Вести
22. 09. 2017.
Девастирано новинарство не може бити вјеродостојан глас јавности
Новинарству као професији, особито сериозном новинарству, пријети потпуно изумирање. Тешко да бисмо данас могли пронаћи иједну другу дјелатност или господарску грану коју је транзиција толико осакатила и девастирала, а економска криза новинарство је потом готово дотукла.
Прије отприлике двије године на овом истом мјесту, у истој рубрици, констатирали смо како наше новинарство проживљава један од најтежих тренутака у својој повијести. Традиционални тискани медији суочени су с изазовом трансформације на нове мултимедијалне платформе, што је пак резултирало и драматичном багателизацијом медијског рада.
Исто или још горе
Констатирали смо и да је такво новинарство, с осиромашеним и егзистенцијално угроженим новинарима, који су у очима својих медијских власника постали искључиво трошак пословања, нежељени баласт. Дошло је до застрашујућег подцјењивања новинарског рада, а новинарство је онемогућено у обављању своје кључне контролне функције у демократском друштву. Такво новинарство, девастирано и на кољенима, које се бори за опстанак не може бити вјеродостојан глас јавности.
И тада, прије двије године, закључили смо да се новинарство, ако жели опстати, мора мијењати и мора поново постати глас обесправљених и угрожених друштвених скупина, а не отуђених политичких и финанцијских елита, али и да је прије тога неопходно да друштво и држава одговоре на кључно питање: требају ли уопће озбиљно новинарство? Требају ли новинарство као коректив у служби јавности и јавно добро?
Судећи по свему што се догађало од онда до данас, одговор на то кључно питање недвојбено је негативан. Друштво, а особито држава, нису заинтересирани за озбиљно новинарство, а још мање за озбиљну расправу.
Већ тада – у јесен 2015. – могли смо видјети како би изгледао свијет без озбиљног новинарства. Данас, двије године касније, тај врли нови свијет, свијет лажних вијести, у којем озбиљно новинарство губи утрку с друштвеним мрежама, још је видљивији и присутнији. Свијету су се у међувремену догодили Бреxит и Трумп, који су увелике резултат чињенице да су људи који су одлучивали своје одлуке темељили на баналним лажима које су им презентиране као чињенице, уз велику (зло)употребу медија и особито нових медија у којима не вриједе класична новинарска правила и која не познају уреднике јер их уређују алгоритми.
Чему води мањак озбиљног новинарства
У Хрватској смо одонда двапут излазили на изборе на којима смо добили Карамарка и Орешковића, Пленковића и Хасанбеговића. У међувремену смо свједочили и опћој политичкој и друштвеној регресији, ускрснућу јефтиног, парадног национализма који нас је вратио у другу половицу деведесетих, у вријеме неиживљеног хрватства, када је Туђманова демократура проживљавала своје златне тренутке. Спознали смо и да се владајући немају храбрости супротставити ревитализацији усташтва. Јавни дискурс обиљежавају примитивизам и говор мржње.
Управо свједочимо и убрзаном довршетку процеса претварања јавног телевизијског сервиса у политичко-пропагандну машинерију једне странке, точније једне идеологије. Након скандалозног уредничког демонтирања Трећег програма, који је прије демонтаже, у складу с темељном функцијом јавне телевизије, био посвећен култури, знаности и образовању, сада је на ред дошла и емисија „Хрватска уживо“. Ријеч је о јединој преосталој емисији на јавној телевизији која се бавила стварним животом обичних грађана и њиховим проблемима без уљепшавања и фалсифицирања стварности, да би била укинута с фриволним аргументом водства ХРТ-а да су гледатељи замјерали да у послијеподневном термину, у којем је емисија емитирана, „превладавају политички садржаји“.
О трагичном стању хрватског јавног простора свједочи и некритичко преношење и промовирање ратнохушкачке реторике, овај пут према сусједној Словенији. Поједини медији, једва дочекавши повратак ратне реторике у јавни простор, почели су се бавити разрадом могућих сценарија потенцијалног напада на Словенију и успоредбом војних капацитета двију држава, а један је портал, у неконтролираној утрци за кликовима, у којој је све допуштено, своје читатеље одлучио упитати би ли добровољно ишли у рат са Словенијом.
