицијама унутар власти нису претерано заинтересовани.
Потврда таквог расположења могла би да стигне веома брзо. Преко извора, наравно. Јер, како другачије?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.