Вести

18. 02. 2018.

Извор: javno.rs

Александар Вучић, председник новинара Србије

Иако ниједан од саговорника БИРН-а није потврдио да је Александар Вучић лично вршио притисак на њих, сви су уверени да је његова рука у медијима свеприсутна. Међутим, он у томе није сам. Створен је комплексан систем у ком су представници за штампу, државни званичници, оглашивачи и пре свега - уредници. Овакав систем није Вучићев изум. Његов начин владања изграђен је на темељима које је саградила претходна гарнитура, коју је водила сада опозициона Демократска странка, сматрају наши саговорници.

Овај текст настао је на основу интервјуа са 12 новинара и уредника, од којих је седам тражило да остане анонимно. Њихова сведочења илуструју резултате истраживања „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“, Фондације Славко Ћурувија у сарадњи са БИРН-ом и Независним удружењем новинара Србије, уз подршку ЕУ.

Три четвртине анкетираних новинара (74%) у истраживању „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“ негативно оцењује слободу медија у Србији. Половина сматра да постоје озбиљне препреке за остваривање слободе медија и права новинара. Само три одсто испитаника слободу медија оцењује позитивно.

Меня зовут Александар

Уколико би требало изабрати реч која се најчешће понављала, изнова и изнова током интервјуа које је БИРН водио са уредницима и новинарима, та реч би била "Вучић".

Према њиховом мишљењу, све што се тиче контроле медија почиње и завршава се са Вучићем.

„Он је опседнут медијама. Само прати рејтинге, шерове, читаност...“, каже Татјана Јордовић, некадашња главна и одговорна уредница информативног програма приватне телевизије Пинк, а сада уредница програма на ТВ Војводина.

„Док је још био у опозицији, а ја уређивала информативни програм на Пинку, знао је да ме зове после Дневника и пита: 'Зашто је Борис Тадић пуштен минут и 37 секунди, а ја само 49 секунди?' Kажем му: 'Kада будеш на власти бићеш и ти минут и 37“, каже Јордовић.

„Сада је опасно прешао сву ту минутажу“, закључује она.

Према речима саговорника БИРН-а, његова контрола над медијима иде много даље од рекордне минутаже у емисијама.

„Најдрастичнији пример колико се председник Србије Александар Вучић меша у уређивање телевизијских Дневника је да је, на захтев његовог кабинета, сваки његов разговор са Путином у Москви титлован, а не синхронизован.“

„На тај начин жели да покаже како је добро научио руски језик. Тако је емитовано на РТС-у, Пинку, Првој и О2“, каже новинар РТС-а, који жели да говори анонимно.

Титл је уобичајен за филмове, али не и за информативне емисије.

„Вучић је раније говорио две, три реченице на руском, на почетку прилога, а онда пређе на српски или енглески и то је ишло синхроно, али од када је боље научио руски мора титл!“

Притисак на информативни програм јавног сервиса– како тврди новинар РТС-а, саговорник БИРН-а – био је толико велики да су готово сви уредници склоњени или су се сами склонили у неке друге програме.

Вучић је чак и јавно притискао РТС понављајући да га третирају нефер или да о њему негативно извештавају.

Генерални директор РТС-а Драган Бујошевић није желео да за БИРН говори о притисцима на јавни сервис.

Новинари и уредници кажу да председник државе пажљиво води рачуна о свом имиџу, пазећи да извештаји буду афирмативни, а све оно што се може сматрати лоше за њега никад се не појави у медијима.

Срђан Шкоро, некадашњи шеф деска „Вечерњих новости“, износи у разговору за БИРН конкретан случај како власт обликује пласирање информација.

„Kада сам био шеф деска у 'Вечерњим новостима' приликом бројних одлазака Александра Вучића у Москву - то је било у време формирања прве његове владе - стигла је наредба да се пласира како он у Москву иде на прегледе, да се не стекне утисак да случајно иде по мишљење око састављања кабинета. Било је важно пласирати да иде из личних разлога, а не из државних.“

Вучић, према речима саговорника БИРН-а, има моћ да одлучи који извештај ће ићи у ком делу информативног програма.

„Вучић инсистира да његове честитке спортистима приликом освајања медаља иду безмало интегрално“.