Приватизација није нужно плурализација
Овдје се, наравно, нећемо упуштати у расправу о томе колико је опћа друштвена регресија и радикализација резултат управо мањка вјеродостојних информација, дакле управо озбиљног новинарства, премда са сигурношћу можемо казати да без таквих информација – и без озбиљног новинарства – нема ни озбиљне расправе о кључним друштвеним проблемима.
Држава засад само мирно проматра како новинарство пропада, не хајући за његову судбину и не показујући никакву намјеру интервенирати у медијском сектору, без обзира на чињеницу да је ту ријеч о опстанку појединих медија, понајприје тисканих. У двије године на власти су се измијениле три владе, од којих је само прва, лијево-либерална, исказивала, барем формално, какав-такав интерес за судбину новинарства и новинара, иако од тог интереса новинари нису имали никакве користи. За ХДЗ-ових влада, најприје Орешковићеве, а потом и Пленковићеве, положај новинара додатно се погоршао, особито у мандату Златка Хасанбеговића на челу Министарства културе.
Годинама најављиван пројект израде нове медијске стратегије, припреман у вријеме Милановићеве Владе, унаточ великим амбицијама које су граничиле с претенциозношћу, неславно је пропао. Радна верзија медијске стратегије, која је требала бити предложак на темељу којег је требало донијети конкретне мјере, представљала је анализу стања у хрватском новинарству. Заправо се радило о прегледу учинака тржишта на новинарство с обзиром на очиту чињеницу да приватизација медија и улазак страних улагача на медијско тржиште нису придонијели плурализацији хрватских медија, јер би се прије могло рећи обрнуто.
Кад ће медијска стратегија?
Цијели пословни модел у тисканим медијима је у кризи. Приходи од маркетинга посљедњих неколико година драматично су се смањили, а тај губитак није могуће намирити ни повећањем прихода од читатеља и претплатника, чак и код оних који су размјерно успјешни у продаји својих дигиталних издања. Редакције више не могу покривати трошкове озбиљних истраживачких прилога, што резултира падом квалитете. Бројни новинари напуштају новинарство и одлазе у ПР воде, а каотично стање у тисканим медијима користе политичке и господарске групације како би утјецали на њихов рад остварујући своје партикуларне интересе.
У таквој ситуацији контролна улога медија у демократском друштву постаје упитна. Тржиште више није јамство да ће новинарство опстати. Држави која брине о демокрацији и очувању демократских стандарда и улога професионалног, сериозног новинарства у демокрацији требала би бити важна. Такво новинарство, које брине да грађани не остану без вјеродостојне и цјеловите информације, ваља разликовати од непрофесионалних и неодговорних пропагандиста и сијача мржње, премда се и они воле сматрати новинарима.
Управо је медијска стратегија требала изнаћи пут помоћи новинарима у циљу опстанка озбиљног новинарства, но та је намјера неславно окончана, што не би било необично да Милановићева Влада није истодобно издашно помогла медијским власницима уводећи повлаштену стопу ПДВ-а за новине и жмирећи на злоупотребе института РПО-а.
Хрватска има застарјело медијско законодавство које више не испуњава своју функцију. Министарство културе недавно је поново најавило доношење медијске стратегије, притом спомињући чак и рокове, но настајање тог документа, ако су најаве точне, одвија се у мистериозним и посве нетранспарентним околностима. За стварне помаке, међутим, потребно је пуно више од декларативних најава, особито у ситуацији када су неки традиционални медији на издисају. Но овдје се поново враћамо на кључно питање. Упитно је, наиме, постоји ли у мандату актуалне владајуће коалиције политичка воља за рјешавање медијских проблема. Пленковићева Влада тек треба доказати да јој је стало до опстанка озбиљног новинарства.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.