Вести
26. 12. 2017.
Весић и Ђукановић као колумнисти: Власт стратешки распоређује проверене кадрове по медијима
Из Политике су одстрањени или су сами одустали од сарадње с њом угледни новинари, интелектуалци и чувени илустратор, али је зато сада ту Горан Весић. Блиц је отворио врата Владимиру Ђукановићу. Радио Београд сада уређује Срђан Божовић, водитељ Дневника из деведесетих...
Именовања уредника блиских властима, одабир подобних сарадника и одстрањење непослушних у медијима у Србији увелико подсећа на Стаљинову девизу „Кадрови решавају све“. Јосиф Висарионович је, наиме, на важне државне и партијске послове распоређивао своје људе. Он је, тако, код сваког изјашњавања имао превагу над старим бољшевицима и образованијим и просвећенијим људима јер су званичници без биографије добро знали коме дугују покорност за положаје које не заслужују.
О томе да се за Стаљинову девизу и овде зна сведоче размештаји у медијима. Подсетимо – да се не би остало само на утиску – да су из Политике одстрањени или су сами одустали од сарадње с њом Душан Петричић, Даница Поповић, Горан Марковић, Љубодраг Стојадиновић и – ових дана – последњи у низу Никола Јовановић.
Весић да се одлучи
Да ли због тога што у свом послу нису били успешни или зато што су имали довољно самопоштовања да своје мишљење јавно изразе, нека просуде сами читаоци. Да и не помињемо ко је све напустио и ко је дошао у „европска гласила“ Блиц и Б92 (како су се лажно представљали).
Блиц је, на пример, поверио колумну истакнутом члану Српске напредне странке и посланику Владимиру Ђукановићу. Зашто да не, питаћете? Због чега политичари не би такође писали за новине?
Од изабраних „кадрова“ – овога пута у медијима – не очекује се толико да служе општем добру колико да буду одани својој странци и беспоговорно послушни вођи. Они ће то, наравно, и бити јер добро знају коме за своје именовање дугују лојалност
То је, наравно, сасвим у реду под само једним условом: да се таква могућност, равнотеже ради, пружи не само припадницима владајуће странке већ и политичарима из опозиције.
Још је чуднији случај градског менаџера Горана Весића који је у Политици добио сталну рубрику. Ништа необично, рекло би се, да он, макар хвалисаво, пише само о послу којим се бави. И то би се некако дало поднети, да рубрику која му је великодушно додељена не користи редовно као предизборни плакат у коме оцрњује опозицију.
И за лист за који пише и за њега самог било би, отуда, часније да се определи у ком својству пише: као градски менаџер или као члан руководства Српске напредне странке. Или „иде код тетке или не иде“. Не може и једно и друго, пошто ће се нејасноћа (да не кажемо и хаос) из новина прелити и на улице (што се иначе већ дешава).
У Радио Београду је за главног уредника Првог програма наименован Срђан Божовићкога, према изјавама запослених, не знају чак ни они са којима је радио. Поменути случај због тога намеће питање да ли се и овде примењује тријаж (према Вујаклијином Лексикону, тријаж значи одабирање крупних и здравих зрна и одбацивање оних мање вредних и прашине). Примењује се, како да се не примењује, с том разликом што је овде принцип обрнут. Одбацују се она зрна која више вреде. Много је таквих примера, нарочито у унутрашњости, о којима се мање говори.
Пузећи медијски удар
Размештаји се, наравно, не обављају на пречац. Више личе на „пузећи“ медијски удар у коме се методично и стрпљиво, један по један, одстрањују непожељни. Нису ни једносмерни јер на упражњена места долазе подобнији „кадрови“.
Ма колико се чинило апсурдним да се, како се у Вујаклијином речнику тумачи тријаж, уместо „здравих и крупних зрна“ бирају она „мање вредна“, са становишта владајуће странке такав наопаки одабир не само да има смисла већ је и пробитачан јер се од изабраних „кадрова“ – овога пута у медијима – не очекује толико да служе општем добру колико да буду одани својој странци и беспоговорно послушни вођи. Они ће то, наравно, и бити јер добро знају коме за своје именовање дугују лојалност.
Размештаји се, наравно, не обављају на пречац. Више личе на „пузећи“ медијски удар у коме се методично и стрпљиво, један по један, одстрањују непожељни. Нису ни једносмерни јер на упражњена места долазе подобнији „кадрови“
Стратешко распоређивање „својих људи“ у новинама, на радију и телевизији, обезбеђује, најзад, савршен привид медијске самосталности (или, како би то премијерка рекла, „објективности“) јер власти на сваки приговор јавности могу рећи да су уредници и директори новинских кућа аутономни у својим одлукама, односно да је у њиховој надлежности да по свом нахођењу распоређују запослене.
Има, према томе, понешто истине у уверавању владајуће странке да нема удела у тим одлукама, јер са људима које је она устоличила на руководећа места у новинским кућама не мора да брине да ли ће се они сами за то постарати.
Ни једнима ни другима, најзад, нису потребна никаква истраживања Хуман рецоурцес да би знали да извори моћи нису у људима већ у партијским „кадровима“.
Стаљин је, према томе, био у праву. Као што – како је у своје време говорио један од Милошевићевих министара – није важно „да ли има уља већ како је распоређено“, тако ни данас није важно ко су уредници и новинари већ како су распоређени.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.