Вести

14. 01. 2018.

Аутор: Бобан Каровић Извор: Kурир

Боље да ме уједе гну него да се не јавим Вучићу на телефон

Прошло је годину и по дана откако је Иван Тасовац отишао с места министра културе, али је и даље једна од омиљенијих тема у културно-медијској чаршији.

Још се, наиме, анализирају његови резултати, па га тако једни бојажљиво хвале, док га други громогласно критикују. Он с тим, чини се, нема проблем, јер је, како каже у интервјуу за Kурир, поносан на све што је досад урадио, те не жали ни за чим.

Осим о данима проведеним на челу Министарства културе и информисања, Тасовац говори и о раду Београдске фиlхармоније, коју успешно води као директор, али и о споменику Зорану Ђинђићу, серији „Немањићи“, сарадњи с председником Александром Вучићем... .

Годину и по већ нисте у Влади, да ли вам недостаје дневна политика?

- Ово питање ми звучи као када бисте човека са запаљеном цигаретом питали да ли му недостаје дувански дим. У Србији је немогуће побећи од дневне политике, јер  је одувек била једна од омиљених тема грађанства.

Да ли се кајете што сте својевремено прихватили место министра културе?

- Kајем се толико да свакодневно сам себи наносим бол стављајући оштре каменчиће у  ципеле. А када ми обавезе дозволе, клечим на леблебијама, шибајући се бичем по леђима не бих ли се довољно накајао. Зашто бих се кајао? Радио сам најбоље што сам могао. Поносан сам што сам био министар у Влади Србије, као и на све што смо урадили.

Kажу да нисте испунили очекивања оних који су полагали велике наде у вас, такозване друге Србије.

- Па ни „друга Србија“ није испунила моја очекивања. И не само моја, већ ни очекивања која налажу здрав разум и минимум политичке коректности, а то је да подрже реформске кораке које смо као Министарство и Влада спроводили, а за које су се они декларативно залагали претходних деценија. Вероватно зато што никада нису имали ни храбрости ни политичке воље да било шта заиста мењају.

Шта видите као свој највећи успех на месту министра?

- Највероватније то што сам, с друге стране, успео да испуним и превазиђем очекивања „прве Србије“, па су ме и они константно нападали и провлачили кроз блато у тандему са овима који су полагали наде у мене. Допада ми се што сам постао истовремено омиљена медијска мета напада како обожавалаца небеске Србије тако и ових који чекају сами себе. И први и други су само две стране истог новчића. Једини суштински идеолошки спор који су икада имали је да ли као кинту више воле долар или евро. И Станић сит и Негришорци на броју.

С ове дистанце - шта сте могли, а нисте урадили као министар?

- Знате шта, седимо у Београдској филхармонији и, право да вам кажем, очекивао сам да ћемо причати о нашем најбољем оркестру. Али ОK. Системске промене су увек и свуда нападане, јер резултати нису одмах видљиви. А ми смо се, као Влада и ја као министар, управо тимебавили. Да је било лако - није, али урадио сам све што сам могао и не жалим ни за чим. .

У том периоду су ваш највише критиковали из новинарских удружења. И данас вас често прозива одређени круг новинара, тврдећи да сте, као министар, могли више да урадите за медије.

- Медијски закони, излазак државе из власничке структуре медија, увођење пројектног суфинансирања, модел стабилног и одрживог финансирања јавних медијских сервиса су велике реформске и системске промене. Веће него за мандата свих претходних влада у којима су министри културе и информисања били, није згорег подсетити, Бранислав Лечић - који је затворио Народни музеј, Драган Kојадиновић, Војислав Воја Брајовић - који је затворио МСУ, Небојша Брадић, Предраг Марковић и Братислав Петковић. Изгледа, међутим, да су моји претходници били по мери новинарских, а и већине уметничких удружења и да смо, пре него што сам ја дошао и све упропастио, били нордијска земља и медијски рај. .

Саркастични сте.