„Не жели да његова честитка буде прочитана тек у спортском блоку, где је опширнији извештај, то му је исувише касно. Честитка министра спорта или председнице скупштине иде у спортском блоку, и то не садржај већ само да се наведе да су честитали, али његов телеграм цео мора одмах да се прочита на почетку Дневника, када се саопштава да су спортисти освојили неку медаљу“, каже за БИРН новинар РТС.

Један од уредника на Јавном сервису сведочи да по објави прилога који није по вољи власти, одмах следи реакција кабинета.

„Чак ни вест, чиста као суза, да је марта 2016. године Звонко Веселиновић, контроверзни бизнисмен са севера Kосова јако близак структурама власти, правоснажно ослобођен тужби, није могла да нађе место у Дневнику“.

„Ваљда да народ не би чуо да је уопште био оптужен“, каже за БИРН.

Више новинара са националних телевизија тврди за БИРН да лично председник бира новинаре који ће са њим да иду на пут или у ретким случајевима, када му није посебно стало, мора да аминује оне које је редакција предложила.

„Једном новинарка РТС-а није хтела да стави у извештај како су улице у једном европском граду блокиране због његовог доласка, објаснивши му да није само због њега, већ да је у току Самит и да су улице блокиране, што је природно, због свих присутних политичара“.

„’Добро ако РТС то неће да аминује, пустиће Пинк’, одбрусио јој је и та новинарка није могла више да извештава са председникових путовања“, каже извор БИРН-а из РТС-а.

Саговорници БИРН-а такође сведоче да Вучић користи своју моћ да се освети или дисциплинује новинаре чијим извештавањем или понашењем није задовољан. Уредник РТС-а наводи да је новинарка, која је била предвиђена да извештава из Давоса, пар дана пре поласка урадила прилог са неког догађаја за Дневник који председнику није био по вољи и он је скинуо са списка извештача и сам је одабрао ко ће ићи са њим.

Тамара Спаић, некадашња новинарка „Блица“, препричава своје искуство са једине конференције за штампу Александра Вучића којој је присуствовала.

„Била сам на Вучићевој конференцији за штампу 'Напредовање Србије на европском путу' где се он извикао на мене и пре него што сам се вратила у редакцију сазван је колегијум листа. 'Да ли сте нормални, како сте њу смели да пустите на конференцију?' беснела је особа задужена за везу редакције и кабинета“, прича Тамара Спаић.

Надлежни у компанији Рингиер Аxел Спрингер, која издаје „Блиц“, нису одговарали на поруке новинара БИРН-а за разговор на ову тему.

Тамара Спаић није једини новинар на кога је Вучић дизао глас на конференцијама за штампу. То је постао његов манир у обраћању са новинарима који му нису по вољи.

Вучићев тим за медије такође покушава да задржи контролу над оним што би новинари могли да питању на конференцијама за штампу, које се често директно преносе на Пинку и РТС-у.

Тамара Спаић, која је десет година радила у „Блицу“ пре него што је напустила компанију незадовољна стањем у редакцији, каже да на конференцијама за штампу новинари често добију питања унапред.

„Стигну цедуљице са питањем, или Сузана Васиљевић, Вучићева представница за штампу, приђе новинарима и каже: ’Мила, 'ајде ти прва постави питање’’“, каже Тамара Спаић.

Васиљевић, која је раније радила у медијима, укључујући и пројекте са британским БиБиСи-јем, немачком телевизијом АРД и аустријским ОРФ-ом, негује блиске односе са новинарима, уредницима и директорима медија.

Један уредник таблоида износи и детаље са неформалног дружења представника власти и главних људи у медијима.

“После једног новогодишњег пријема у Влади Србије, његова саветница за медије Сузана Васиљевић се на свом Фејсбук профилу похвалила поклонима које је добила од новинара и уредника”.

“Највише лајкова су добиле ‘Џими Чу’ ципеле од 600 долара које је добила од менаџерке компаније која издаје дневне новине. На другом месту по броју лајкова је била спаваћица коју је добила од уреднице из конкурентске куће”, каже овај уредник таблоида.

