Вести
11. 12. 2017.
Добар пример Новог оптимизма 2017: Corax
Corax, нови оптимиста
Тринаеста по реду награда која се традиционално додељује на Међународни дан људских права
Данас у Србији треба добро да замислите пре него што неког назовете оптимистом. Може да се увреди. И то с разлогом. Јер данашњи српски оптимиста је или продана душа, плаћена да шири званични оптимизам, да се, на пример, радује возовима који само што нису појурили нашим пругама 200 километара на сат, или је просто будала. Зато ће човек који држи до себе, до своје памети, радије рећи да је песимиста, скептик, а неће му сметати ни ако му кажете да је циник, намћор или мрачњак. Али оптимиста, ја оптимиста? Не мислите ваљда озбиљно.
Знао је то и Гута, пуним именом Бранислав Грубачки, кад је основао покрет Нови оптимизам Да би избегао могућне неспоразуме, у оснивачком прогласу овог покрета објаснио је ко су за њега нови оптимисти, да су то активни појединци, отвореног ума, спремни на дијалог, истински заинтересовани за друге људеда су то они који не пристају на дефетизам, ширење осећања немоћи и безнађаони који се јавно боре против национализма, шовинизма, фашизма, расизма и сваког другог екстремизма
Дакле, позвани смо да на оптимизам гледамо на нов начин, као на активан, ангажован, критички однос према друштву и држави, а на оптимисте као на етички узорну, храбру и демократији витално потребну врсту људи. Позвани смо да прихватимо да бити оптимиста може да представља поштен, некористољубив и рационалан избор. У ствари, овако схваћен оптимиста је исти онај кога иначе зовемо борцем за људска права. Како пише у документу којим је установљена награда Добар пример новог оптимизмањоме се награђују људи који се боре за афирмацију вредности набројаних у Универзалној декларацији о људским правима<
Ово је било потребно да наведем да бих сад могао да кажем - а да се Коракс не наљути - да је он заиста не само добар, него најбољи, изванредан пример новог оптимисте, дакле критичког оптимисте, оптимисте без илузија. Он је то пре свега зато што његове карикатуре показују да је стање у српском друштву и држави нездраво, хаотично, лудо. Уз то нам оне говоре да ово лудо стање, наизглед ровито, нестабилно, полазно, може да потраје, то јест да већ дуго траје, да у Србији промене на врху власти нису промениле њен карактер. То нам говори и она зарђала кашика, која се на Coraxовим карикатурама појавила најпре као симбол Шешељевог опасног политичког лудила, и у међувремену постала симбол континуитета владајуће политике у Србији.
Има ли ту било каквог оптимизма, питаће неко. Зар ово није крајње песимистичко виђење савремене Србије? Није, јер Coraxове карикатуре нам не сугеришу песимистички закључак да се с лудилом у врху Србије морамо помирити, јер се ту усталило, па изгледа као наша судбина, зао удес против кога се ништа не може. Тачно је да Coraxови портрети наших лудих властодржаца и чланова њихове свите - сведени на основне карактерне црте, онако како то могу само велики уметници - углавном показују мрачне ликове. Међутим, треба приметити шта се догађа с мраком ових ликова кад је он у Coraxовим цртежима ликовно представљен, отеловљен, треба приметити да тада мрак, ако се тако може рећи, излази на светлост дана. Постаје видљив и читљив. И ми се, гледајући ове слике, питамо: зар ово трпим, зар се овога плашим, зар се овога не стидим?
Да ли ће једног дана у Србији бити довољно људи да, полазећи од ових питања, почну да претварају своју земљу у боље место за живот, мање лудо и хаотично? Не знам. Знам само да треба да будемо захвални Coraxу што нам већ годинама показује, црта јасно као на длану, с каквом влашћу, у каквој држави, с каквом политиком на нашу срамоту живимо. Није се уморио и разочарао. "Могу вам рећи - каже он у једном интервјуу - да је ово већ четврта политичка гарнитура коју описујем. И коју намеравам да испратим".
Има ли од овога бољи пример новог оптимизма?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.