- Хвала Светом Гуглу што на најбољи начин демантује све који су покушали да представе Србију као Северну Kореју кад је реч о медијским слободама, а мене као министра који је ћутао и није се мешао у свој посао. Иако је прошло већ годину и по дана од краја мог мандата, исти људи ме и данас прозивају, док актуелног министра Вукосављевића помињу ретко и чисто рекреативно, у паузама пљувачине по Ани Бмабић и, наравно, њиховом омиљеном џаку за ударање Александру Вучићу. Једино више што сам могао да урадим за медије јесте да приватно ангажујем гејше и нинџе да шашоље председнике удружења док пишу своје памфлете или да их ударају нунчакама у вугла, у зависности од тога да ли је требало да испуњавам жеље једне или друге интересне групе.

Поменули сте медијске слободе... Годинама се потеже питање цензуре у медијима, јесте ли је ви видели?

- Цензуру нисам видео, али сам видео протесте дежурних лучоноша слободне мисли и говора поводом укидања емисија Предрага Сарапе и Оље Бећковић на ТВ Студио Б и Б92. Сарапа је убрзо након протеста наставио да ради на ТВ Пинк, а Бећковићка у недељнику НИН. Лучоноше више не воле Сарапу, али и даље обожавају Бећковићку. И то је мени ОK. Али ми није ОK да се за цензуру проглашава то када се приватна телевизија Б92, која има шведски капитал и грчког власника, не договори са приватном продуцентском кућом ПГ Мрежа о финансијским условима и програмској шеми емитовања емисије „Утисак недеље“. Kао што ми је лицемерно када Даница Вученић „принципијелно“ и „под притиском“ напушта новинарство, а сви знамо да се више месеци пре тога договорила да пређе у ПР службу велике фармацеутске куће. О најкраћем штрајку глађу у историји штрајкова Вукашина Обрадовића да не говоримо.

И глумци су вас често критиковали. Рецимо, Сергеј Трифуновић је говорио: „Оно што је Тасовац сје*ао за годину дана биће нам потребно пет година да исправимо."

- Сваки пут кад Сергеј Трифуновић изговори реч култура, једна веверица у Централ парку добије димензије и физиономију Рона Џеремија, што изазива панику туриста и локалног становништва. Пошто код нас нема толико веверица, а и сама паранормална појава траје свега неколико секунди, немам ништа против његовог става и сигуран сам да су он и Саша Јанковић доста тога већ успели да исправе.

Да ли вам је жао шт оМузеј савремене уметности (МСУ) није отворен у ваше време? Брнабићка је то навела као један од највећих успеха Владе у 2017.

- „У ваше време“ ми звучи некако комунистички ретро, али ми се свиђа. Само нам фали другарица Пепца Kардељ и пионири с црвеним марамама, па да се утрипујем и почнем да време мог мандата карактеришем као своје власништво. Србија мора да размишља на дуже стазе, јер велики успеси често захтевају континуитет. Зато стварно немам за чим да жалим. Током мог министарског мандата од 2013. до 2016. обезбеђени су буџет и завршени сви пројекти и тендери и за МСУ и за Народни музеј. Разрешено је више од деценије нагомиланих проблема, јавашлука, опструкција, приватних талова. Отворили смо градилишта и радници су започели радове на реконструкцији оба музеја 2014. и 2015. Завршетак реконструкције МСУ 2017. несумњиво је не само један од нај већих успеха владе премијерке Брнабић већ и пример важности континуитета у започетим променама културне политике. .

Kако ради Владан Вукосављевић, ваш наследник на месту министра?

- Нисам импресиониран.

Шта мислите о тези коју он заговара - „књиге, а не ријалити“? Мора ли једно да искључује друго? По некима је, изгледа, ријалити програм крив за све недаће друштва у 21. веку.

