Вести

27. 01. 2018.

Извор: Данас

Слобода медија и безбедност новинара у 2017.

Седма као лака мета

Документарни филм "Силом на седму" настао је у продукцији НУНС-а у оквиру пројекта "Новинари под притиском: претња демократском процесу".

Претпремијерно филм је приказан 18. јануара 2017. у Медија центру, као увод у конференцију под називом "Слобода медија и безбедност новинара у 2017", одржној наредног дана у Хотелу М. Филм се бави свим облицима напада на новинаре, а циљ је да покаже услове и околности који су довелидо друштвене прихватљивости обрачунаса новинарима. Две новинарке и четири новинара у првом лицу говоре о непосредним искуствима у потрази за истином или информацијом, отпорима на које наилазе и конкретним вербалним или физичким нападима и притисцима. Кроз исповести актера гледаоци могу да сазнају детаље о инцидентима, контекст у ком до њих долази, али и како то утиче на саме актере и њихову околину, посебно када се околности живота и рада толико измене да су под сталном полицијском пратњом. Или делимичном.

Избор саговорника који је спровео ауторски тим на челу са Славишом Лекићем показује да су сем најпознатијег случаја угрожавања живота и безбедности новинарке Инсајдера Бранкице Станковић у Србији још низ новинара/ки прошли или још пролазе тортуру свакодневице само због професионалног бављења послом.

"Посебан третман" доживљавају и привредни новинари, као и они који истражују организовани криминал и корупцију, ратне злочине или се баве ширим друштвеним контекстом у коме се угрожавају елементарна људска права и грађана и новинара.

Филм ће у наредном периоду бити приказан на ТВ Н1, а онлине издање Досијеа бр. 41 са ширим изводима из филма може се погледати и преузети са линка хттп://досије.нунс.рс/досије-41.

У оквиру овог Досијеа, дајемо скраћене верзије шест прича о нападима на новинаре/ке.

Бошко Бранковић: Сниматељ ТВ Б92 Бошко Бранковић претучен је 24. јула 2008. године испред Амбасаде Турске током протеста представника десничарских организација и Српске радикалне странке (СРС) због хапшења хашког оптуженика Радована Караџића. Бранковићу је разбијена камера, после напада није могао да хода, нога му је имобилисана и пребачен је на ортопедску клинику на Бањици. Претходно, исти нападач је напао и фото-репортера Фонета. Полиције није било у близини. „Колони сам се прикључио у Дечанској улици и као и остали сниматељи и новинари ишао сам испред поворке која је носила транспарент, заставе и остало.Код Амбасаде Турске нисам снимао када се један маскирани момак затрчао и с леђа шутнуо фото-апарат колеге из Фонета. Апарат, објектив је пао, расуо се по асфалту и тад сам решио да укључим камеру јер је колега Зоран кренуо да скупља те делове, аи неки људи су му помагали. Како сам снимао право, левим оком сам видео да се према мени затрчава неки момак. Окренуо сам камеру ка њему и тад сам примио први ударац. Отишао сам пар метара уназад, бесан, просто не верујеш шта ти се дешава, окренуо сам камеру ка том момку и опет је укључио и кренуо да га снимам... Он се затрчао поново, скочио, ударио ме, тад сам пао на колено, пао сам на земљу. Пала је и камера, отпао је компендијум, отпала је батерија, ја сам то некако успео да сакупим, да спојим, загрлио сам камеру и онда су пришли неки други момци.И тај део је занимљив за причу, јер ви имате њих тројицу-четворицу око себе: један виче ’не дирајте гаʽ, а лупа те по глави, а други покушава да ми отме камеру.

...Правда није задовољена не зато што су они добили мало, јер мени не значи уопште ништа то да ли је овај добио годину дана Ваљева или онај други шест месеци. Ја сам у току поступка, тог суђења, схватио да они уопште нису свесни шта су направили и то је мени највећи проблем. Ја бих више волео да ме претукао неко ко има став, да каже „јесам, тукао сам га и опет ћу да га тучем јер је такав, јер ради то“.

