Вести

25. 10. 2017.

Аутор: Радмило Марковић Извор: Истиномер

Како сам покушао да уништим РЕМ

Један захтев једног новинара умало је довео до рушења независности и самосталности рада Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ). Срећом, ова независна и самостална институција је (за сада) успела да се одупре овом грубом насртају на њен рад. Сведоци смо да је Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) већ месецима под континуираним и скандалозним нападима једног дела јавности.

Оптужују их да не раде свој посао за који примају непримерено високе плате, да су се ставили у функцију једне странке и једног човека, да су пристрасни, да не уважавају критике… Примећено је и да хајка на Савет РЕМ из одређених медија и организација траје и дуже од годину дана, а неки од њих су чак поднели и кривичне пријаве против овог независног тела.

Међутим, иако је РЕМ – као независно, самостално и професионално тело – наставило да послује као и пре, на исти начин, не обазирући се на ове нападе, поједини новинари су отишли и корак даље и покушали да у потпуности разоре ову институцију, једну од ретких независних институција које су преостале.

Један од тих новинара је и горепотписани. Наиме, из званичног документа Савета РЕМ проистиче да је новинар Истиномера својим захтевом могао да доведе до „нарушавања независности и самосталности“ овог тела, самосталност чланова његовог Савета, чиме би било „угрожено остваривање његових функција, међу осталима и заштите и развоја слободе мишљења и изражавања“.

И не само то: новинар је, хтео-не хтео, могао да „наруши аутономију одлучивања“ Савета РЕМ, чиме би се створила „могућност да се се из одговарајућих политичких, медијских или економских центара моћи оствари притисак на чланове Савета Регулатора“, само зато што су радили свој посао – већали и гласали. Укратко – постојала је могућност да наступе тешке последице по интересе Савета РЕМ и његових чланова, и да дође до „озбиљне повреде независности и самосталности Регулатора“.

Али, какву је то опачину потписани новинар захтевао од Савета РЕМ? Који је то захтев испоставио, који би Регулаторном телу за електронске медије и његовом Савету задао смртоносни ударац? Шта би то упропастило РЕМ, уништило његову независност и самосталност и нанело му тешке последице, од којих је питање да ли би се икада опоравио?

Морамо испочетка: Сећамо се сви „Ћирилице“ с краја марта ове године, емитоване пред крај председничке изборне кампање, када је председник владе Србије и кандидат за председника државе Александар Вучић довео маму и тату код Миломира Марића у емисију на ТВ Хаппy.

Прштало је ту од анегдота, присећања, колико је ко био тежак на рођењу, како је ко учио у детињству… после су дошли глумац Лазар Ристовски и Милорад Додик, да и они дају свој допринос овом целовечерњем спектаклу, да и они мало извређају опозицију која није била ту да се брани, и да они објасне грађанима због чега ће Србија пропасти ако Вучић не победи.

Укратко, несвакидашња емисија и садржај којег грађани Србије до тада нису имали прилике да виде.

И, шта је урадио овај новинар након те емисије? Уместо да буде захвалан за инсајдерске информације о породици Вучић, до којих никако другачије не би могао да дође, он је набасао на ово: Члан 5.

Правилника РЕМ о обавезама пружалаца медијских услуга током предизборне кампање. Тај члан 5. говори о прикривеном или посредном препоручивању изборних листа или кандидата, и експлицитно каже:

„Забрањено је прикривено емитовати предизборни програм у виду информативног или друге врсте програма.

Забрањено је током предизборне кампање емитовати игране, документарне, забавне или друге сличне програмске садржаје у којима се појављује функционер или истакнути представник подносиоца изборне листе или кандидат.“

Већ је овде новинар почео да задире у независност РЕМ-а као институције. Требало је – као и већина грађана – да има поверења у Регулатора, да ће он сам да примети ову евентуалну, мајушну неправилност у раду телевизије са националном фреквенцијом.

У овом поверењу није требало да га поколеба ни предизборна најава РЕМ-а да ова институција неће радити мониторинг медијског садржаја током кампање за председничке изборе, већ ће надзор вршити по пријавама грађана о уоченим неправилностима.

Јер, збиља, зашто би РЕМ, независна и самостална институција, одбила да ради посао који мора, по закону? Зашто, када у Закону о електронским медијима, у члану 24. експлицитно пише да Регулатор контролише рад пружалаца медијских услуга?

Несумњиво да је реч била о неком неспоразуму, а можда су и медији нетачно пренели ову вест – не би била првина. Но, овај новинар је, у неповерењу, 31. марта ипак послао пријаву РЕМ-у, због могућности те, евентуалне, мајушне грешчице – да Вучић са мамом и татом, и Додиком и Ристовским ипак јесте учествовао у забавној емисији, током које је промовисао себе као кандидата за председника.

И – ни два месеца касније – 19. маја стигао је одговор од Савета РЕМ-а: Кажу, разматрали су извештај Службе за надзор и анализу програма, и закључили „да нема места покретању поступка за изрицање мера према пружаоцу медијске услуге Хаппy ТВ.“

Дакле, ствар је била јасна: независно и самостално тело је саопштило своју одлуку, и било би једино природно да је новинар прихвати као такву. Напокон, Савет РЕМ-а је – по Закону – састављен од угледних стручњака (економиста, правника, медијских стручњака, инжењера телекомуникација…), који обезбеђују додатни ауторитет институције, и ваљало би тај ауторитет и тај углед поштовати.

