Вести

14. 01. 2020.

Аутор: Саша Бојић Извор: DW (Дојче веле)

„Како Вам је са пиштољем под грлом?“

Извештавајући о случају „Малчанског берберина“ неки таблоиди у Србији су грубо и безобзирно кршили достојанство и приватност малолетне жртве. DW детаљно сумира: да ли су и неки медији у Немачкој спремни на тако нешто?

Случај „Малчанског берберина“ у Србији један је у бесконачном низу примера бруталности новинског сензационализма. Одређени таблоиди и интернет-портали су потрагу за девојчицом коју је отео вишеструко осуђивани силоватељ пратили као да је реч о ријалити-програму; када је девојчица спасена, а напасник ухваћен, објављивали су мање или више детаља из његовог првог исказа датог полицији о томе шта је све радио са жртвом. Кршење достојанства и приватности малолетне жртве било је толико грубо и безобзирно да су због тога протестовала и удружења новинара и државни органи.

Булеварски лист Српски телеграф је један од оних који су предњачили са сензационализмом, јер је објавио детаље насиља над девојчицом. Под притиском јавности, главни уредник листа Милан Лађевић објавио је извињење у којем пише и да „без обзира на то што и светски медији извештавају на сличан начин кад су у питању исти или слични злочини, то не треба да буде оправдање нити изговор. Ако смо и само једног човека узнемирили и повредили овим текстом, довољан је разлог да упутимо извињење“.

Кратка опаска о „светским медијима“ којом он оправдава писање свог листа као део светског тренда, у речнику модерних западних медија се зове whataboutism, јер скреће пажњу на друге („аштајесањимизам“) и превише је општег карактера да би могла да се схвати озбиљно. Ипак, сензационализам који се храни воајеризмом свакако није специјалност само српских медија.

Билд и не само Билд

У Немачкој међу 114 дневних новина (стање 2018) постоји осам тзв. булеварских листова, од којих је само берлински таблоид Билд у надрегионалној продаји. Са тиражом нешто мањим од 1,5 милиона примерака он је тренутно на другом месту у Европи (иза британског таблоида Сан) и петом месту на свету.

Билд су новине које су у Немачкој далеко највише пута добиле укоре Немачког савета за штампу, организације која као добровољна самоконтрола штампаних и интернет-медија има задатак да „чува углед немачке штампе“ и „штити слободу штампе“. Он реагује на жалбе заседа и по потреби изриче јавне укоре појединим медијима. Статистика од тим укорима се води од 1986. године; отада је Билд добио укор 198 пута (рачунајући и недељно и интернет-издање). Највише укора – њих девет само у 2019. години) му је изречено због повреде тачке 8 Новинарског кодекса о „заштити личности“.

Укори Савета не повлаче за собом никакве правне последице. Али, од дотичних медија се тражи да одштампају текст са образложењем укора.

„Штампа мора да води рачуна о приватном животу човека и његовом информационом самоодређењу“, пише између осталог у тачки 8 Новинарског кодекса, у којој се прави разлика између „идентификујућег извештавања“ које је у јавном интересу и оног које то није. Најчешћи укори које је Билд још добијао тичу се повреде тачака 9 и 11 Кодекса о „заштити достојанства“ и „непримереном сензационалистичком извештавању о насиљу, бруталности и патњама“ те „заштити младих“.

Ријалити у сликама

Још 2002. године, судија Покрајинског суда у Берлину је поводом једне тужбе због чланка у Билду рекао да је „судски познато“ да тај лист „често објављује прилоге који повређују права личности“, па „често и интимну сферу погођених“. Судија је рекао да сматра да уредништво зна да крши одредбе Савета за штампу, али да то чини намерно јер зна да то доноси зараду.

Само у поменутој години, овај таблоид је добио девет укора Савета за штампу, између осталог, због објављивања фотографије жртве можданог удара која лежи на интензивној нези у болници, објављивања фотографије жене која се спалила уз видљиве појединости на спаљеном телу и лицу, те фотографије на којој је лако идентификовати једног самоубицу.

Уопште, Билд као да се радо бави самоубицама и њиховим последњим тренуцима иако ту постоји потреба за посебним опрезом због могућности да се друге особе са самоубилачким склоностима лако подстакну да одузму себи живот.

Лешеви, умирући људи, убиства, жртве силовања, све су то призори које Билд годинама објављује уз много детаља и не хајући превише за новинарски кодекс. Важно је, међутим, напоменути да је тај дневник можда најдрастичнији пример, али ни издалека није једини медијум који трагичну стварност претвара у ријалити-шоу.

Случај Гладбек – сензационализам „пуштен с ланца“

Отмица из Гладбека је до данас остао најспектакуларнији пример такве трагедије. У августу 1988, у том граду у Рурској области двојица криминалаца са подебљим полицијским досијеом, Ханс-Јирген Резнер и Дитер Деговски, опљачкали су једну банку. Изашавши са пленом (око 120.000 ДМ) на улицу, угледали су полицијски аутомобил, вратили се у банку, узели две банкарске службенице као таоце и одатле почели телефонски да преговарају са полицијом.

