Вести

17. 01. 2018.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Власт нити зна шта је новинарство, нити чему служи слобода говора и информисања

Писмо Сузане Васиљевић, баш као и изјаве разноразних државних функционера у последњих годину дана, јасан је показатељ да између дела медија и актуелне власти нема чак ни базичног разумевања, као и да они који су плаћени да воде рачуна о интересима свих грађана и грађанки и даље не разумеју шта је новинарство и чему уопште слобода говора и информисања

Реагујући на чињеницу да у агенди за посету делегације Европске федерације новинара (ЕФЈ) није било Александра Вучића, његова саветница за медије Сузана Васиљевић обратила се 9. јануара јавности, НУНС-у и самом ЕФЈ-у.

Огорчена због изостављања њеног шефа (како га и сама зове), изнела је низ полуистина, спинова и конструкција, а успут упитала:

„Да ли ме то наводи на закључак да мисија ЕФН-а не долази у Србију како би утврдила чињенично стање? Да ли је њихова мисија, заправо, иста као мисија НУНС-а? Да ли ЕФН долази да промовише политичку агенду групе која себе назива ‘независним’ медијским удружењем?“

Није ништа ново да се НУНС, а све чешће и Група за слободу медија означавају као групе с политичким циљевима. На то се, што би се рекло, већ огуглало. Новитет је, међутим, то што таква оптужба стиже од особе која је у председничком кабинету надлежна управо за комуникацију са СВИМ медијима и новинарима, и која је, као таква, у обавези да их равноправно третира.

Захваљујући саветници Васиљевић, почетак нове године протекао је сасвим у складу с трендовима из претходне. Јер, током читаве 2017, а посебно у њеној другој половини, новинари су били омиљена мета како највиших државних функционера, тако и локалних напредњачких шерифа.

Премијерка није фикус

Упркос оштрој конкуренцији, апсолутна шампионка за претходну годину ипак је премијерка Ана Брнабић, чије су антологијске изјаве о медијима прилично продрмале ионако уздрману медијску сцену. До тада углавном нема када су у питању новинари, Ана Брнабић је 10. октобра пред Европским парламентом рекла да у Србији нема истраживачког новинарства.

Пошто је врло згодно заборавила да долази из земље чији су истраживачки новинари баш током прошле године добили сва највећа међународна признања за свој рад, наставила је:

„Односно, сада има недостатка истраживачког новинарства, али не зато што то гуши влада, већ га нема јер нема објективног новинарства у Србији, односно јако је мало објективних новинара.“

Реакције на ову изјаву биле су врло бурне, али је свакако најзначајнији ефекат био позив премијерки да се тим поводом састане с представницима Групе за слободу медија. До састанка ће, после низа перипетија, доћи тек месец дана касније, да би се – засад – читава ствар завршила премијеркиним одговором на захтеве Групе, као и оценом Групе да су њене тврдње „одраз неразумевања или неспремности Владе Србије да се суочи са тешком ситуацијом у којој се налазе новинари и медији и чињеницом да се она константно погоршава“.

Нажалост, премијерка ни у међувремену није ћутала. Уместо да пусти да се ствари смире, или да се макар обавести о елементарним чињеницама у вези с новинарском професијом, она је неспретно покушавала да објасни шта су за њу објективни, а шта истраживачки новинари.

У интервјуу за РТС 13. децембра рећи ће: „Ми у овом тренутку имамо разне такозване истраживачке медије који како год хоће без икакве одговорности и без тога да њих неко позове на одговорност копају по имовини функционера, што је у потпуности ‘океј’ и пошто то није у складу са законима, они сами у складу са својим жељама одређују шта је ближа, а шта даља породица.“

Само неколико дана касније, 17. децембра, у интервјуу за Блиц покушава да објасни своје објашњење:

„Мислим да постоје неки новинари који себе зову истраживачким, али за које лично мислим да нису истраживачки, већ такозвани истраживачки новинари. Не кажем да у Србији не постоје истраживачки новинари и медији, али нису сви који се тако зову то и заиста. Мислим да су чист сензационализам обучен у одело истраживачког новинара. Могу и да вам дам неколико примера и доказа зашто нису, али не бих даље улазила у ту полемику.“

Сага о објективном новинарству настављена је у новогодишњим интервјуима, сада само мало обогаћена причом о поларизацији друштва и медија.