Пеђа Благојевић: Предраг Благојевић, оснивач и главни уредник нишког портала Јужне вести, често је на мети незадовољника, претили су му директно, на пример, директор локалне топлане речима: „Да сте овакав текст написали у Америци, да ли бисте живи дочекали јутро?“ Та је претња потом подупрта додатним позивима других. Но, то је тек почетак приче, пошто потом у маратонском спору судови различитог нивоа – основни, виши и Врховни касациони – нису на исти начин третирали претњу, па су сва тројица оптужених прошла без казне. Што је, опасна претња новинарима.

Благојевић најпре није био свестан да је претња у питању, али освестио се када му је увече, док је био на дечијем рођендану, почео да звони телефон: „Зове ме прво неко ко се представља као Мија Јанковић и креће: ʼСкрати језик док не буде касноʽ. Чујем како звецкају виљушке и тањири, он заплиће језиком, схватам да није баш потпуно трезан и ја питам: ʼНе разумем, због чега ме зовете?ʽ ʼСкрати језик, не играј се ватромʽ, наставља он.Таман да се вратим назад, кад телефон поново звони – ʼПази шта радиш док не буде касноʽ...

Благојевић је отишао у полицију и пријавио претње и исте вечери супругу и децу одвезао у село код рођака.

...А онда стигне пресуда – Основни суд у Нишу ослобађа кривице директора Топлане уз образложење у којем постоји и део који заиста вреди цитирати: „Чињеница да је радњу сместио у страној држави, он показује свест да правни систем Србије не дозвољава убиство“. „Просто останеш без текста и не знаш шта да кажеш – као да су њуз.нет, Дражић и Кесић писали тамо, људи се забављали. Након тога Виши суд укине пресуду, врати на ново суђење, и они буду осуђени. Виши суд потврди пресуду да су то биле озбиљне претње, а онда Врховни касациони суд закључи да та претња није била остварива, па према томе и није у питању претња. И онда те то убије, чак закључе да кад он каже ʼскрати језик да не буде касноʽ, тада он мене упозорава, жели да спречи штетне последице! То је увредљиво, то је неко ко те гази, не знам како бих то описао и то те убије у појам. Ти онда схватиш да си немоћан шта год да радиш. Ко ће да те заштити, шта да чиниш?“

Врховни касациони суд је ослободио сву тројицу. Нису рекли експлицитно „убићемо те“, „заклаћемо те“. Пошто није експлицитно није ни претња!

Владимир Митрић: Па, ја сам под обезбеђењем више од 12 година!

Тако једноставно каже Владимир Митрић, дописник Новости из Лознице: „То се догодило 12. септембра 2005. године. Био је почетак Вукових свечаности, враћао сам се кући да пошаљем извештај редакцији. То је зграда у строгом центру Лознице, испред ње је кафић у коме је тад било 50 до 60 људи, било је топло, негде око 21.30 часова, улазио сам у зграду и у једном тренутку сам приметио да неко убрзаним корацима иде за мном... У једном тренутку сам се окренуо и иза себе видео човека који је био обучен у светлоплаве фармерице и светлозелену мајицу и имао је, мислим, бејзбол палицу умотану у тканину која је одговарала боји мајице. Он је замахнуо да ме удари, али сам ја успео да закорачим, окренуо сам се, подигао руку, почео сам да вичем, да јаучем и зовем упомоћ. Добио сам ударац, рука је после сломљена, пао сам у угао а он је почео да ме туче по ногама, рукама, ја сам се бранио само да бих сачувао главу.“

После двадесетак удараца људи су се огласили и нападач је просто ишетао напоље.

Митрић каже да је то био образац организованог напада, као на колегу Милана Пантића (убијеног јуна 2001. у хаустору своје зграде ударцима тешким предметом): „Само што сам ја имао више среће или можда више умешности у том тренутку да некако заштитим главу... Оно је апсолутно или покушај убиства или да ме у тој мери унаказе и учине неспособним да завршим у колицима и да то буде једна симболична порука. Они су могли хицем то лакше да реше, али њима је требала симболична порука која је код Пантића била на један начин, а овде можда на други. И када сам све ово прошао схватио сам да је истраживање истине и позадине тешка мисија, а често мислим и да је немогућа.

