Вести

29. 12. 2017.

Аутор: Тамара Скроза Извор: Цензоловка

Медији 2017 (1): Нема јавне дебате, постоје само јавни или тајни обрачуни

Злоупотреба деце у медијске сврхе, Родићи прелетачевићи, ријалити хапшење, брука Политике, све новине увијене у Вучића... Листа највећих медијских искушења 2017. по избору Тамаре Скроззе и Цензоловке.

Ако је ико имао икакву дилему у вези са стањем медијских слобода у Србији, она је током 2017. врло ефикасно и за сва времена разрешена. Оно што се на медијској сцени дешавало у протеклих 365 дана јасно је показало:

-мејнстрим и најтиражнији медији не поштују ни професионалне кодексе, ни базичне људске обзире,

-лажи се шире некажњено и с врло конкретним циљем,

-медијски закони се не поштују,

-институције надлежне за медије не функционишу,

-новинари су ходајуће мете за вербалне и физичке нападе,

-овде више не постоји јавна дебата већ само јавни или тајни обрачуни,

-буџетско финансирање медијских пројеката постало је уносан бизнис и поље до сада неслућене корупције,

-медијског тржишта нема и у скорије га време неће бити,

-заступљеност Александра Вучића у медијима одавно је прешла границу друштвене патологије,

-медији су изложени константном економском, политичком, па и безбедносном притиску.

Истовремено, показало се да је држава и те како спремна да крене у организовани и врхунски осмишљен и режиран сукоб са свима који се боре за слободу медија: низом бесмислених састанака, још бесмисленијих интервјуа и јалових договора – ствара се илузија да некакав дијалог постоји, да има воље да се унапреде и статус медија и право на слободу говора.

Упркос томе, или баш због свега тога, ове је године основана и (супротно многим очекивањима) крај године дочекала Група за слободу медија. А у медијском окружењу у којем више ништа није нормално, ништа извесно и ништа безбедно – већ и сам опстанак представља некакав успех.

8. Родићи Прелетачевићи: Од љубави до мржње, и натраг

У страственој вези између Александра Вучића и дневног листа Курир, и ове је године било неколико бурних ломова и потресних помирења. Привремени раскид догодио се 21. фебруара 2017. када је Курир објавио да ће Томислав Николић бити премијер Србије, а Вучић одговорио да неће да учествује „у том њиховом ријалитију“.

Иако их нико није директно прозвао, „курирци“ су се нашли прозваним, угњетеним и угроженим, те су брже-боље обзнанили да су нападнути само зато што „часно раде посао новинара“ и да ту неће бити крај њиховом слободарству: „Ако треба да платимо цену што не пишемо по диктату власти, већ у интересу грађана, онда ћемо увек бирати грађане Србије.“

Само неколико дана касније Курир ће објавити текст „Моника Белучи похвалила премијера: Вучићу, нисам очекивала да сте тако млади!“.

Седам дана касније Вучић ће походити редакцију Курира и бити дочекан као највећи пријатељ.

Испоставиће се врло брзо да је у питању била само тренутна фатална привлачност, јер ће нас три месеца после тога власник Адрија медија групе Александар Родић обавестити да се „Србија диже“ и да ће вођа тог дизања бити – а ко други, него он лично.

У писму у којем најављује свој даљи политички ангажман, власник новина одговорних за највећи део медијског талога и штроке пљунуо је на све друге медије ђутуре:

„Политички олош ставио је под контролу све медије. Никада медији нису били овако послушни и понизни. Немо посматрају како Вучић управља медијском стварношћу преко својих муцавих и неписмених уредника, спремних да му дотрче на звиждук узимајући енорман новац за спиновање јавности.“

У месецима који су следили Куриру је био блокиран рачун, а на насловним странама Александар Вучић био је представљен као „диктатор“, „лешинар“ или „лажовчина и очајник“. Међутим, како је од августа до октобра председник напрасно нестао с насловнице, па и из текстова – рачун је одблокиран, Родић се ућутао, Курир се у извештавању безуспешно труди да угоди свима, а више ни самог себе не представља као носиоца барјака медијских слобода. До даљег.

