Вести
28. 08. 2017.
IN MEMORIAM: Миливоје Глишић
Живот пролази, новине су вечне
(10. фебруар 1943 – 25. августа 2017)
Са Миливојем Глишићем – Глишом, бардом српског новинарства друговао сам до петка 25. августа лета Господњег 2017, веровали или не – пуних 46 година!
Прво у Вечерњим Новостима давне 1971, па у Новостима плус које сам уређивао, потом су нам се путеви раздвојили, али не и дружење, он је прешао у НиН, ја у Недељни Телеграф, па он оде у амбасадоре, ја сам основао СВЕДОК...
Кад се вратио са места амбасадора Аустралије, Новог Зеланда, Океаније и још неких острва – освануо је у Сведоку!
- Хоћу да пишем за Сведок. Нећу у НиН. Имам само један услов: да ми се не петљаш у текстове и ставове.
Договорено!
Последњи текст, а нисам веровао да ће бити баш последњи, објавио је, колико ономад - 4. јула ове године.
Године и болест су га стизали.
Није се дао, данима смо “дангубили” у кафићу “МООН”, испед “Политике”, распредали криве Дрине, замерали и ређали садашњим властима све по списку...
Одједном, Глиша не долази на редовно губљење времена.
Његовим пајтосима, Неђи, Кизи, Љуби, Тоши, Феђи, Аци, Ратку, Бори Ивкову, Пери, мени... нешто је недостајало.
Глиша...
На прегледу, у болници, кући, у болници...
Дани су пролазили, док није стигла СМС порука његове супруге Виде:
“Драги пријатељи, умро је Глиша. Синоћ у 21:45. Вида.!
Занемео сам, заћутао. Заискриле су ми сузе. И мени, свиклом на свакојаке вести, али оваква више није за мене и године које нас неумитно, ма колико се јогунили, сустижу.
За време излажења Сведока, за 1097 бројева, смрт је закуцала на врата редакције – 18 пута:
Војислав Ђорић - Ђора из Ниша, Бане Недељковић, Драган Белић, добри дух редакције Љуба Ђорић, Анђелка Поповић (Анђелка Поп), Бранимир Бацковић, Владимир Лале Перовић, Милан Булатовић, Мирослав Зарић, академик Никола Милошевић, Звонимир Ђурић, Душан Крајиновић, Душан Тешић – Меца, Мирјана Нина Николић, Зоран Петровић Пироћанац, Драгољуб Гановић – Гане, Драгољуб Гајевић – Гаја и, ево сад – Миливоје Глишић – Глиша...
Ова “небеска редакција” Сведока” је много боља, квалитетнија од нас који смо претекли и даље издајемо новину у доба, кад за новине време није...
Али, мирис олова је очито јачи од живота.
Уосталом, живот пролази, новине су вечне.
Слава им!
Од овог броја, Божијом вољом, поштовани читаоци Сведока – остајете без још једног великог барда српског нивинарсрства – Миливоја Глишића!
Искрен да будем, не знам да ли је више добио Бог позвавши овог великана пера и речи себи, али знам да је редакција “Сведок” – благо речено, овим прераним преласком Глише у легенде – осакаћена.
Заувек!
За њим, Глишом, остаје само велика празнина, као космичка “црна рупа”, али и непреболна туга и сећање с пијететом.
Твој другар, колега, пријатељ.
Диња
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.