Вести
05. 08. 2017.
„Лопови“ који ништа нису украли
Када сам ушла у свој стан, први пут након што је обијен, тај тренутак био је пођеднако мучан као и онај када сам сазнала да се то догодило. Незвани и незнани „гости“ развалили су браву и испретурали ствари – а ништа са собом нису однели.
Углавном су моје ствари биле те које су преврнули наглавачке – поотварали су сва крила ормана и моју гардеробу побацали на под. Отварали су кутију са дипломом и видно неспретно поклопац вратили назад. Сву козметику у купатилу истресли су из несесера на под, као и накит из кутије.
Ствари из фиоке биле су разбацане по ходнику. Чак је и садржај канте за смеће био просут по поду. Од свих књига, извукли су и на кревету оставили дипломски рад мог вереника.
Јесте да је било време за велико спремање стана, али ова „генералка“ била је више од обичног покушаја крађе, све више верујем у то.
Обављен је увиђај, али како ми је објаснио уредник Стеван Дојчиновић, који је био са мојим вереником када је полиција дошла, није много детаљно одрађен. Полицајци су једва пола сата провели у стану и све што су урадили било је узимање изјаве од мог вереника и отисака прстију са три места. Унапред су тврдили да су сигурни да је у питању пљачка и да упад нема никакве везе са послом којим се бавим.
А „лопови“ нису украли ништа – чак ни лаптоп и мобилни телефон који су стајали на видном месту.
Преврнули су све ствари наглавачке, као да су тражили „нешто“. Пре бих рекла да су тражили нешто осетљиво или крупно у вези са истраживањима на којима радим, него новац којег у стану није ни било.
С обзиром на свакодневни опрез у раду, водим рачуна о свим битним стварима на којима радим тако да пословни лаптоп увек носим са собом, а документа држим на сигурном. Тако, ниједна од прича на којима радим није била угрожена, нити неко од извора са којима сам у контакту.
Обијање стана ме, на неки начин, није изненадило јер сам више од месец дана пре тога имала неки необјашњив и непријатан осећај да може да ми се догоди нешто ружно у вези с послом. Дан раније отпутовала сам у Нови Сад и то је била добра прилика за оне који су планирали да провале.
Осмог јула, дан након овог догађаја, у медијима се појавила вест како Министарство унутрашњих послова упозорава да у Београду свакодневно буду обијена 3-4 стана, те да је то нормална и уобичајена појава. Схватила сам то као покушај релативизације оног што ми се догодило и давање „задовољавајућег“ одговора јавности о мом случају, иако је истрага тек почела.
Скоро месец дана касније и даље не знам ко је то урадио.
Ни изјава министра полиције Небојше Стефановића да полиција интензивно ради на расветљавању случаја није ме навела да поверујем у спремност државе да пронађе кривца. Исто тако, нисам убеђена да борба против криминала последњих година доноси резултате – знамо да се број нерешених мафијашких убистава константно повећава, док они који предводе власт штите појединце из криминалних кругова и сарађују са њима.
Док дани пролазе све више сам убеђена да држава жели да заштити „лопове“ или да можда „ради“ са њима.
У држави где напад на новинара више није вест, где се скоро свакодневно суочавамо са претњама, нападима, праћењем, прислушкивањем, а сада и обијањем стана, питам се шта може да буде следеће.
Колико год да је застрашујуће то што ми је неко провалио и испретурао стан, то ме ипак неће спречити да наставим тамо где сам стала са истраживањима. Држава је толико угрожена криминалом и корупцијом да о томе не смемо да ћутимо.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.