Вести
15. 12. 2017.
Никола Радишић репорте и презентер на Н1
Новинарство се променило, притисака има са свих страна
Недавно је добио годишњу награду за толеранцију у категорији ТВ прилога, али и награду за допринос промоцији људских права. Никола је инжењер информатике али тврди да “нема намеру да ради у струци, јер су компјутерски фрикови по њему невероватно досадни” .
Радите и као репортер , али и као водитељ и уредник. На ком терену је већа одговорност и где се лакше праштају грешке?
- Подједнака је одговорности, иако се послови знатно разликују. Пазим кад радим, проверавам податке више пута, али грешка се понекад провуче. Ипак, не праштају се само намерне и малициозне „грешке” , што није случај код мене и код колега са којима сам радио протеклих година. До сада нисам имао већих проблема. Ипак, грешкама највише доприноси стрес, а он је огроман, посебно када је против вас цео политички естаблишмент.
Недавно сте добили годишњу награду за толеранцију у категорији ТВ прилога. Да ли сте толерантнији пословно или приватно?
- Према угроженима сам посебно слаб, како пословно, тако и приватно, док сам прилично нетолерантан према нетолерантнима. С једне стране сам се увек залагао за права мањина, од етничких до сексуалних, а са друге увек водио рат са онима који су мислили да могу да ограниче нечију слободу. Због тога
Никола Радишић важи за једног од најбољих репортера код нас, а често и уређује и води Вести на Н1. Иако је већ скоро две и по деценије ради у медијима, никада није волео да се превиже експонира.
Сам са екстремистима увек у клинчу. Више пута су ме вербално и физички нападали, али на срећу, никада озбиљније. Вероватно су свесни да је то контрапродуктивно. Поред награде за толеранцију, мени је посебно драга награда за допринос промоцији људских права коју сам добио од Куће људских права и доживљавам је као признање за целокупан рад. То су једине две награде које сам пристао да добијем.
Да ли се и колико новинарство променило у протеклих 25 година?
- Све се променило. Раних деведестих су информације биле строго контролисане, посебно на мањим, локалним медијима. Више је било пропаганде, него информисања. Малобројни су током деведесетих успевали да се изборе са тим и то углавном у већим градовима. Непосредно након демократских промена, ситуација се драстично променила, па су новинари почели слободно да раде. Али није дуго потрајало. Парадоксално је да су медији радили са најмање притисака у време Војислава Коштунице. Али не зато што је он пасионирани борац за слободу медија, већ није имао механизме контроле. Након њега, све је лагано кренуло на доле, да би данас били у ситуацији у којој новинарство скоро да не постоји. Слободни и непристрасни медији се данас на прсте могу избројати. Због тога, али и неподношљивих притисака, посебно на породицу, све чешће размишљам да напустим новинарство или чак тотално дигнем сидро и одем из земље. На срећу, на Н1 могу да радим свој посао без ичијег мешања, на начин незамислив у данашњој Србији и то ме још увек држи овде.
Многе ваше колеге воле медијски да се експонирају, док са вама то није случај иако иза себе имате завидну каријеру. Због чега?
- Вероватно због тога што сам још као клинац прележао те дечије болести, па ми то ништа не значи. Никада нећу заборавити када су, средином деведесетих, деца из моје улице ишла за мном и певала шпицу емисије коју сам радио на РТС. При томе, не разумем поенту инсистирања на експонирању. Осим да препознатљивошћу у јавности поједини добију додатне тезге или да се богато венчају. Иако је логично да на телевизијама раде нарциси који воле да се сликају, ипак је пуно нас који се експонирамо само зато што им је то део посла.
Некада сте радили популарну емисију “Гаража”. Има ли шансе да поново нешто слично осване на ТВ каналима?
- Не. То време је прошло. Не могу ја данашњим клинцима да солим памет и говорим шта да слушају. Могу да их посаветујем, да им укажем на нешто што би им се могло допасти, али не да креирам њихов укус. Мада бих волео да радим неку получасовну радијску емисију. Али код нас не постоји радио који би мене трпео.
Изјавили сте да не подносите ауторитете. Какав је Југослав Ћосић као директор програма Н1?
- Не подносим када ми неко соли памет, на то се односи та констатација. А Југослав Ћосић није такав. Он не наређује, са њим се разговара. И то је кључна ствар, када осетите да је ваша реч важна и да вас надређени поштује. Звучи као стереотип кад радник хвали шефа, али да није тако, не бих ни пристао да будем у тиму Н1. Овде се осећам добро.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.