Вести
29. 12. 2017.
Медији 2017 (2): Битка за слободу медија упркос напорима државе
Очајнички штрајк глађу Вукашина Обрадовића, За слободу медија преокреће ток европске конференције, премијерка лауреат „скандалозне изјаве године“, одлука Вишег суда која улази у историју судског бешчашћа... Догађаји који су обележили годину по избору Тамаре Скроззе и Цензоловке.
6. РЕМ: Срце медијске таме
Иако је Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) одговорно за спровођење Закона о електронским медијима, а тај закон предвиђа равноправну јавну заступљеност кандидата на изборима, ово тело је у марту саопштило да неће пратити медије током предстојеће кампање.
У више наврата је показано и доказано да је разлог који је наведен – да „немају параметре за софтвер“ – чиста лаж. Исто тако, доказано је да једно од наведених објашњења – да не постоји законска обавеза да РЕМ објављује извештај о мониторингу медија током кампање – не држи воду: таква обавеза не постоји и од РЕМ-а се не захтева да пише извештај, али се од њега свакако тражи да поштује закон и да обавести јавност о свом раду (у виду саопштења, конференције за новинаре, огласа у новинама, СМС-а или било чега другог). У једном тренутку, усред кампање, на насловној страни званичног сајта РЕМ-а, од укупно пет вести – три су биле јавна обраћања једне чланице Савета медијима, новинарима и новинарским удружењима због начина на који извештавају о Савету и о њој.
Након избора, РЕМ није поштовао чак ни сопствено обећање: да ће поступати по евентуалним жалбама грађана на извештавање током кампање. Уместо да о тим жалбама заиста одлучује, РЕМ је жалбе једноставно прослеђивао медијима о којима је реч, на шта су они листом одговарали да ништа згрешили нису.
Током године РЕМ углавном није реаговао на ужасе који су се догађали у ријалити програмима, баш као ни на силне примедбе стручне јавности. Никакве вајде није било ни од захтева за смену чланова Савета РЕМ (које су поднели група посланика и НУНС); до краја године то тело наставило је да ради у крњем саставу, а приче о политичкој залеђини коју има практично сваки члан Савета постале су општа места.
5. На медијској стратегији: Quo vadis?
До краја 2017. године требало је да буде донета нова медијска стратегија као основ за евентуалне измене медијских закона и друге легислативе која се односи на медије. То се није десило, а година се и завршава уз бројне контроверзе у вези с тим документом: од броја чланова радне групе (којих је било 16, што је у старту онемогућавало нормално функционисање), преко непостојеће методологије, до неутврђених оквира рада и утицаја чланова групе на завршни документ.
Радну групу најпре је напустила представница УНС-а, која је као разлог навела шовинистичке ставове новоименованог државног секретара за медије Александра Гајовића, а следили су је представници Асоцијације медија, као и коалиције НУНС-а, НДНВ-а, АНЕМ-а, АОМ-а и Локал преса. Радна група је тако остала без представника најрепрезентативнијег дела медијске заједнице и поставило се питање њеног даљег легитимитета.
4. Напад на новинаре на Вучићевој инагурацији: Обезбеђење воли новинаре
Практично сваког дана ове године бележено је насиље над новинарима – било вербално, било физичко. Новинари су јавно пропитивани („Ево, питам ја Вас“, „Одговорите ми на питање“), позивани да се кандидују на изборима, па да „расправљају“, редовно су се појављивали облаћени на насловним странама таблоида, није им дозвољавано да присуствују овом или оном догађају… Уколико се има у виду друштвено-политичко-медијска атмосфера, све то било је сасвим очекивано.
Међутим, епилог насиља над грађанима и новинарима приликом инаугурације Александра Вучића 31. маја 2017. ипак је нешто што изненађује чак и оне који су одавно свесни да је у Србији демократија на издисају, сила на власти, а правосуђе у мраку можда и већем од медијског. Иако су тог мајског дана колегиница Лидија Валтнер из Данаса и више грађана завршили с вратом у рукама обезбеђења Српске напредне странке, Прво основно јавно тужилаштво у Београду одбацило је кривичне пријаве против насилника. Образложење те одлуке, саопштене 17. новембра, моментално је заузело место у антологији политичко-правосудног бешчашћа.
Према Тужилаштву, обезбеђење је заправо заштитило новинаре, тако што су их „извели из масе људи који су испровоцирани њиховим јасним исказивањем политичких ставова супротним оним ставовима које је већина присутних у том тренутку имала, јасно исказали намеру да над некима од подносилаца пријаве изврше насиље“. Обезбеђење је, дакле, заштитило новинаре од линча. Новинари су, дакле, спасени тако што су дављени и понижавани.
Приговори на ову одлуку су прихваћени, па је коначан исход још неизвестан.
