Вести

26. 01. 2018.

Извор: Данас

Радионица „Позиција новинара у редакцијама“

Сами против свих, али и против себе

* Зараде новинара у Србији су испод републичког просека, нема посебних механизама заштите радних и професионалних права, а новинари ретко имају потписане уговоре о раду. Па ипак, то није важна тема ни у јавности ни у медијској индустрији, нити у држави, а синдикати су више инцидентна појава него правило

Позиције новинара као радника у редакцијама сетимо се тек кад се разболимо а не можемо код лекара, кад остаримо па више нисмо потребни послодавцима, кад останемо без тезги па немамо од чега да живимокад на сопственој кожи видимо да нема никакве сигурности!

Овим исказом модераторка радионице "Позиција новинара у редакцијама",Тамара Скрозза отворила је готово двосатну расправу. И морала је да је закључи без контретизованих и прецизних задатка за надлежне.

Радни и социјални статус, истовремено, одређен је и слободом медија, а од њега више пажње привлаче питања (ауто)цензуре и услова извештавања, као и понашање носилаца јавних функција према новинарима и новинара према њима, иако све то умногоме одређује понашање медијских радника.

Да је то тачно показује и Извештај који је НУНС представио на конференцији: "Већ дужи временски период у великом броју случајева новинари и медијски радници у Србији раде у тешким условима, са веома ниским и нередовним платама. Стални хонорарни сарадници (фри ленсери) често су без уговора о раду, поготово новинари и други медијски радници у локалним медијима. Према истраживањима, зараде новинара у Србији су испод републичког просека. Нема посебних механизама заштите радних и професионалних права новинара, а новинари ретко имају потписане уговоре о раду. Многи новинари оценили су да су у тешком економском положају, па истраживање показује да 22,52 одсто новинара прима плату између 300 и 400 евра, а 13,51 одсто од 200 до 300 евра. Међу новинарима велики број је оних који раде као хонорарни сарадници."

Вукашин Обрадовић, оснивач Новина Врањских које су недавно угашене због немогућности да опстану иако имају солидан тираж, казао је у посебном интервјуу за Извештај да су новинари слабо плаћени, под великим су притиском и да је најгоре што у Србији не постоји медијско тржиште које би могло да квалификованом новинару, ако је незадовољан позицијом у неком медију, нађе други посао: "Не постоје маханизми заштите радних и професионалних права новинара, ми немамо синдикате у медијима који би могли да заштите новинара када су у питању његова радна права. То је питање које мора системски да се реши, мора положај новинара у редакцији и уредника системски да се уреди кроз законодавни оквир, осигура њихов статус. То, нажалост, код нас не постоји, новинари углавном раде на црно, без уговора и заштите, али због непостојања медијског тржишта они прихватају такве услове рада."

Једина релевантна истраживања – недовољно поуздана пошто нема прецизних информација о броју и врсти медија, броју и врсти новинара и медијских радника, огласном тржишту, државној помоћи – спроведена у Србији показују да је новинарски рад, заправо, прекарни. Интерне информације и нека од истраживања, укључујући овај извештај, показују да је новинарска плата мања од просечне, а често се под платом подразумева минимална зарада, плус нешто исплаћено на црно.

Суочени са тиме учесници радионице су покушали да одговоре на Скроззино питање: Колико социјални статус заиста утиче на рад новинара или може ли се без редовне плате радити поштено и да ли се одрицањем од радних права у независним медијима новинари заиста боре за опстанак редакција? Јер, да имају гарантована права од плате до услова рада – тих редакција не би било, па је питање колико је све то одрживо на дужи период. И напокон, питање цене новинарског рада у условима непостојања медијског тржишта и нерегулисаног односа у ономе што се зове медијско тржиште данас у Србији. И посебно, колико то изазива канцер професије – (ауто)цензуру?

Урош Урошевић из пожаревачког Радија "Бум 93" каже једноставно да многи новинари не говоре колика им је плата пошто и не знају: "Има случајева да се део исплаћен на рачун враћа власнику. У Пожаревцу новинар прима између 15 и 40 хиљада динара, с тим што је само у једном медију то пристојније, а плате касне 2–3 месеца... И кад више не могу да преживе, да прехране породицу, излазе из професије. Посебно у локалним медијима у приватном власништву."

Један од ретких локалних медија где постоји синдикат је РТВ Врање, приватизована телевизија у већинском власништву новинара, а Мирослава Тошић, која је и потпредседница СИНОС-а, актеулизовала је питање – куда новинар незадовољан послом, платом и позицијом може да оде? Одговор је – готово никуда. У РТВ Врање зарада је око 28.000 динара. Под условом да новинар има дневно најмање два прилога са по три саговорника, плус да сам монтира и да ради ауторску емисију једном недељно. СИНОС је власнику, који је и главни уредник, послао допис са предлогом новог бодовног система. Одговора нема, али зна се да је у другим редакцијама и - горе.