7. Arbeit macht frei: НИН на граници

Да је ово држава као што није, насловна страна недељника НИН објављена 20. јула 2017. била би одлична прилика за низ јавних дебата о граници између новинарства и уметности, између поруке и безобразлука, између креативне слободе и уметничке мере.

Овако, она је постала предмет вишедневне медијске буке после које нико није постао ништа паметнији него што је био, а јавни простор ништа чистији него раније. На спорној насловној страни приказана је фотографија нацистичког логора с натписом „Арбеит мацхт фреи“ („Рад ослобађа“) над капијом, као и наслов „Радни логор Србија“, а све у контексту текста о радним правима запослених у новоотвореним фабрикама.

Пошто су многи ово доживели као увреду жртава и поређење неупоредивог, а ситуацију за своје циљеве искористили представници владајуће партије, НИН се извинио и тиме се све мање-више завршило. У читавој причи, највише је пажње привукао емотивни текст Ивана Ивањија, који је преживео логор и који је из свог угла стао на страну НИН-а.

6. Случај Вуксановић: Како Курир јавља

Један од већих медијских скандала лансиран је 23. фебруара на насловној страни Курира, на којој је објављено да су бившег министра Слободана Вуксановића „лекари нашли као бескућника“.

Иако је причу врло брзо демантовао и сам Вуксановић, Курир је током дана објављивао сведочења у прилог сопственој тези (од којих су многа била заиста антологијска). Већ сутрадан, исти тај Курир објавио је интервју с Вуксановићем, у којем он опет демантује све што је претходно написано, али истовремено захваљује Куриру на пажњи коју му је посветио.

Данима је чаршија разматрала коју ће позицију у државној управи заузети бивши министар и каква се драматургија крије иза овог таблоидног циркуса, али је од читаве приче остала само – новинарска брука и још један подсетник на професионални ниво листа Курир.

5. Злоупотреба у медијске сврхе: Деца су украс света

У медијима су и ове године бескрупулозно експлоатисана деца – било да су страдала или убијена, доживела породичне трагедије или напросто рођена у браку познатих или моћних родитеља.

Ћерка убијене певачице Јелене Марјановић постала је редовни део таблоидних написа о убиству њене мајке, па је захваљујући томе познато који спорт тренира, ко јој је бебиситерка, шта је у ком тренутку рекла или нацртала, ко ће јој бити старатељ итд.

Супротно здравом разуму и елементарној медијској пристојности, Блиц је 30. марта – само дан пред предизборну тишину – објавио патетични интервју с ћерком Александра Вучића у којем она каже како јој недостаје тата.

Иако је у питању ћерка моћног оца и кандидата на изборима, иако је и он сам учествовао у интервјуу, иако формално-правно није прекршен закон – то је нешто што медиј који претендује да буде пристојан, и не помишља да уради.

О деци убијеној, погинулој или преминулој надугачко се и нашироко расправљало, да би се након смрти сина глумца Жике Тодоровића заиста дотакло дно. Иако је јасно да је право на приватност јавних личности донекле ограничено, неспорно је да ово није била прича у којој је требало буквално прогањати породицу, снимати родитеље у најинтимнијим тренуцима или им постављати несувисла питања неколико сати након што су остали без детета.

4. Случај измишљеног аутора: Политикина брука

По много чему специфичан, лист Политика посебан је и када је у питању кршење професионалних стандарда. Иако је од свих дневних листова и статистички „најмање грешна“ према одредбама Кодекса новинара Србије, Политика кад брљу направи – направи је „светски“, за антологију. Текст „Против насиља, не против мушкараца и жена“, објављен 18. јула 2017, био је и сам за себе скандалозан – препун шовинистичких тврдњи и неприхватљивих квалификација упућених женама и феминисткињама.

Далеко је скандалознији постао када је утврђено да његов аутор, извесни др Петар Величковић, уопште не постоји, а да је уместо фотографије тог „форензичког психијатра, судског експерта за поверавање деце“ стављена фотографија немачког глумца Андреаса Кауфмана.

Политика је најпре покушала да објасни овај инцидент, а затим подигла тон и у више текстова напала све који су се усудили да коментаришу то што се догодило.