Међутим, сви саговорници БИРН-а сагласни су у једном – Сузана Васиљевић је веома способна и велики је професионалац.

„Сузана је слатка, дивна, ништа не наређује. Ту је и Владанка Маловић, шефица пресс тима Српске напредне странке, са којом одлично сарађујем. Њих две би свака партија пожелела“, каже Татјана Јордовић.

Сузана Васиљевић је одбила да говори за БИРН.

Kонтрола на више нивоа

На питање „Kо је главни носилац контроле садржаја медија у Србији данас“, 58 одсто је одговорило да је то политички естаблишмент.

Анкетирани у истраживању „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“ кажу да се представници власти најчешће жале на недовољну медијску подршку државним политикама. Чак 67 одсто сусрело се са изражавањем незадовољства представника власти конкретним извештавањем медија у контакту са власником или редакцијом, а 49 процената сусрело се са захтевима представника органа власти за објављивање, измену или необјављивање одређених информација о њима лично или њиховој институцији.

Тамара Спаић говори о свом искуству.

„Режим има своје људе који су распоређени по редакцијама и редакције се отимају за те људе јер знају да ће преко њих увек моћи да добију интервју или неко саопштење пет минута раније.“

 „Сада новинар и редакција само очекују да им се достави материјал и да на основу њега направе извештај, а некада је то било такмичење ко ће боље да напише, сазна, извести, редакције су биле врло ангажоване. Сада седе и чекају шта ће из ког изборног штаба да стигне.“

„Све је постало пропагандни материјал. Нико више ништа не сазнаје. Све се свело на то: 'Ако си добар са Александром Вучићем онда ти информација стигне путем смс-а пет минута раније и онда ти новинари постају миљеници уредника јер су добили баш тих пет минута пре других то што је послато из кабинета. И они су новинарске звезде и добију бонус на крају месеца“, каже она за БИРН.

Више од половине саговорника БИРН-а захтевало је да остане анонимно плашећи се да би могли да сносе последице.

То најбоље зна Срђан Шкоро, који је смењен са места шефа деска „Вечерњих новости“ након што је током гостовања у јутарњем програму Радио телевизије Србије отворено критиковао власт.

Он каже да је аутоцензура последица страха да нешто може да вам се деси.

„Аутоцензуре не би било да не постоји цензура. Цензура не подразумева, као некада, постојање званичних цензора. Она се спроводи суптилнијим методама“, каже Шкоро.

Истраживање „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“ показује да се новинари сусрећу са притисцима и унутар редакције и ван ње.

Представници власти најчешће користе три облика утицаја – одбијање пружања информација, исказивање незадовољства конкретним извештавањем и дискриминација медија.

Новинари истичу да не постоје званично забрањене теме, али се међу новинарима добро знају границе прихватљивог за уређивачку политику.

Укупно 69 одсто новинара сусрело се са одбијањем представника власти да за њихов медиј дају информације, изјаве и интервјуе, а 51 одсто доживело је јавну дискредитацију њиховог медија или његових појединачних новинара, стоји у извештају Фондације Славко Ћурувија.

Ниједан прилог о горућим проблемима и актуелним догађајима не може да иде у Дневник док нема Вучићеве реакције на то, тврде за БИРН упослени на реализацији Другог дневника РТС-а.

„Вест о спорном докторату Небојше Стефановића није могла да буде објављена док се два-три дана касније Вучић није огласио по том питању. Ако пукне нека вест, не може да иде тог дана, него се чека његова реакција, па се тек онда емитује у Дневнику, где само подсетимо на тај догађај, а онда пустимо Вучићево мишљење о свему томе.“

„Ако имамо иступање опозиционог посланика из скупштине бар тројица из владајуће коалиције морају да га поклопе“, каже саговорник са РТС.

Цензури не подлеже само висока политика, већ и свакодневни живот. Срђан Шкоро, некадашњи шеф деска „Вечерњих новости“, истиче занимљив пример из периода када је радио у том листу.

„Објавили смо званично истраживање државних институција према којима је скочила цена потрошачке корпе. Одмах је уследила интервенција из Владе, да је то узнемиравање грађана и тражили су да се то промени. Онда смо направили нови текст где су узете цене производа који су на акцији.“

„Вечерње новости“ биле су познате по томе што су објављивале приче обичних људи.

