Вести
18. 10. 2017.
Попивода: Славко се никад није жалио, трпео је притиске у себи и није желео лично обезбеђење
Шеф обезбеђења Дневног телеграфа од 1997. до јануара 1999, Дарко Попивода, изјавио је да се Ћурувија није жалио да га неко прати или да му прети, као и да Ћурувија није имао лично обезбеђење. Подсетио је на обрачун државе с њим у јесен 1998, на пленидбу имовине, али и на то како је цела редакција остала уз Ћурувију и месецима пошто су престали да добијају плате.
У наставку суђења за убиство новинара Славка Ћурувије сведочио је некадашњи шеф обезбеђења Дневног телеграфа Дарко Попивода, који је изјавио да до његовог одласка са тог места (три месеца пре убиства) није било индиција да Ћурувију неко прати, да се Славко није жалио да му неко прети, као и да је веома ретко тражио да неко од обезбеђења иде с њим.
„Послове личног обезбеђења Славка Ћурувије нико од нас није радио, јер то Славко није тражио. Тражио је, понекад, да идем с њим кад негде путује па је уморан због вожње или телефона; тражио је да се ми из обезбеђења појављујемо на скуповима у Реxу или на суђењима (против Дневног телеграфа, Европљанина и њега лично, оп. а.) да би тамо било више људи, а дешавало се да ме позове кад је требало да се види са Александром Тијанићем у Кнез Михаиловој улици, да будем ту. Иначе је ишао сам, а са Бранком Прпом обавезно је ишао без обезбеђења. И после мог одласка, у јануару 1999. године, колико знам, није узео озбиљно обезбеђење, а имао сам утисак да би – уколико је сматрао да му треба – мене позвао“, рекао је Попивода.
Полиција често долазила у Ћурувијин стан
Сведок одбране Попивода изјавио је да је на место шефа обезбеђења редакције (јануар 1997 – јануар 1999) дошао као радник по уговору о делу агенције Алфа тим, чији је власник Милорад Улемек Легија. Рекао је да не зна ко га је препоручио Славку Ћурувији, те да се Улемек (са којим је био на „здраво – здраво“) није појављивао у делу посла којим се он, Попивода, бавио.
„На разговор у редакцију позвала ме је Ћурувијина секретарица. Кад сам дошао, Славко ми је рекао да ја имам одличне препоруке, није рекао од кога, и да сам му потребан у редакцији.“
Попивода је објаснио да је по доласку затекао момке који су радили као редакцијско обезбеђење („не знам да ли су из Алфа тима“), и да је Ћурувија тражио од њега да, у суштини, обезбеђење буде ту, „да се новинари не уплаше ако неко упадне у редакцију због неког текста или наслова“, односно да посао ради „доста лагано“, без грубости.
Попивода је описао период рада са Ћурувијом као један од бољих послова које је радио, исказивао је уважавање према убијеном новинару као послодавцу, за кога је рекао да је био „господин човек“ који је сваки притисак трпео у себи и који се никад није жалио на проблеме.
Он је рекао да је цела редакција била уз Ћурувију у тренуцима затварања новина, да нико од октобра 1998. до јануара 1999. (када је добио отказ јер је Ћурувија због притисака државе имао финансијских проблема) није добио плату, али да су сви остали уз главног и одговорног уредника Дневног телеграфа.
Чак и после пленидбе имовине, подсетио је Попивода, редакција је остала на окупу неколико месеци. Ћурувија је желео да их све задржи, пошто је, према Попиводином тумачењу, то била најбоља редакција у земљи. Ћурувија је изнајмио стан у приземљу зграде у којој је живео, у Светогорској 35, у ком су биле просторије за обезбеђење и редакцију, односно фирму ДТ Прес.
Попивода се сетио и да је полиција у време када је исељен Дневни телеграф често („и петком, и суботом“) долазила у Ћурувијин стан, али да он о тим разговорима не зна ништа јер им није присуствовао.