...Нападач на мене је два пута у Лозници осуђен на по шест месеци, једном је та пресуда пала пред Окружним судом у Шапцу, враћена је на поновно суђење, а касније је Апелациони суд отворио претрес и осудио га на годину дана затвора.“

Дејан Анастасијевић: Пре више од деценије, у ноћи између 13. и 14. априла 2007. године, на прозор стана Дејана Анастасијевића, новинара Времена, постављене су две бомбе кашикаре. Једна је експлодирала. Ни дан-данас се не зна виновник. „Жена и ја смо спавали у соби иза прозора, као и сваку ноћ, ћерка је била на журци и управо се спремала да крене кући. Ћерка је тада имала 16 година и спавала је у соби на другом крају стана. У једном тренутку мене је нешто пробудило, чак нисам сигуран да сам чуо буку, али то је у ствари била експлозија... Прво сам видео да је стакло свуда по соби, а затим сам осетио мирис кордита у ваздуху, мирис барута и одмах сам знао да ми је неко убацио, како сам у први мах помислио, петарду, али онда сам видео да је прозор практично уништен, да је стан демолиран од стакла које је прохујало, срећом, изнад наших глава... Полиција је дошла, патрола, за десетак минута, после пола сата већ су се појавили и техничари за увиђај, почели да развлаче траку. И то је отприлике било то“, каже Дејан Анастасијевић за Досије.

Две бомбе су залепљене траком и постављене на прозор. Нису убачене пошто су прозори били затворени, а ролетне полуспуштене: „Вероватно се бојао да би могло да му се врати, зато их је уместо да их убаци оставио овде (показује на прозор).“

„...Нисам имао времена да се уплашим, ја сам спавао. Кад је пукла бомба осећао сам више бес. И био сам бесан и стално... Релативно кратко пре тога је у Москви убијена Ана Политискаја коју сам ја познавао, руска новинарка која се бавила углавном ратом у Чеченији, у улазу своје куће, свог стана. Сећам се да смо пар година раније у Њујорку размењивали искуства, ја сам причао о томе како је изгледало писати о Косову за време рата, она је причала о Чеченији и ја се сећам да сам приликом тог разговора помислио, али нисам то рекао: ’Е, бар је мој рат завршен.ʽ И кад сам чуо да је убијена помислио сам: ’Ето, она је страдала због тог рата о коме је писала, није имала срећу као ја да га преживи.ʽ И онда ми се после пар година деси то... Накнадно се испоставило да читава ствар има везе са Хашким трибуналом и десила се озбиљна брљотина Трибунала који ме је ставио на неку листу прелиминарних сведока у случајевима Шешеља и Станишића, а нису ме обавестили. Да сам тада елиминисан, био би елиминисан сведок у два важна предмета. Сад, ја наравно немам никаквих доказа да Станишић или Шешељ имају везе са тим, да је то директно потекло од њих, али пратећи елементарну логику по систему коме би одговарала моја смрт у том тренутку, могу то да констатујем.

...Немам дилему да је то био покушај убиства а не само застрашивање, зато што су ми тако рекли полицијски техничари који су вршили увиђај. И они су рекли – биле су две бомбе, на сву срећу је само једна експлодирала, да су експлодирале обе ти не би имао шансе јер би кумулативна експлозија разнела и пола зида па бисмо и жена и ја страдали. Нисам ја баш толико неустрашив човек, да је неко хтео да ме уплаши постојали су и други начини да се постигне можда јачи ефекат.“

Недим Сејдиновић: Председнику Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Недиму Сејдиновићу врло често прете дословно и смрћу. На разне начине и врло дуго, директно, преко друштвених мрежа, „обичном“ поштом. У шали, он забринутим пријатељима каже да је све своје страхове прогутао па је „зато толико велики“: „Ви се на известан начин привикнете да живите са тим (претњама, увредама...) и то вам престаје да бива велика сметња у животу. Наравно, никада не можете рећи да у томе уживате, морали бисте бити мазохиста, а ја нисам, али сам се свакако навикао да са тим живим и то ми не представља велики проблем.“

Ипак, каже, понекад човек поклекне.