„Ако објавите обичну људску причу то показује све мањкавости система, правосуђа или полиције. Поверење у медије би се вратило када би се такве ствари објављивале, али то просто није дозвољено. Зато се форсирају ријалити и сличне баналности“, каже Шкоро.

Новинарка РТС-а такође мисли да је одстрањивање прича о животу обичног грађанина заправо смерница невидљиве цензорске руке.

„У Дневнику нема синдикалаца, грађана који би се пожалили на тежак живот, ништа што би показало неку реалнију слику. Сада за те ствари није ни потребна цензура, на делу је аутоцензура, сада су сви већ научени како треба да раде.“

„Тачно се зна који се аналитичари појављују у прелиставању штампе, само се врте ови који су уз власт, тешко да ће се чути глас неког ко има иоле критичко мишљење“, каже она за БИРН.

Некадашњи уредник неколико таблоида истиче да је било непожељно да се извештава са суђења жандармима за напад на браћу Синише Малог и Александра Вучића, током геј параде, иако је то суђење отворено за јавност.

“То се увек сводило на штуру вест, 15 редова на дну стране иако је реално да би то читаоце занимало. Док рецимо са суђења Дарку Шарићу може комотно да се пише”.

“Такође не може ништа лоше да се објави о Аркану јер је његова удовица јако блиска са врхом менаџмента компаније. И јако су пожељни афирмативни текстови о њеној деци, а форсирају се негативни текстови о Јелени Kарлеуши. Ни естрада, мада је то више криминал него шоу бизнис, није поштеђен смерница владајућих стркутура“, каже овај некадашњи уредник таблоида.

Новинари у српским медијима у већини сматрају да уредници лако подлежу притисцима који долазе ван редакције и због тога их не доживљавају као сараднике на истом послу, него као супротстављену страну која има другачије мотиве.

„Нема више конструктивних сукоба између новинара и уредника, који су доприносили креативности и добрим текстовима. Данас имате новинаре који служе само да би се њиховим именом потписао неки текст са којим они немају никакве везе“, каже у разговору за БИРН новинарка једног дневног листа.

„Kада сутрадан изађе текст са њиховим потписом они га први пут читају. Више нема људи од ауторитета, људи који умеју да поставе права питања, од којих би наредне генерације могле да уче“, додаје она.

Што се саме атмосфере у редакцијама тиче, постоје три преовлађујућа односа између уредништва и новинара: рововски рат између храбрих новинара и уредника, „мирољубива конзистенција“ у којој новинар ипак одустаје од новинарског отпора и, на крају, потпуна подређеност новинара уредништву.

Најчешћи облици унутрашње контроле новинарских пракси и медијских садржаја долазе од уредништва, наводи се у истраживању „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“. У просеку, неки од облика утицаја уредништва лично је доживело 36 одсто анкетираних.

Већина интервјуисаних новинара види уредништво као централну тачку процеса контроле медијских садржаја. Они осећају да се уредници, а посебно главни уредник, налазе између „чекића и наковња“, али главног уредника не виде као заштитника професионалног интегритета, већ као његовог кршиоца.

Новинари се временом пасивизирају у супротстављању уредништву, а највећи проблем им је то што немају где да оду. Најчешће налазе излаз тако што се баве тематским областима у којима је притисак мањи.

Оглашивачи и како им прићи

Новинарска професија је већ дуго финансијски понижена, а социјално неугледна. Међу новинарима је изразито раширен страх од губитка посла. Kада пристају на притиске или прибегавају аутоцензури, новинари избегавају да себи направе додатне проблеме, са углавном финансијским последицама.

Kонтролна моћ оглашивача општеприхваћена је чињеница међу новинарима. Они се труде да избегну угрожавање интереса оглашивача и без посебних упозорења од својих надређених.

Супротно професионалном кодексу, они прихватају као нормалан радни задатак израду интервјуа, репортажа или других врста позитивног представљања оглашивача који су део рекламних уговора, стоји у извештају „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“.

Дугогодишњи уредник у неколико таблоида каже за БИРН да је увек имао уплив у то шта сме, а шта не сме да се објављује, али да то никада није било конкретно речено.