„Један део новинара у Србији мисли да нема слободе медија. Ја желим и њих да чујем, али у тој групи нису само медији него и невладине организације, а није, рецимо, УНС. И они нису моји непријатељи. Медији су веома важни за реформе и не можемо далеко стићи као поларизовано друштво у коме је све црно или бело“, објаснила је у интервјуу за Недељник.

Имајући у виду изненадно обраћање Сузане Васиљевић и инсистирање да се с делегацијом ЕФЈ сретне и Вучић, лако би се могло закључити да се Ана Брнабић није баш показала у дисциплиновању медија и да ће то бреме убудуће, као и до сада, на својим плећима носити председник Србије.

Нехигијена једног министра

На списку оних који су блатили медије обично се појављују иста имена, али 2017. године истакло се и једно ново – министар Бранко Ружић, који се до сада није истицао на ову тему, заблистао је након састанка представника Групе за слободу медија с премијерком. Иако је договор учесника био да се не оглашавају до званичног саопштења, Ружић је одмах прокоментарисао захтеве Групе за гашење правно већ угашене агенције Тањуг. Квазидуховито, а у стилу упегланих спин доктора владајуће коалиције, потпуно мењајући контекст и дискредитујући Групу, Ружић је прокоментарисао: „Ти захтеви су исти као да се тражи да се затвори Кока-кола да би се Пепси радовао“.

Уместо да после тога заћути (и да је пристојан, од бруке више никада јавно не проговори), Ружић је искористио и прилику да прокоментарише наступ Групе за слободу медија у Тирани, где су њени чланови пред представницима ЕУ упозорили на гушење права на слободу говора:

„Ја никада нећу критиковати било ког новинара, ма из ког удружења или медија да долази, али покушај да се држава Србија на тај начин представи у иностранству није питак. Чак није ни хигијенски.“

Захваљујући вишемесечној гужви на медијској сцени, ова Ружићева изјава прошла је скоро незапажено, иако би на некаквој ранг-листи најскандалознијих вероватно заузела високо место. Јер, шта заправо значи „нехигијенски“ и „није питко“? Да би требало да се очисти? Или уклони? Ако је министар на то мислио, а вероватно јесте – та је изјава отворена претња свима који су били у Тирани.

Држава би да одлучи ко је новинар

Што се министара тиче, блеснула је на тренутак само још министарка Јадранка Јоксимовић тврдњом да Европски парламент не помиње мањак слободе медија у Србији (што суштински није тачно), да је медијска ситуација у Србији боља него у неким земљама ЕУ (што, и да је тачно, не значи ништа), као и да нека новинарска удружења имају различите „политичке и економске интересе“ (што је већ излизана конструкција).

Пред републичким посланицима она је 26. октобра још истакла и да „медијска стратегија треба да одговори прво која је дефиниција новинара и истраживачког новинарства и да је важно да представници медијских удружења учествују у тој расправи, да не буду блогери и твитераши сутра стављени у контекст новинарске професије“.

Иако изјава министарске Јоксимовић по степену безобразлука и осионости не може да се мери с Ружићевом, она је дугорочно далеко опаснија од ње и представља озбиљну претњу не појединачним новинарима, већ струци у целини: јер, ко је тај ко ће одлучити ко су новинари вредни новинарског статуса? Ко ће вршити селекцију и одвајати праве од неправих новинара? И шта ће се догађати с онима за које би тамо неко државно или парадржавно тело одлучило да су „полуновинари“? Исто је и с истраживачким новинарством. Где је то, с којим циљем и како уопште држава одлучивала ко је новинар истраживач, а ко аналитичар?

Како се заштитити од заштитника?

На трагу министаркиног наступа, крајем године огласио се и заштитник грађана Зоран Пашалић.