Међутим, новинар је наставио са недоличним понашањем: уместо да прихвати одлуку независног тела, затражио је – и убрзо и добио – поменути извештај Службе за надзор и анализу програма.

А тамо – у извештају – било је свега и свачега. Најпре, да је емисија „Ћирилица“ из „категорије информативно-забавног програма (инфотаинмент)“, као и да није означена као предизборна.

Па онда, примећује Служба РЕМ-а, „значајан део емисије се изричито кретао у тематском оквиру предстојећих избора“, као и да су, поред осталог „коментарисани противкандидати Александра Вучића, а у такав тон емисије се уклопио и водитељ емисије“.

Па онда, има делова где Вучић прича да „досовски кандидати“ треба да га стрељају, али да је „прошло то време рушења“, мада, одмах потом, у стилу класичног „Вучићевог гамбита“ каже: „Ви хоћете да у једном дану срушите све у Србији. Да срушите све само да бисте се дочепали фотеље“.

Помиње даље Вучић да се не брине „ни за њихове шамаре, ни за њихова стрељања“, и да неће нигде да иде и да ће се борити у овој земљи „док је жив, за пристојну, нормалну и модерну Србију“, и све тако, и у том добро познатом стилу.

Потом, Служба РЕМ-а примећује да је Додиково излагање било „већим делом политичког карактера и афирмативно“ у односу на Вучића, а да је излагање Лазара Ристовског „делом било експлицитно у предизборном контексту“, и да је објаснио зашто више не подржава ДС, а подржава Вучића.

Хвалио је тако Ристовски Вучића на сва уста, а онда, на крају, на изричито Марићево питање, и Додик и Ристовски су рекли да ће да гласају за Вучића. Потоњи је додао „да би било и погубно за Србију ако би неко други био на месту председника“.

Хм, свега је овде било, зар не? Оптужбе и увреде на рачун одсутне опозиције, промовисање једног кандидата у емисији која није предизборна, и која је – по оцени саме Службе РЕМ-а – једна врста забавног програма (инфотаинмент).

И збиља, Служба РЕМ-а на крају извештаја закључује „да је овакав програмски садржај могао представљати повреду одредби Правилника о обавезама ПМУ током предизборне кампање којима је регулисано појављивање кандидата на телевизији и радију“.

„Па како сад?“, запитао се новинар, настављајући да гаји неповерење према независној и самосталној институцији. Како је Савет РЕМ-а успео да, на основу оваквог става сопствене Службе, закључи нешто потпуно супротно – да нема места покретању поступка?

Још је једном, дакле, новинар имао прилику да престане са неповерљивошћу, и да прихвати факат да Савет РЕМ-а мора знати много више од њега, и да није нужно да он све разуме – и још једном је ту прилику пропустио: послао је захтев да му Савет РЕМ-а достави аудио снимак седнице на којој је одлучено да је са том „Ћирилицом“ све било у реду, да се увери која логика стоји иза ове одлуке.

Рад Савета РЕМ је јаван (члан 19. Закона о електронским медијима), а седнице Савета се записују на аудио-снимцима (члан 36. Пословника о раду Савета).

Но, крајем септембра, Савет РЕМ одлучује да одбије захтев да достави аудио снимакседнице.

Упориште за ову одлуку Савет РЕМ је нашао у члану 64. ставу 3. Закона о општем управном поступку, који предвиђа „да се не смеју разгледати записници о већању и гласању“.

Прича се шири даље: Савет признаје да у конкретном случају аудио снимак – очито – није записник, али додаје да „звучни снимак садржи чињенице и околности које се уносе у записник о већању и гласању, па се његово чињење доступним трећем лицу може изједначити са разгледањем таквог записника“.

На ово се надовезује прича са почетка: да нико нема право да на било који начин утиче на рад чланова Савета, да се тајношћу већања и гласања чува независност и самосталност чланова Савета Регулатора, да би достављање аудио записа било противно интересу да се очува њихова самосталност, да би се тако нарушила аутономија одлучивања и створила могућност да се из одговарајућих политичких, медијских или економских центара моћи оствари притисак на чланове Савета и да се на тај начин утиче на њихов рад, да би пријемом и ширењем захтеване информације (аудио снимка седнице) могли бити нарушени и озбиљно повређени независност и самосталност Регулатора и самосталност чланова његовог Савета, и све томе слично.

И шта? Мислите да је новинар схватио шта је могао да учини једној независној и самосталној институцији и скрушено признао да одустаје од даљег поступка? Не, остао је безобразан: прво је приметио да је тај записник са поменуте седнице – који ће све те страшне ствари да учини и открије – већ одавно објављен на сајту РЕМ-а. Потом је приметио да у том записнику јасно пише како је сваки од чланова Савета гласао („Након спроведене дискусије, заменик председника Савета је предложио, а чланови Савета једногласно донели одлуку – Нема места покретању поступка“).

А онда је схватио и следеће: јавност свога рада – прописану законом – Савет остварује тако што својим одлукама обезбеђује тајност свога рада. Једноставно је: Савет РЕМ-а је – по стоти пут – независно и самостално тело, које закон обавезује да ради јавно; а они су – да би ту независност, самосталност и последично јавно делање очували – принуђени да, у коначници, раде тајно.

Ако новинар већ није био скрушен и посрамљен због грубог насртаја на независност и самосталност Савета РЕМ-а, јесте био фасциниран оваквом дијалектиком и оваквом применом логике, па је ту дијалектику и логику даље проследио Поверенику за информације од јавног значаја, да одлучи да ли јавни рад Савета мора остати тајан.