„Сећам се када сам добио серију претњи, онда је пристигло и једно писмо у редакцију, мени и Динку Грухоњићу упутили су заиста страшне претње, међу осталима да ћемо ми и наше породице да ʼпливамоʽ Дунавом. Биле су језиве претње, руком је неко исписао то писмо. Када сам писмо прочитао, отишао сам у СУП да пријавим случај. После једног врло професионалног разговора са инспектором који је све то саслушао, примио, забележио, када сам изашао из СУП-а и кренуо кући, и поред година привикавања на то, осећао сам јаку узнемиреност и неку врсту страха. Посматрао сам људе око себе као да ме сви доживљавају као неког непријатеља. Ту сам имао неки напад психолошке кризе и закључио сам да би било најбоље да узмем такси и да одем одмах кући“, сећа се Сејдиновић. Али: „Онда је нешто у мени проговорило НЕ, не смеш то да урадиш, иди пешке кући. Ишао сам пешке кући, кроз баш најпрометније улице прошао сам управо због тога што сам код себе препознао тај напад параноје. Знам, ако допустим да се развије да ће ме на сваки начин, па и професионално, ометати. Мислим да ми је та шетња у том тренутку много значила.“

...Сејдиновић сматра да постоје веома разрађени механизми државе да не уради ништа, тужилаштво пребацује одговорност на полицију, полиција на тужилаштво, онда тужилаштво на правосуђе, правосуђе узвраћа да тужилаштво није доставило довољно доказа.

„Ми овде баштинимо традицију послушничког новинарства. Када млад новинар, без обзира на то шта учи на факултету, оде у неку редакцију врло брзо ће научити тамо да је послушничко новинарство то што јесте професија, што говори колико су дубоки корени проблема у новинарству у Србији у сфери медијских слобода...“

Маја Живановић: Маја Живановић, новинарка Војвођанског истраживачко-аналитичког центра ВОИЦЕ, живела је извесно време са полицијским обезбеђењем, не пратњом, већ обезбеђењем стационираним испред куће. После завршетка теме на којој је радила – а која ју је и довела у опасност – тражила је да се обезбеђење укине. За Досије Маја Живановић објашњава како је уопште доспела до живота „под контролом“ и како то изгледа.

„Бавила сам се енергетиком дуже времена и једног дана један од мојих извора је рекао да има сјајну причу за мене и питао ме да ли сам заинтересована када је објаснио о чему се ради. Нашли смо се неколико пута и питао је докле сам спремна да идем. Нисам се обазирала, наравно, као ни пре тога када су ми се дешавале сличне ситуације. Причу сам малтене била завршила, када се десио тај 24. јун 2016. године, када је требало да идем да узмем једну од изјава друге стране. Изашла сам, као и сваког другог дана, у десет до девет из своје зграде и кренула на посао у Нови Сад. Приметила сам двојицу људи који су изгледали врло чудно и привлачили буквално моју пажњу својим атипичним понашањем преко пута моје зграде“, објашњава Маја Живановић.

Наставила је да хода и установила да је један од двојице младића кренуо за њом: „На пола пута сам стала да бихсачекала колегу са којим је требало да се нађем, а који је долазио са друге стране улице, па да наставимо заједно... Дилеме није било, па сам колеги изрекла незамисливу ’филмскуʽ реченицу: ’Мене прате.

Двојица их је, један од њих је овде, други је остао испред зграде, а мени је сва моја документација у стануʽ.“

После инцидента Маја је све пријавила полицији... Тужилац је проценио да је њен живот угрожен и додељено јој је обезбеђење по месту пребивалишта и по кретању. Сваког дана 24 часа полицијски ауто на којем пише ПОЛИЦИЈА, са два полицајца у униформама, био је „наџиџан“ на улазу у зграду. Нису се померали...

...У професионалном смислу сам била много бесна. Нису успели да ме застраше, већ да ме ужасно разбесне и пробудили су инат у мени...“ Све то, међутим, доноси много тешкоћа у приватном животу, а после свега је остао сузавац у торби који често држи, за сваки случај, али и стално окретање док хода улицом. И аларм у глави – више не излази после 11.00 сати увече.

Тамара Марковић Субота: Три и по године сам имала обезбеђење. У почетку изгледа страшно јер вам то потпуно наруши слободу, приватност, интиму, просто ниједну тајну нисам имала јер и да сам хтела да је имам не бих могла да је сакријем. После се привикнете, а онда се привикавате на нормалан живот кад престане обезбеђење, каже Тамара Марковић Субота за Досије: „Суштина целе те приче о обезбеђењу људи који су се бавили борбом против организованог криминала, без обзира на то да ли су то новинари, тужиоци, судије, полицајци, јесте да су ти људи заиста учинили веома много.И није био у питању само Дарко Шарић или Сретен Јоцић, почело је од Земунског клана практично. Ја се клана Дарка Шарића нисам толико бојала колико сам се касније бојала Луке Бојовића и његовог клана зато што је просто мој утисак о та два клана био потпуно различит.