Тему синдикалног (не)организовања отворили су председница СИНОС-а Драгана Чабаркапа и председник УГС "Независност" Зоран Стојиљковић, али без истог решења. Стојиљковић сматра да је предуслов за било шта – да се зна статистика колико има новинара, медија и послодаваца. "Морамо и да се запитамо и ко је новинар, а ко "новинар", немојмо се лагати, има десетак одсто људи који добро зарађују", уверен је Стојиљковић, наводећи ЦВ сваког као могућност разликовања: "Кад будемо имали анализе, укључујући и оне са јавних сервиса, можемо утврдити колико смо као синдикати репрезентативни. Пробао сам у Социјално-економском савету да представнике Уније послодаваца измолим да се нађе репрезентативно удружење послодаваца, јер ваша Асоцијација медија не жели тај статус."

Драгана Чабаркапа види мањак храбрости и страх новинара (да не изгубе и плату коју имају), с једне стране, и одбијање власника, с друге, као препреку синдикалном организовању и социјалном дијалогу у Србији.

Златко Минић из Транспарентности Србије понудио је питање лиценцирања новинара као важно, иако зна да према томе постоји велики отпор. Нека врста озваничења статуса новинара утицала би на квалитет извештавања, а могуће је и да би смањила могућност замена новинара неким ко долази буквално са улице и пристаје да ради било шта за било колико новца. Такође, насупрот Чабаркапи, он не сматра да треба ићи на дијалог код премијерке, односно Владе Србије, јер Влада није власник медија.

Минић је подсетио да је расподела државног новца нетранспарентна, али и да је ТС само у једном, при анализи уговора утврдила да има клаузуле о одрицању одговорности медија од "спонзорисања", те да је тај вид финансирања медија начин утицаја.

На конференцији су отворена и питања квалитета рада, пошто по доступним подацима у редакцијама у просеку ради само неколико људи, што не може гарантовати квалитетан садржај, а према томе ни утицај који би на медијском тржишту обезбедио зараду и медију и запосленима. С друге стране, или баш због тога, више од 40 одсто анкетираних медијских радника одлучило би се да напусти професију.

Према мишљењу Сање Кљајић (слободна новинарка, раније на привременом уговору у РТВ), садашња ситуација у медијима је слика (не)одговорности самих новинара, одговорних у медијима, послодаваца и медијских удружења и синдиката, "а не да се односимо према грађанима као нижој врсти!"

Црнобања: Медији бирају између две зависности

Професор Факултета за медије и комуникације и члан Радне групе за Медијску стратегију професор Михаило Црнобрња сматра да је регулисање социјалног дијалога једно од кључних питања којима се треба бавити и у Стратегији, премда се у другим стратешким приоритетима државе медији и тема Конференције уопште не појављују. Он је упозорио на огромну миграцију публике према новим медијима и преоријентисање на дигиталне медије, што ће утицати на медијску струку да мисли „кликабилно“.

На питање хоће ли се у Медијској стратегији одредити проценат који локалне самоуправе и држава на свим нивоима издвајају за пројектно суфинансирање, он је одговорио потврдно, али без прецизирања, јер „два посто у Београду и Сврљигу није исто“. „Имам утисак да неће бити фиксно, већ дефинисано као обавеза“.

"Огроман број медија зависи од државне помоћи, а то није добро за слободу медија", казао је још Црнобрња и додао да су, с друге стране, медији зависни од оглашивача, па бирају између две зависности.

Закључци

* Носиоци државних функција и надлежна министарства морају да учине све како би се успоставило регуларно медијско тржиште и, самим тим, створили услови за нормално функционисање медија. Без тога, не постоји начин да се регулише статус запослених у редакцијама, односно да им се на легалан и транспарентан начин омогуће зараде, здравствено и социјално осигурање.

* Стварање регуларног медијског тржишта, између осталог, подразумева укидање било какве дискриминације међу медијима – била она политичка или економска. То такође значи да не би смела да постоји било каква, формална или неформална, повезаност између броја оглашивача и начина извештавања одређеног медија.

* Медијском стратегијом, или на неки други начин, требало би да се процес буџетског финансирања медијског садржаја од јавног интереса учини транспарентнијим. На медијском тржишту има новца којим би се обезбедио бољи стандард запослених у редакцијама, али није познато где тачно тај новац завршава.

* Новинарска удружења и асоцијације требало би да се систематски и редовно баве проблемом новинарског „рада на црно“, заштитом радних права запослених у редакцијама, статусом фриленсера и запослених који су принуђени да раде хонорарне послове, али и свих осталих проблема из ове области.

* Радна права не би требало да буду заштићена и гарантована само у случају стално запослених у редакцијама, већ и у случају хонорарно ангажованих новинара, сниматеља, фото-репортера, монтажера, преламача и других.

* Неопходно је прецизно статистички утврдити број функционалних медија, активних новинара, висине зарада у редакцијама. Оваква статистика је потребна ради прецизнијег дефинисања проблема и даљих стратегија.

* Појединачни медији или новинарска удружења требало би да конципирају кодекс или стратегију опхођења према оглашивачима и спонзорима, како новинари не би подлегли различитим притисцима и корупцији, а истовремено били заштићени.

* Сви актери на медијској сцени требало би да на различите начине оснажују запослене у редакцијама да покушају да се и сами, унутар својих медија, изборе за боље зараде или услове рада. То се посебно односи на запослене у локалним медијима, који су у нарочито тешком положају.