Вести

16. 09. 2017.

Извор: Истиномер

Кад новинарима прете клањем

Пре недељу дана на порталу Маглочистача освануо је следећи коментар: „ебо вам ја матере са постеним цовеком се зезате, КЛАЦЕМО ВАС ГО ЗЕЦЕВЕ ГОВНА ЈЕДНА СУБОТИЦКА“, потписан са Марио. “Поштен човек”, претпоставља се, односи се на градоначелника Суботице, г. Лабана, који се у широј јавности само неколико дана раније “прославио” сасвим сличним претњама упућеним свом партијском колеги, који је снимак доставио медијима.

На претње новинарима реаговала су новинарска удружења, случај је пријављен полицији, а новинарка независног портала Маглочистач Наталија Јаковљевић Иванић каже да ове претње представљају поруку свим мислећим грађанима који размишљају на другачији начин.

“Када имате власт која подстиче овакав вокабулар, не осуђује га, када нема реакција ваших колега новинара, грађана, онда вам је јасно у каквом друштву живимо и да се овакве појаве, којих је све више у Србији, не сакционишу на адекватан начин…

Држава јасно шаље поруку да је овакво понашање океј”, тако Наталија Јаковљевић Иванић, новинарка независног портала Маглочистач, који је основан пре две године у Суботици како би на критички начин извештавао о локалним темема, објашњава да изостанак реакције надлежних заправо подстиче овакав однос према медијима и новинарима.

 Како је дошло до тога да вам се тако стравично прети?

Претње смрћу које су се догодиле пре неколико дана инспирисане су ауторским текстом једног нашег суграђанина “Сви смо ми радници Гоше, а владари Лабани”. Претње смо добили у виду коментара на наш портал око 1 сат иза поноћи где нам је запрећено да ћемо бити “заклани као зечеви” и да ће “чизмама газити по нашим крајницима”. Заправо, ово није само порука нашем порталу, ово је порука свим мислећим грађанима који размишљају на другачији начин, а који није у складу са размишљањима дотичних коментатора.

Инспирација је наравно потекла такође од претњи у којима је крајем августа учествовао градоначелник Суботице Богдан Лабан (СНС) који је претио “чупањем гркљана” и “бетонским ципелама” свом страначком колеги Владимиру Половини који је након тих претњи аудио снимак догађаја проследио медијима. Са друге стране, када од стране полтичара не постоји одговорност за сопствене поступке, када један градоначелник може да изађе на задњи излаз из суда и да на тај начин избегне новинарска питања, када се новинарима на конференцијама забрањује да поставе питања првом човеку града, који је по функцији обавезан да буде доступан медијима, када грађани виде да нема оставке, а ни смене након оваквих изречених језивих претњи, онда неки тиме буду охрабрени и мисле да су претње смрћу легитиман начин “борбе” или исказивања мишљења који се у нашем друштву још увек не санкционише на адекватан начин.

На жалост, све су то само последице јер превенција не постоји. Генерално, велики број грађана је изгубило контакт са реалношћу, не постоје санкције за кривична дела, закон не важи за све пођеднако, све је под контролом власти… У јавности се стиче утисак да се она црвена линија, преко које се не иде, увек само спушта све ниже и ниже. Питање је где је онда дно и да ли постоји уопште граница.

Како је радити за медиј који критички пише о актуелној власти у Суботици?

Често се чини да је Маглочистач један од ретких који пише критички о актуелној власти у Суботици. Сваки дан видимо да је проблема све више, али други медији о томе не извештавају. Постоји прећутни договор између појединих локалних медија о томе да се не извештава о активностима опозиције, да се не истражује рад градске власти, да се не отварају тешке теме које не иду у корист актуелном режиму.

Новинари и медији пристају на то јер су уцењени радним местима, новцем, подршком путем медијских конкурса, а са друге стране, ту је и слугањски однос самих новинара и медија који пристају на то и који се одавно не баве својим послом, не мешају се у свој посао, већ се искључиво понашају као ПР агенције власти. Овакви медији промовишу локалне политичаре и њихове велике “успехе”, фотографишу их на сваком кораку, чак и плаћају садржаје на друштвеним мрежама како би што већи број грађана прочитао неку вест у чијем фокусу је градоначелник или некаква давно започета градска инвестиција, изградња, шта год…

Медији нациналних мањина се опет не мешају и проблеме “већине” и добијају инструкције како и шта писати, па самим тим долази и до озбиљне гетоизације међу овим заједницама, јер се свака бави собом, а са друге стране већина њих су у служби својих лидера који им уређује дневник и вести.

Веома је тешко писати о свим проблемима, јер је нас мало у једном медију који би требало да покрије много више дешавања.