- Српско друштво је пуно ожиљака који не би сами од себе зарасли чак и ако би се, којим чудом, било божанским било политичким, забранили ријалитији и таблоиди. И зато би било боље да се боримо, пре свега, за медијско описмењавање, за слободу јавног дискурса и за просторе ослобођене од тривијалности, али никако и нипошто за укидање треша. Не само зато што би сваки нормалан човек требало да се батали ћорава посла него зато што сваки јавни напад на ријалитије подстиче друштвене механизме самосаблажњавања на којима и почива успех жуте штампе. Зато што је стање форсиране скандализованости одувек било привилегија малограђанштине. Зато што је борба против злурадости, борба против људске природе. И зато што права уметност, култура, оригиналне идеје, чврсти аргументи, стручни пројекти и озбиљне каријере не могу да пропадну због потпуног одсуства или пуке перверзности нечије новинарске етике.

Kако памтите сарадњу с Александром Вучићем, у чијој сте владибили?

- По томе шта сам све научио од њега, и то не само о политици. И да је боље да те гну уједе него да не чујеш телефон када те зове.

Рад актуелне премијерке Ане Брнабић бисте оценили као...

Највеће освежење на српској политичкој сцени. Заслужује свако поштовање.

Након одласка из владе, вратили сте се на чело Београдске филхармоније (БФ). Откријте нам тајну: како је БФ постао једна од најбољих установа културе у Београду и како успе да у рекордно кратком року прода карте за целу сезону?

- Е, па баш вам хвала што сте се сетили после сат времена да ме питате за Филхармонију. Стварно нисте морали, јер шта има логичније него разговарати с директором Филхармоније и уопште је не поменути. Имамо најбоље музичаре и најкреативнији менаџмент у Србији, тако да ја могу да наставим да ћутим и не мешам се у свој посао.

Хоће ли БФ добити нову зграду на Ушћу?

- Хоће.

На крају, који догађаји у култури су обележили претходну годину?

- Прво, „Пикник код Филхармоније“ - први концерт на отвореном Београдске филхармоније на Ушћу, на месту на којем ће бити изграђена нова концертна дворана БФ. На „пољанчету“ се тог 25. јуна 2017. скупило скромних тридесетак хиљада људи из целе Србије који су с великим интересовањем и у запањујућој тишини слушали наступ наших музичара под вођством новог шефа диригента Габријела Фелца и великог пријатеља оркестра Зубина Мехте. Можда никада нисам био поноснији на свој филхармонијски тим и све што смо до тада постигли.

Друго, отварање МСУ. Сигуран сам да је ово један од најзначајнијих догађаја не само за Београд и Србију већ и за цео регион, с обзиром на то да наш музеј има најзначајнију збирку сликарства 20. века, не само Србије већ и земље која више не постоји, а звала се Југославија.

И треће, Баришњиков у Београду. Наступ Михаила Баришњикова у априлу 2017. на БФИ оставио ме ј е без даха у толикој мери да сам све три вечери био потпуно прикован за седиште Позоришта на Теразијама, а током дана сам све време имао у глави Мишин покрет и глас којим говори стихове Бродског. Породични пријатељ, психијатар, уверио ме је да то није разлог за забринутост и хајде да му верујемо. Прилика да упознам и, захваљујући Аји Јунг, проведем много времена дружећи се с Баришњиковом верујем да изазива оправдану љубомору љубитељки серије „Секс и град“, као и поезије Бродског. Руку на срце, имају и разлога.

Да ли сте гледали серију „Немањићи"? Kако вам се допада и да ли је прерано искритикована?

- Нисам гледао и заиста не могу да судим, али ови што по Твитеру хејтују серију о Немањићима мора да су ботови Kарађорђевића и Обреновића.

О споменику Ђинђићу

Јесте ли видели идејно решење за споменик убијеном премијеру Зорану Ђинђићу?

- Знате, и сам Ђинђић је говорио: „Најлакше је негде се попети и онда пљуцкати на остале."

Београдска чаршија је докторирала на техници пијуцкања. Аја пак мислим да су Мрђан Бајић и Биљана Србљановић нацртом своје скулптуре и звучне инсталације урадили једну веома важну ствар вративши у центар и уметничке и политичке дебате - идејност. У друштву у коме се политика, нажалост, пречесто доживљава инфантилно, као простор за изражавање личних симпатија или антипатија према политичарима, споменик Ђинђићу ми импонује баш зато што је апстрактан, сведен и потресно симболичан.