Вести
06. 02. 2018.
Положај медија не сме да зависи од (мрзо)воље председника државе
У држави у којој јавни сервис не поштује одлуку суда, у којој министар полиције тужи новинаре и организује протесте пред судом, обећање председника Вучића да ће побољшати положај медија делује лицемерно.
Случај Арежина је двоструко поучан најпре зато што је показао да је слобода медија тесно – такорећи нераздвојиво – повезана са владавином права и, друго, због тога што је на разобличавајући начин открио у какву се гротеску претвара непоштовање законитости, боље рећи њен изостанак.
Као у неком отужном водвиљу руководство војвођанске телевизије, уместо да поштује судску одлуку којом се програмски директор те телевизије враћа на пређашњи посао, не само да је није применила већ је и све учинила да је у потпуности обесмисли и извргне руглу – као у јефтиној бурлески – низом чак и међусобно противречних решења (анексом о новом радном месту после решења о отказу).
Таквим односом се, наравно, упућује порука не само запосленима у РТВ већ и целокупној јавности: нема тог суда који ће са руководећих места на телевизијама са националном фреквенцијом померити поузданике и скутоноше власти.
Ништа нам не можете
Шта тада преостаје? Може ли се, другим речима, уопште говорити о владавини права и правној држави ако се, као у овом примеру, не поштују одлуке највише судске инстанце? Тим пре што случај Арежина није једини пример непоштовања суда. Како се, најзад, другачије може тумачити понашање таблоида и режимских телевизија који објаве више лажних вести него што има дана у години? Чији се уредници не одазивају на позиве суда. Који ни за највеће гнусобе не трпе никакве последице. Као да бестидно поручују – све док смо под окриљем власти – ништа нам не можете.
Па, могло би се рећи да су, са свог становишта, у праву. Због чега би се у статусу недодирљивости – што ће рећи једине истинске независности од суда – устезали од производње лажних вести? Да је и већи део јавности на то навикнут сведочи чињеница да је само један случај (тужба министра Стефановића против недељника НИН) привукла већу медијску пажњу од гомиле поганлука која се свакодневно слива са стубаца таблоида и екрана режимских медија.
Равнодушне према оцрњивању политичких противника власти су, као у том случају, веома осетљиве једино када су и саме предмет критичког оспоравања.
У потреби да потраже задовољење, омакла им се крупна несмотреност. Уместо да мирно сачекају одлуку, оне су позвале своје присталице да се окупе пред судом нехотично тако откривајући да на суд не гледају као на независну институцију. Како се, дакле, може говорити о владавини права ако и сам министар унутрашњих послова не разликује претрес на суду од збора владајуће партије, ако, другим речима, нема ништа против да се суд излаже политичким притисцима?
Посебно у оним, не тако честим случајевима, у којима суд има довољно професионалног достојанства и људске савести да одоли таквим притисцима.
Институције постају само кулисе
Да о органској повезаности слободе медија и владавине права постоје крупни неспоразуми, боље рећи жалосно неразумевање, посведочио је и пријем председника Европске федерације новинара Бјерегорда код председника Србије. Вучић се, према новинским извештајима, на том састанку и сам сагласио са оценом да стање са медијима није задовољавајуће, обећавши да ће се потрудити да се оно побољша.
Е па управо то обећање – независно од тога колико је искрено – показује неразумевање о томе где је чије место. Или, још одређеније, несхватање да положај медија не сме да зависи од великодушности или мрзовоље председника државе, већ од постојања и делотворности институција које, као у свакој правној и уређеној држави, обезбеђују нешто у потпуности супротно: независност медија и правосуђа од уплива било какве извршне те према томе и председничке власти.
Сведоци смо, нажалост, да институције које о томе треба да се старају све више постају псеудоинституције. Упечатљив доказ за то су управни и надзорни одбори и друга регулативна тела у медијској сфери (РЕМ, на пример) који, губећи својства због којих су основани, све више личе на кулисе у позоришту, као само привид стварности, дакле.
За власти су управо као такве пожељне јер могу за њима увек да посегну као доказом о присутности институција а да у исто време знају да оне постоје само као псеудоинституције које, уместо сређивања, допуштају несметано загађење медијског простора чији је отпад најпогоднији за манипулативно-изборно и свако друго завођење.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.