Из опширног интервјуа, као наслов је извучена баш главна Пашалићева порука – да „мора постојати потпуно независна медијска организација“. Грубо дискредитујући сва постојећа медијска удружења (као зависна?), заштитник је између редова најавио и већу државну контролу над начином финансирања медија: „Иницијатива се односи на то да мора постојати једна потпуно независна медијска организација, у чијем формирању кључну улогу морају имати новинарска удружења. Предуслови за тако нешто су промена законског оквира, посебно оног који се тиче безбедности и притисака на новинаре, као и модела финансирања.“

Сваком ко иоле прати догађања на овдашњој медијској сцени, оваква изјава може само да „упали све лампице“: ако ни због чега другог, оно због чињенице да је потекла од функционера којем уређење медијског простора уопште није у опису посла и који би – ако се уопште бави медијима – требало да буде фокусиран само и искључиво на унапређење права слободе говора и извештавања, а никако на формирање нових удружења (каква год она била).

Наркомански полуфабрикати

Када су у питању локални „шерифи“, убедљиви шампион свакако је Горан Весић, градски менаџер Београда. Упамћен је његов сукоб с новинарком Н1 Мајом Николић који се одиграо 12. октобра и који је школски пример вербалног насиља над новинарима. На потпитање новинарке о градском буџету, Весић јој је рекао да га „не прекида“ јер на то „нема право“. „Ако хоћете да се расправљате, учланите се у странку и онда се кандидујте“, рекао је Весић. Колегиница Николић му је на то рекла да „нећемо да се вређамо“, да би јој он одговорио: „Не, хоћемо! Јер Ви мене вређате. Не можете тако да се понашате!“

За разлику од државних функционера који су своје увреде и претње формално ублажили и поставили их у позицију „између редова“, локални моћници и страначке службе информисања су се у том смислу разулариле.

Реагујући на писање КРИК-а о стану Александра Вулина, његов Покрет социјалиста је уредника Стевана Дојчиновића означио као наркомана који мрзи сваког ко се бори за Србију. Месец дана касније тврдиће да то није тачно и да су само написали како траже да се „творци појединих дезинформација подвргну тесту на опијате“.

Посебна су прича локални одбори СНС-а, с припадајућим информативним службама. Након оптужби управе градског водовода да им је новинар Врањских претио, локални СНС се у августу 2017. огласио саопштењем у којем је новинаре назвао „полуфабрикатима сорошевских фондова“, „идеолозима жутих паткица“, рекеташима и „фондовском господом“ на коју би и „Гебелс био поносан“.

Два месеца касније исти одбор је опозиционе странке и новинаре Врањских оптужио, ни мање ни више, него за – „поновно уништавање и пљачкање наше државе“.

Један је велемајстор

Наравно, када је у питању понижавање и вређање новинара, Александар Вучић је и даље без премца – врло вероватно захваљујући чињеници да се најчешће појављује у медијима и да има и највише контаката с њима. Током 2017. године он, истина, није лансирао неку иновативну увреду, али је свакако „освежио“ и усавршио већ познате форме својих напада – и даље нису могла да му се постављају питања, и даље је пласирао конструкције, и даље је сваку новинарску реченицу тумачио као нешто што је усмерено против њега.

Као својеврсни „бест оф“ издвајају се можда два тренутка. Први, када је одговарајући на питања новинарке Инсајдера рекао да се залаже да медији буду слободни и да они то јесу: „Видим да сте ви апсолутно слободни, нити вас ко дира… Него се ви изгледа залажете да су неслободни они који мисле другачије од вас… Свако има право да мисли како хоће, да објављује шта хоће. У Србији су друштвене мреже без икаквих рестрикција.“

Осим тога, памти се и сукоб с новинаркама Н1 и Истиномера у Нишу, којима је после низа уобичајених квалификација („они које подржава ваш медиј“, „ваши кандидати“, „овим вашима не иде добро“), на питање зашто стално етикетира и понижава новинаре, одговорио:

„Ви мене понижавате прекидањем стално, и желите да направите случај. Дошли сте из Београда да бисте то урадили, неће вам то поћи за руком.“

Имајући у виду економске, политичке и безбедносне притиске на новинаре и медије, имајући у виду пребијања, претње, праћења и обијања станова – рекло би се да све ово и није толико важно. Јер, речи понекад заиста нису битне. Међутим, када речи изговори онај у чијим је рукама моћ, оне добијају на тежини. Да не помињемо чињеницу да посао функционера није да вређају било кога, да посао новинара јесте да пишу критично пре свега о функционерима, а да је дужност државе да новинаре заштити од свих који их спречавају у томе.

Драга Сузана, овде су се карте мало помешале.