Савет за штампу одлучио је да је овим текстом прекршен Кодекс новинара Србије, баш као што је и након жалбе глумца Андреаса Кауфмана донета иста одлука.

3. Ријалити хапшење: Убиство које траје

Само две седмице након што је то најавио Миломир Марић, ухапшен је Зоран Марјановић, учесник ријалити програма „Задруга“. У данима и месецима након тог хапшења, таблоиди ће се до изнемоглости такмичити у количини паушалних оптужби, непроверених тврдњи, ужасних описа и дегутантних детаља које ће објавити: од извештаја о цртежима шестогодишње ћерке убијене певачице, преко фељтона о љубавници њеног мужа, лакирања ноктију њене свекрве, наводног сатанизма њеног девера, до фотографије крваве одеће у којој је наводно била када је убијена.

Годину и по дана медијског терора којем је била изложена породица убијене певачице, па постхумно и она сама, завршено је тако у таблоидној екстази у којој се није поштовао никакав професионални стандард – па чак ни онај елементарни, да новинари и уредници (макар се звали Миломир Марић) не би требало да знају, а никако не би смели да откривају детаље истраге и унапред обавештавају јавност о хапшењима.

2. Изборна кампања: Новине у гаћама и велике сисе

Истог дана када се на насловној страни Блица појавила најава интервјуа с малолетним дететом Александра Вучића, тај исти Блиц и још пет других дневних новина заправо нису ни имали насловне стране: све оне биле су „увијене“ у рекламу Српске напредне странке, за коју никада није утврђено колико је и да ли је уопште плаћена.

Само дан касније, у петак 31. маја, када је изборна тишина већ увелико почела, недељник Експрес објавио је насловну страну с фотографијом већих женских груди и поруком „6. је најбоља“. Тадашњи главни и одговорни уредник Иван Цвејић силно ће се трудити да објасни како се та порука односила на текст, а не на чињеницу да је под редним бројем шест на гласачком листићу било име Александра Вучића, односно да је у питању илустрација текста, а не безочан, незапамћен пример медијско-пропагандне манипулације.

Није му пошло за руком, пошто је текст био више него плитка, бесмислена и шовинистичка сторија о грудима – ту постављена само да се „Власи не досете“.

1. Интервју с „непријатељима“: Титан увек побеђује

За разлику од претходних година, када је пристајао само на интервјуе с подобним новинарима на подобним телевизијама, Александар Вучић је ове године напрасно одлучио да се очи у очи сретне и са онима које до тада није сматрао пријатељски настројеним. Прво је дао интервју Бранкици Станковић – снимљена емисија емитована је 3. новембра на ТВ Прва. Само месец дана касније, 5. децембра, „уживо“ је седео наспрам Бошка Јакшића и Соње Бисерко.

Када је у питању Бранкица Станковић, реакције су биле изузетно бурне и изузетно подељене: од харанге на друштвеним мрежама до жестоке одбране. Други интервју никога није ни изблиза толико потресао, баш као што у њему нисмо чули ништа посебно ново и занимљиво.

Иако интервју није новинарска форма у којој би требало да се побеђује и губи, ови разговори схваћени су управо као борба против Титана – и у оба случаја, сасвим очекивано, Титан је победио. Због тога се на крају поставило питање зашто уопште радити интервју у којем знаш да ћеш бити погажен, а у којем постоји само један, изузетно обучен и талентован актер.

Не улазећи у мотив оних који пристану на то на шта су пристали, овде је главни проблем ипак ефекат таквих разговора: на домаћем терену они су још једна порука бирачима да нема храбријег ни бољег од Вучића, док се пред међународном заједницом употребљавају као аргумент за постојање медијских слобода.

Потпуно свестан таквих ефеката, Вучић очигледно намерава да настави у том смеру, али је изгледа све мање оних који пристају на такву драматургију: Вукашин Обрадовић је одбио да учествује у интервјуу на ТВ Пинк 25. децембра, док је уредник Данаса Дража Петровић објаснио да га нико није ни звао, иако су таблоиди објавили да га је ухватила „прпа“ од председника.