Награде новинарима истраживачима: Победници, упкос свему
Баш у години када је премијерка установила да у Србији „има недостатка истраживачког новинарства“, три овдашње истраживачке мреже покупиле су све међународне награде у овој области, остављајући кратких рукава далеко познатије и богатије медије.
Центар за истраживачко новинарство добио је Европску награду за истраживачко новинарство (познатију као „Европски Пулицер“) и „Антхонy Леwис Призе“, награду која се додељује за изузетне домете у извештавању из области владавине права, а био је и у финалу за доделу Глобал Схининг Лигхт Аwард.
КРИК је од Међународне уредничке мреже (Глобал Едиторс Нетwорк) добио међународну награду Дата Јоуранлисм Аwард за базу имовине политичара, а ушао је у финале за доделу награде „Том Ренер“ и награде „Фреедом оф Еxпрессион“.
БИРН је добио Глобал Схининг Лигхт Аwард, једно од најцењенијих признања у области истраживачког новинарства, које додељује Међународна мрежа истраживачких новинара (Глобал Инвестигативе Јоурналисм Нетwорк).
3. Нема објективног новинарства: Премијерка да вам каже
Истовремено када су интензивније почеле акције Групе за слободу медија, премијерка Ана Брнабић отишла је у Брисел и тамо, пред посланицима Европског парламента, дала вероватно најскандалознију изјаву године: „У Србији сада има недостатка истраживачког новинарства, али не зато што то гуши влада, већ га нема, јер нема објективног новинарства у Србији, односно јако је мало објективних новинара.“ Оцењујући ове оцене као неосноване, а позивајући се на тврдњу премијерке да је тим поводом спремна и да разговара, Група за слободу медија упутила јој је позив на отворени састанак.
Читавих месец дана било је потребно да премијерка тај састанак коначно закаже, да би јој – након што је примила захтеве Групе – било потребно и више од месец дана да на њих одговори, и то углавном фразама које не значе ништа и позивањем на законе који се не примењују.
Након састанка с премијерком, уприличен је и састанак Групе с представницима Министарства културе и информисања, без јасне теме и закључка.
Оба састанка завршила су се без конкретних резултата, али је главни проблем у томе што постоји основана сумња да су организовани како би актуелна власт имала аргумент који ће користити пред међународном заједницом – ево, ми смо отворени за разговор, ми причамо с „њима“. С друге стране, велики је успех да неформална Група, свега неколико месеци након настанка, буде прихваћена као релевантан партнер у разговорима о медијским слободама.
2. За слободу медија, у Тирани: Група у црним мајицама
Након низа уличних акција, Група за слободу медија имала је и први „међународни наступ“, и то на конференцији „Медијски дани Западног Балкана“ одржаној у Тирани 9. и 10. новембра под покровитељством европског комесара Јоханеса Хана. Представници Групе, који су тамо позвани лично, били су одевени у црне мајице на којима је писало „ЕУ до море“ („Европо, учини више“) и на свим панелима описивали стање медијских слобода и објашњавали њихову позадину. По оцени многих, Група је успела да преусмери ток читаве конференције.
На домаћем терену, међутим, представници Групе били су директно или индиректно означени као издајници. Министар Бранко Ружић је, рецимо, рекао како је њихово понашање било нехигијенско, док су очекивани напади стигли и из редова неких колега и колегиница.
1. Стајање уз Врањске: Штрајк који је променио све
Директор и главни уредник Врањских, бивши председник НУНС-а и један од најпризнатијих домаћих новинара Вукашин Обрадовић почео је 19. септембра штрајк глађу. „Ово је мој лични чин и одлука да покушам још једном, заправо последњи пут, да скренем пажњу пре свега новинарима и новинаркама, али и свим грађанима, на сав бесмисао борбе за слободу медија коју водимо у последњих тридесетак година“, навео је Обрадовић у отвореном писму. „Не желим да будем патетичан, али ово јесте потез очајника који не види други начин да заврши своју новинарску каријеру, а да, у исто време, задржи макар минимум личног поштовања и достојанства неопходног да би се осећао као човек, као људско биће.“
Обрадовић је из здравствених разлога прекинуо штрајк, новине Врањске престале су да излазе под економским и политичким притиском, а дужу паузу имао је и портал www.врањске.цо.рс.
Овај случај скренуо је пажњу домаће и стране јавности на стање у медијима и пресудно утицао на јавну дебату о тој теми. Исто вече када је почео штрајк, пред Владом Србије окупило се неколико стотина новинара и новинарки, грађана и грађанки, који су подржали Обрадовића, да би већ током следећих неколико дана била формирана Група за слободу медија која окупља новинарске организације и организације цивилног друштва, као и појединце који се залажу за поновно успостављање права на слободу говора и информисања.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.