...Сви људи који су од почетка до краја били укључени у борбу против организованог криминала заиста су били угрожени и добили су обезбеђење. И то јесте велики трошак за државу, али борба против организованог криминала нема цену. У једном моменту смо сви ми остали без обезбеђења кад је држава покренула мере штедње, што је било потпуно очекивано. Августа 2014. заменик начелника Управе за обезбеђење ме позвао телефоном, јако културно, врло професионално, дошао код мене кући и рекао – по новој безбедносној процени ви више нисте безбедносно угрожени, престаје потреба за ангажовањем обезбеђења. И врло професионално човек је рекао – ако икада будете имали неки проблем, ако посумњате да се нешто дешава, ево вам мој број телефона, можете да позовете. Нисам добила никакав папир, нисам га добила ни кад сам добила обезбеђење, ни када ми је укинуто, то је просто стандардна процедура, папири су у МУП-у, а нама који имамо обезбеђење се не дају. Мислим да ова држава не би себи дозволила да се било ком новинару деси нешто страшно, али држава има преча посла од тога да се бави нама новинарима и нашом безбедношћу и мислим да се тиме не баве.

Стеван Дојчиновић: Уредник КРИК-а Стеван Дојчиновић и новинари овог портала специјализованог за истраживање корупције и криминала годинама су под посебном присмотром или бар предмет посебног интересовања што оних које истражују, што обавештајне службе, што таблоида. Свето тројство моћи посебно је показало жестоко лице током истраживања КРИК-а о имовини политичких функционера, па је Информер 17. марта 2016. објавио текст под насловом „МАФИЈА УДАРА НА ПОРОДИЦУ ВУЧИЋ: Откривамо рекеташки план за изазивање хаоса у Србији!“

„У једном броју Информера оптужили су ме за све живо што постоји – да сарађујем са мафијом, са страним обавештајцима, корумпираним полицајцима итд. Прво што сам видео је како уредник Информера Вучићевић на ТВ Пинк препричава шта је у новинама. Купио сам новине и иако то није било први пут да сам се појавио у Информеру, видео сам да је крупнија ствар у питању, што се и показало наредних дана. Практично, целе недеље ишао је серијал о мени, све је било на насловним странама. Одмах ми је било јасно да то нису само писања Информера.Када сам се мало удубио у текст, видео које информације износи, а пре свега када сам видео језик који је коришћен у том тексту, било ми је потпуно јасно да је Информер у ствари препричао извештај БИА-е о мени, што се поготово видело кроз термине које само обавештајци практично користе.“

Било је јасно да их прате: „Проблем је што сам и тад потцењивао праћење. Знате како то функционише у Србији – у Србији свако мисли да свако сваког прати, чак је и проблем да се буните против праћења, у најбољем случају други људи ће мислити да сте неки лудак ако немате конкретан доказ за то. У том тренутку сам ја претпостављао да држава стоји иза тога и размишљао сам – ОК, ако је држава бар сигурно неће, претпостављам, физички да нас угрозе и хајде да видимо како ми да радимо у тим околностима.

...Кад је Информер по други пут кренуо на мене, кренула је и одмазда према нашим изворима. На пример, једна жена која је радила у једној државној институцији, то је баш трагична прича, имала је рак на мозгу и свега две године до пензије, а која је раније много комуницирала с нама, отпуштена је те недеље када је Информер кренуо на нас. Имамо и случај другог извора коме су изненада послали финансијске инспекције у његову фирму, тако да поред тога што Информер тако излеће, ми ођеданпут видимо да креће одмазда према неким изворима који немају везе са тим.“

...Кад је у питању Дарко Шарић, невероватно је колико он има фанова у Србији и Црној Гори, чак га људи доживљавају као хероја... Такве ствари могу да вас уздрмају, али на крају ипак разумете која је наша улога и какав је значај тога што радимо, тако да се враћам на посао. Најозбиљније претње стизале су од људи који вам иначе никад не прете, јер ако ће нека озбиљна криминална група да се обрачуна с вама, онда углавном нећете ни добити претњу...“