Упитан о разлозима одласка са места шефа обезбеђења, Попивода је рекао:
„ДТ Прес је пресељен у изнајмљени стан у приземљу зграде у којој је, у поткровљу, становао Славко Ћурувија. После два месеца, у јануару 1999. године, позвао ме је и рекао да није сигуран у ком правцу ће све ово ићи са редакцијом и да ли ће бити потребе за мојим ангажовањем. Разумео сам и да је финансијски лоше стајао. Рекао је да ће ме ангажовати кад буде требало, замолио ме да оставим једну особу као портира, да чувају улаз. Поздравили смо се и то је био последњи пут да смо се видели.“
Уз Ћурувију су, каже, у том тренутку остала тројица момака која нису имала други ангажман. Попивода је остао при свом исказу и након што му је судија Снежана Јовановић предочила да је Бранка Прпа у свом сведочењу навела сасвим друге, потпуно другачије разлоге за његов одлазак са места шефа редакцијског обезбеђења.
Прпа је, наиме, рекла да је Попивода Славку Ћурувији испричао како га је на улици пресрела полиција – није била сигурна да ли су то били припадници јавне или државне безбедности – те да су му наводно рекли да „треба да се макне од Славка“ јер ће му „отићи глава“ и да је то „било веома озбиљно упозорење“.
Према сведочењу Бранке Прпе, које је прочитала судија Јовановић, Славко Ћурувија је наводно рекао Попиводи да може „слободно да иде“.
Попивода каже да није тачно да је зато отишао, да није добио такво упозорење.
Још неколико детаља из сведочења Дарка Попиводе не поклапа се са изјавом Бранке Прпе. Пре свега, Прпа је – како је препричала судија Јовановић – рекла да су државни органи долазили да плене имовину из стана Славка Ћурувије. Дарко Попивода се тога не сећа. Сећа се да су пленили имовину редакције из изнајмљеног стана у приземљу, али не и личну имовину Славка Ћурувије из стана у поткровљу.
Бранка Прпа такође тврди да су звали полицију када је Александар Тијанић у њиховом стану пријавио да му је нестао пиштољ који је носио са собом, и да је полиција дошла и направила записник. Попивода каже да га је Славко позвао да се попне у стан, да потражи тај пиштољ.
„После 10–15 минута трагања за пиштољем, Славко ми је рекао да идем и да је питање да ли је Тијанић уопште донео пиштољ“, рекао је Попивода и додао да током тих петнаестак минута, колико је он био у стану, није звао полицију.
Тешко ми је пало Славково убиство
Адвокати одбране искористили су прилику да од овог сведока узму контакте које он има са осталим некадашњим припадницима обезбеђења убијеног новинара Славка Ћурувије (Игор Кокот, Ненад Кокот, Дејан Михајловић, Ненад Радовић) како би могли да их предложе за сведоке и позову у суд. Иначе, Попивода је на неколико поновљених питања о томе да ли су његове колеге из обезбеђења биле са Ћурувијом и на дан убиства, одговорио да не зна.
„Кад сам сазнао за убиство, отишао сам испред зграде. Тело је већ било однето. Не сећам се да ли сам видео неког од колега. Било је пуно света, изјавио сам саучешће и био после на сахрани. Тешко ми је све то пало, нисам веровао да се заиста десило, тако да тада нисам постављао никаква питања“, рекао је Попивода.
Суђење окривљенима за убиство новинара Славка Ћурувије наставља се извођењем доказа увидом у писану документацију.
Ружић: Крај суђења почетком 2018. године
Слободан Ружић, пуномоћник оштећених Јелене и Радета Ћурувије, изјавио је након данашњег рочишта да се – с обзиром на то да процес лагано прелази у фазу увида у писану документацију – почетком наредне године може очекивати завршетак овог процеса. С тим се сложила и бранилац Зора Добричанин Никодиновић.
Ружић сматра да је данашњи сведок потпуно ирелевантан, јер је престао да ради код Ћурувије три месеца пре убиства и о томе нема никаквих сазнања.
Адвокат Зора Добричанин Никодиновић рекла је да се приближава крај суђењу јер се улази у фазу предочавања писаних доказа.
Она је додала да је суд прихватио да се саслушају још неки сведоци које је предложила одбрана, као и да ће суд о неким предлозима одлучити накнадно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.