Вести
04. 08. 2017.
„Свако ко покуша да другачије мисли, пропушта се кроз машину за млевење“
Главна и одговорна уредница "Нове економије" Биљана Степановић за портал Мој избор пише о односу медија и популистичких ауторитарних режима.
Од свих дефиниција популизма, ова се чини као најтачнија и најсажетија: „Све што популисти имају су празне пароле иза којих не стоје никакве разрађене политике. Манипулишу страхом и незнањем и на томе граде свој опстанак на власти“. У тој манипулацији кључну улогу играју медији. Без њих манипулација широких размера, као основ сваког популизма, није могућа.
Кад једна власт крене путем популизма и демагогије, као што је то случај са актуелном влашћу Александра Вучића, да би успешно манипулисала страхом и незнањем и да би то своје „велико ништа“ народу продавала као „нешто“, неопходни су јој медији.
Није довољно само да створи своје медије, јер се никад не зна који ће од тих покушаја успети а који пропасти (та операција је скупа и ризична) већ пре свега мора да стави под контролу постојеће тиражне и гледане медије. Најлакши плен су јој они који увек верно служе сваког господара по принципу „краљ је мртав, живео краљ“.
Они одмах дођу сами. Потом на ред долазе они који се у почетку бар привидно труде да задрже неку „објективност и независност“. Они се стављају под контролу на два начина: постављањем подобних уредника и/ или економским притиском, односно неувијеним наговештајем могућег прекида финансирања. Односно, богате награде ако правилно и на време одаберу страну. То је, опет, могуће јер су власти на располагању велики фондови државног сектора и јавних предузећа, а друго, ко год дође на власт, аутоматски преузима и маркетиншке буџете најјачих оглашивача и ставља их под окриље својих агенција.
Тај механизам Александар Вучић није измислио – измислили су га и усавршили његови демократски претходници – он га је само преузео и успешно га експлоатише. Тако да онај ко жели да опстане, сам мења своју уређивачку политику, не мора много да му се објашњава.
На крају остају они који су „тврд орах“ и који су навикли да некако – ни сами не знају како – опстају и боре се за елементарне професионалне стандарде новинарског позива, а то је постављање питања и критика власти, а не њено величање. Најједноставније речено, то су они који инсистирају да су новинарство и ПР различита занимања.
За разлику од Слободана Милошевића, који је само највеће медије ставио под своју контролу (РТС, Политика, Вечерње новости) док га остали нису много занимали (Наша Борба, Б92, Студио Б, НИН, Време, Данас) и чак их је користио као „вентил“ за опозицију и доказ да у Србији постоји слобода штампе, Александар Вучић нема тај капацитет. Он није у стању ни да се уздржи да јавно не коментарише шта је ко писао чак и на друштвеним мрежама које Милошевић, додуше, није ни имао као противника. Али и да јесте, он се држао некако „изнад тога“ што је код медија у великој мери бар смањивало потребу за аутоцензуром.
Коментари (1)
Остави коментар04.08.
2017.
Hm...
Populizam!? Pa i demokatija i razne slobode su populizam, zar ne!
Одговори