Вести
19. 10. 2017.
Лако клечање
Новинарима КРИК-а и Политике није дозвољен улазак на годишњу свечаност Безбедносно информативне агенције (БИА), упркос акредитацијама које су добили од те агенције. Објашњење за тај потез БИА је било више него јасно - нема "безбедносних услова", али и да су поменути новинари "безбедносна претња". Остало је нејасно, пошто се БИА не оглашава, ако су новинари заиста безбедносна претња, како су уопште доспели до тога да траже улаз у ову тајну службу.
Такође, нејасно је и шта је та агенција предузела, пошто је већ новинаре прогласила за безбедносну претњу, да те своје нимало наивне оптужбе институционално формализује, јер зар не би било логично да одговарајући државни органи са њима попричају много раније, пре свечаности у БИА? Ако и јесу претња по безбедност државе.
Овако је потпуно јасно да је у питању лични хир новог директора БИА, Братислава Гашића, којем су се поменути новинари, или њихове редакције, замерили због извештавања о случају "Хеликоптер" и улози тадашњег министра одбране у погибији пилота ВС или око скандала када је Гашић новинарки из Крушевца дао, сада већ чувени коментар, да воли новинарке које лако клекну, што је била очита сексистичка изјава, због које се Гашић после извињавао и оправдавао јавности.
Добро је што је председник Вучић реаговао и отказао одлазак на свечаност у БИА, али та његова реакција је изнуђена све чешћим оптужбама од европских новинарских удружења да у Србији нема слободе медија. Уосталом, зар није баш Вучић главни генератор таквог односа државних функционера Републике Србије према медијима и новинарима који другачије мисле? Случајеви Гашића и Вулина, или потпредседника напредњака Миленка Јованова су само последица онога што Вучић ради на свакодневним конференцијама новинарима са чијим се питањима о реформама и напретку Србије, који не иде баш како он тврди, не слаже.
У суштини, новинари су последњи пут представљали безбедносну претњу у време режима Слободана Милошевића. То је тадашња црвено-црна коалиција (СПС, ЈУЛ, СРС) и показала 1998. године драконским кажњавањем медија по неуставном Закону о информисању, али и убиством новинара Славка Ћурувије, у чије убиство су по свему судећи дубоко уплетени представници тадашње Државне безбедности Србије. Власт која се плаши новинара плаши се истине о својој владавини. Односно, плаши се да ће оно што раде допрети до јавности и да ће народ сазнати шта власт ради у његово име. И то је једноставна истина коју никакви таблоиди, медијске хајке и оптужбе против новинара да су страни плаћеници, шпијуни, или да раде за Запад коме као Србија тежи, не могу сакрити. Ни у Милошевићево време, али ни данас.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.