„Тражио сам да ми дају списак особа или фирми које не смемо да дирамо, али то никада нисам добио“.

„Увек су најболније приче биле оне са привредницима, бизнисменима... Схватио сам да смо ми пуштали те приче и начињали те афере да би менаџмент то 'пеглао' и узимао милионе на огласима. Механизам је следећи: пустиш једну причу о неком спорном послу фирме или министарства, менаџемент ме зове да се то стопира и онда после седам дана појави се оглас те фирме или министарста, или неки пропагандни текст.“

Истраживање Славко Ћурувија фондације показује и да су контролни утицаји оглашивача веома ефикасни. О опасности да угрозе интересе оглашивача знају углавном сви новинари и труде се да то избегну и без посебних упозорења од уредништва, пословодства или власника. Отказивање рекламе, неплаћање дугова и захтевање прикривеног рекламирања најчешћи су обилици контроле медија од стране оглашивача.

Жељко Бодрожић, главни уредник локалних „Kикиндских новина“ каже да власт сада има неписана правила која морају да се поштују ако желите у овим скоро немогућим условима за медије да опстанете.

„Мањак пара у медијима је условио да све више људи пристане на те компромисе јер желе себи и својим породицама да обезбеде егзистенцију. Мораш да слушаш да би опстао на тржишту.“

Kако је све почело

Тамара Спаић, некадашња новинарка Блица, каже да су за време претходне власти утабани темељи онога што данас имамо. Она појашњава како је на својој кожи осетила и како је Демократска странка доживљавала слободно новинарство.

„Правила сам интервју са Борисом Тадићем, непосредно након што је изгубио изборе, написала сам све од речи до речи, био је јако занимљив разговор, послала сам му на ауторизацију, али стигла су потпуно друга питања и другачији одговори.“

„Нису се зауставили на мењању одговора, него су мењали и питања. Пре тога су неколико дана су вршили притисак и од уредника тражили су да га не интервјуишем ја, него моја колегиница“, каже за БИРН.

Вељко Пајовић је двадесет година уређивао и водио врло значајан јутарњи градски радио програм „Београдска разгледница“ на Студију Б. Већ две године је без посла. Сматра да је дошло је до тога да новинари избегавају да постављају питање, а камоли да нешто истражују или анализирају. Присећа се примера док је на власти била Демократска странка.

„Својевремено нисмо смели да објавимо да је 'шпански трамвај', које је тадашња демократска власт купила, искочио из шина. Нисмо ми кроз то отварали причу да ли су ти трамваји погодни за Београд, нити улазили у услове под којима су купљени, ништа дубински, што би било крајње легитимно, али није могло ни да прође да је један такав трамвај искочио из шина.“

Другом приликом, као уредник градског програма и водитељ ове слушане радио емисије, затекао се у Булевару краља Александра и видео да се неки „шпански трамвај“ сударио са путничким аутомобилом. Звао је да се укључи у програм, да објасни шта се десило, да упути возаче да избегну тај део града, а организаторка програма му је рекла: “То не може!“

„Тада сам викнуо: 'Пребаци само везу у студио.' Тако је и било. Тај облик цензуре се спроводио преко тих инсталираних помоћних људи. Не појављује се ту неки над-уредник, већ све функционише преко добро постављених ситнијих механизама. Форсирају то да је мање битно где је отворен вртић, а много важније је то ко је отворио вртић, као да је он дао новац из свог џепа.“

Антоније Kовачевић, дугогодишњи уредник неколико таблоида, присећа се како је то било у време претходне власти.

„Kао главни уредник таблоида „Ало“, који издаје швајцарско немачки издавач Рингиер Аxел Спрингер, прилично дуго смо објављивали информације везане за маханиције тадашњег режима, чији је стожер била Демократска странка. Од људи из окружења председника Бориса Тадића добијао сам сигнале да мало ублажимо, а и менаџмент компаније ми је стављао до знања да би требало да спустимо лопту, што нисам узимао за озбиљно пошто у том тренутку неких драстичнијих покушаја цензуре није било.“

До промене долази када „Ало“ почиње да објављује текстове о хапшењу генерала Ратка Младића сумњајући у званичну верзију о начину на који је ухапшен. Председник Тадић је тада дао интервју немачким медијима у коме је критиковао „Ало“ и његовог главног уредника.