Моје колеге раде и на другим местима, па је и због тога отежан свакодневни рад. Већина посла најчешће пада на једну особу која онда мора да се избори са свим тим активностима. Из тог разлога је напросто немогуће овај посао радити на начин на који би он требао и могао да се ради. Ми се заиста трудимо колико год је то могуће. Проблем нам преставља људство и недостатак средстава. Свако мора да тражи алтернативни начин да зарађује за хлеб. У таквој сам и сама ситуацији.

Дошло је време када треба да послажете приоритете у свом животу и да тачно знате шта и због чега радите, а да са друге стране опет останете своји. То су велики изазови, али за сада не постоји други, бољи начин да се проблеми реше. Наш медиј не аплицира на градске конкурсе, јер се не слажемо са начином на који се новац додељује медијима, најчешће онима који су блиски власти и зато што у комисијама не седе стручњаци из области информисања већ партијски послушници. Ми не промовишемо власт, нити нам било ко диктира о чему треба а о чему не треба да пишемо. То има цену.

Локална самоуправа је готово потпуно затворена за наша питања па смо принуђени да им се најчешће обраћамо путем захтева за приступ информација од јавног значаја. Рецимо, градоначелник уопште не жели са нама ни да разговара, нити да нам даје изјаве.

 Како се ви лично и ваше колеге осећате после ових претњи?

Наша редакција је озбиљно схватила ове претње и одмах смо се консултовали са колегама у Новом Саду и у Београду, након чега је НДНВ пријавио случај полицији, а ја сам исти дан била позвана из Криминалистичке полиције у Суботици да дођем и дам изјаву. За сада нема одговора докле се стигло у овом случају и да ли је идентитет особа које су претиле откривен или није. Наравно да није свеједно када добијете претње смрћу.

Међутим, наш посао је и даље да пишемо и да, када је неопходно, отварамо “незгодне” теме. Од тога нећемо одустати, јер је то суштина посла којим се бавимо. Понашамо се као новинари и радимо у складу са новинарским кодексом, нисмо држачи диктафона, нити записничари. Таквих има свакако довољно.

Да ли је подршка коју добијају медији и новинари, који су посебно угрожени на локалу, довољна? Шта би се још могло урадити?

Заиста смо добили велику подршку од колега из Новог Сада и Београда, као и од појединих страних новинарских организација и захвални смо на оваквој подршци. На локалу нас је позвало свега троје новинара, од којих ће само један новинар да пише о случају за медиј чије седиште није наравно у Суботици. Локална самоуправа ћути, колеге из локалних медија ћуте.

То је оно на шта смо и рачунали и уопште нисмо изненађени оваквом реакцијом. Саопштењима су се огласила призната новинарска удружења у Србији и из региона, као и поједине опозиционе странке.

Када би се овакве ствари санкционисале од стране полиције, када би локална самоуправа осудила претње смрћу новинарима, и не само новинарима, него било ком грађанину, тада би се и слободни новинари осећали можда сигурније. Када имате власт која подстиче овакав вокабулар, не осуђује га, када нема реакција ваших колега новинара, грађана, онда вам је јасно у каквом друштву живимо и да се овакве појаве, којих је све више у Србији, не сакционишу на адекватан начин. Видите и сами шта се дешава другим новинарима и истраживачким новинарима у држави и кроз какве претње пролазе врло често. Данас су на жалост насиље и говор мржње постали неодвојиви део нашег друштва који се не кажњава и који најчешће нема последице што је веома опасно, јер се грађани самим тим не осећају сигурно и заштићено у држави у којој живе. Са друге стране, држава јасно шаље поруку да је овакво понашање океј. Један од разлога је и што власт грађане дели на наше и њихове што значи да свако ко није са њима, против њих је.

Критика је забрањена. Такав однос власти према грађанима већ одавно има последице које дугорочно неће донети ништа добро ни нама као ни будућим генерацијама које то виде и које се васпитавају у таквом духу.

 

Иначе, портал Маглочистач је почео са радом марта 2015. године, а оснивач портала је Удружење грађана Центар грађанских вредности (ЦГВ) у Суботици.

Портал су основали бивши новинари Радија Суботица, који је данас приватизован. Маглочистач се превасходно бави локалним темама, али и темама које су од значаја на нивоу Војводине и целе Србије, као и темама из области људских права, дискриминације, темама националних мањина, говором мржње, као и проблемима у медијима.

То је истовремено и медиј цивилног сектора, а бави се и хуманитарним активностима, попут прикупљања помоћи за избеглице или проблемом напуштених животиња у граду. Осим тога, Маглочистач заједно са истраживачким порталима попут VOICE-а, ЦИНС-а и БИРН-а ради на истраживачким текстовима. А како кажу, основно “оружје” које користе јесу питања, јер питања чисте маглу.