Текст су прочитали и руководећи људи Рингиер Аxел Спрингер-а.

„Уследили су бројни позиви. Убрзо после тога менаџемент Рингиер Аxел Спрингер-а најављује своју хитну посету Београду и ја сам тог истог дана када су стигли смењен у 16.30 од стране власника компаније Михаела Рингиера, а они су већ у 18 часова били на вечери код Бориса Тадића.“

„Није ми чак дозвољено ни да узмем своје ствари, наврат-нанос сам избачен из редакције. Kомпанијска новина 'Блиц' је сутрадан објавила детаље говора које је Михаел Рингиер одржао пред запосленима и где је моја смена објашњења тиме да сам подржавао ратне злочине, чиме ми је глава стављена на тапет.“

Последице

Татјана Јордовић, некадашња уредница Пинка, а сада уредник на ТВ Војводина каже да данас новинар пре него што треба да оде на задатак, размишља шта ће све да прескочи и шта све не сме да каже, уместо да мисли о томе шта ће све да открије.

Чак 62 одсто новинара који су учествовали у анкети истраживања „Слобода и контрола медија – сведочење новинара“ каже да се сусрело са систематском дискриминацијом њиховог медија у виду одбијања давања информација, недобијања средстава на конкурсима за пројектно суфинансирање или непозивања на јавне догађаје...

„Некада су у редакцијама постојале мотороле поред којих су дежурали обично новинари почетници, и на тај начин су се сазнавали кључни догађаји на градским улицама, нарочито где иде полиција“, каже за БИРН један уредник таблоида.

„Неретко се дешавало да новинар на место несреће стигне пре полиције. Тако су се откривале озбиљне приче, убиства, разбојништва. Мотороле више нема, сада и ту зависимо од власти за информације или такве ствари сазнајемо на фејсбуку и твитеру“.

„Сећам се да је вест како је велики дечији песник Раша Попов претучен од неке деце, хулигана, данима скривана. То некада не би било могуће.“

„Сада је немогуће истраживати неко убиство, сем уколико вам надлежни сами не дају папире, уколико им је то у интересу“, каже новинарка која прати криминал.

Она разоткрива перфидну везу медија и актуелних актера на црном тржишту.

„О борби против организованог криминала се пласирају информације које служе одређеним интересним групацијама... Сада имамо сукоб две мафијашке групе. Оба криминална клана имају своје људе на јаким местима у држави и сада се води борба између њихових заштитника и медији се злоупотребљавају у ту сврху“.

„Медији се више не питају више да ли је то тачно или није тачно. Битно је само да је стигла информација.“

Новинарка која годинама прати црну хронику каже да данас новинара види исто као радника у фабрици.

„Један мој млади колега, који је почео да се бави новинарством скоро, пре четири године, себе и целу своју екипу је назвао 'новинарима без мозга'. Они не знају да су новинари ти који су доносили информације, свађали се са уредницима и да смо ми били ти који смо водили уређивачку политику. Данас уређивачку политику воде менаџери компанија, владајуће странке, а посредно преко њих и оглашивачи.“

На крају, Татјана Јордовић, сада уредница програма на ТВ Војводина каже да ово што нам се дешава није случајно.

„Цела ова прича је заправо 'освета неуспелог новинара' који је то жарко желео да буде, а сада је председник Републике“.

„Поуздано знам да на телевизије стижу готови, унапред припремљени прилози, приче које треба да се објаве, из кабинета председника. И уредницима не пада на памет да ту било шта мењају“, закључује Татјана Јордовић.

Напомена: У првобитној верзији текста стајало је да је Татјана Јордовић уредница емисије Прави угао на ТВ Војводина. Јордовић је уредница програма ТВ Војводина.
 
Овај текст настао је у оквиру пројекта „Јавни новац за јавни интерес“, који спроводе БИРН, НУНС и СЋФ, а финансира Европска унија. Ставови изречени у овом тексту представљају ставове аутора и не осликавају ставове ЕУ.