Испуњен им је захтев да добију 300.000 марака и да им се пред банку постави један аутомобил за бекство.

Још за време тих преговора, банку је телефоном позвао и са пљачкашима разговарао новинар РТЛ Ханс Мајзер који је после тога пренео јавности прве детаље о захтевима отмичара.

Резнер и Деговски су аутомобилом са две банкарске службенице као таоцима кренули ка северу. Успут им се придружила и Резнерова девојка Марион Лелбих. Преко Хагена су стигли до Бремена и тамо усред града зауставили један линијски аутобус, ушли у њега и узели 32 путника као нове таоце, којима су придружили и две службенице опљачкане банке.

Аутобус неко време стоји насред улице. Около има полицајаца, али они не прилазе преблизу да не би иритирали криминалце. Но, место догађаја није било блокирано. Око аутобуса полако почињу да се окупљају новинари и телевизијске екипе.

Убрзо долази до надреалних сцена: аутобус стоји са отвореним вратима насред широког булевара; унутра су таоци укочени од страха; новинари улазе у аутобус и излазе из њега уносећи се камерама и фото-апаратима таоцима у лице и стално правећи гужву: понашају се као да је њихово присуство сасвим нормално, што очито и отмичари тако виде.

„Премлада!“

Тако Ханс-Јирген Резнер, тип са дужом косом и брадом, у мајици без рукава и са пиштољем у руци, нервозан и неиспаван, стојећи испред аутобуса, одговара на питања новинара о томе шта даље намерава да учини, да ли ће да се преда: „То не долази у обзир, већ сам 11 година провео у затвору, ако дође до последњег ја ћу само да (ставља цев пиштоља себи у уста), разумеш ме, серем се на мој живот“.

У једном тренутку он на једном крову опажа снајперисту и почиње да виче и псује, па и испаљује хитац у његовом правцу. Новинари се за то време само мало склањају у страну – да би се потом опет распоредили како би снимили што бољи кадар.

Аутобусу и даље може да приђе ко год хоће. Полицајци се и даље држе резервисано. Нација пред ТВ-екранима прати први велики криминални и спонтано настали ријалити-шоу у послератној историји Немачке.

После неког времена, Резнер и Деговски одлучују да аутобусом пребегну у Холандију. Из возила пуштају укупно седморо талаца, међу којима су и две банкарске службенице из Гладбека. Но, њих две су замењене новим таоцима – двојицом новинара. Са 27 путника и без икаквог разрађеног плана у глави, крећу ка граничном прелазу код Бад Бентхајма. Прати их мноштво полицијских и новинарских аутомобила.

Полиција не блокира пут и не одстрањује радозналце. У саобраћајном хаосу иза аутобуса долази и до једног судара у којем гине један полицајац.

Пада ноћ; аутобус стаје на једној бензинској пумпи где неки таоци као и Марион Леблих одлазе у тоалет.

За то време, Дитер Деговски држи једној девојци пиштољ под грлом и тако позира новинару једне телевизије. Девојка је 18-годишња Зилке Бишоф из Бремена; новинар се не либи да јој постави најбаналније питање: „Како је то када Вам је пиштољ под грлом?“

Бишоф, укочена од страха и истовремено максимално присебна, одговара: „Па – добро, с обзиром да нисам сасвим ни свесна шта се дешава“. Деговски иронично добацује: „Премлада!“

Убијени дечак и „добра новинска прича“

У међувремену полицајци користе ситуацију у којој људи излазе из аутобуса и улазе у њега, као и приличну пометњу на бензинској станици, и успевају да склептају Леблихову. Неколико минута касније, криминалцима је постало јасно шта се десило. Одмах почињу да прете да ће убити неког од талаца ако им се Резнерова девојка не врати у року од „пет минута“.

Тада је Леблихова већ у полицијском аутомобилу који се удаљава од места догађаја. Глупо и некоординисано поступање полицајаца неколико минута касније се свети – једној невиној жртви. Полицајце обавештавају да хитно морају да врате Марион Леблих изнервираним отмичарима; ови то и чине, али Деговски пре тога Деговски већ пуца у једног од талаца, 14-годишњег дечака.

Жртву износе из аутобуса; у близини нема болничких кола; дечака вуку по бетону, а новинари се гурају око њега; неки му чак и намештају положај главе да би га боље снимили.

Болничка кола долазе прекасно и дечак два сата касније умире у једној оближњој болници.

Аутобус наставља пут за Холандију. Тамо се зауставља на путу који блокира холандска полиција. У новој пат-ситуацији отмичари траже аутомобил и нешто касније га и добијају; заузврат остављају аутобус и путнике са изузетком две женске особе које и даље воде са собом; једна од њих је Зилке Бишоф – она која је мало пре тога била принуђена да даје интервју док јој је пиштољ био под грлом.

Новинари нуде помоћ криминалцима

У вожњи која делује потпуно насумично, аутомобил са петоро путника током преподнева 18. августа 1988. стиже у центар Келна.

Ријалити-шоу је на врхунцу. Аутомобил стоји опкољен новинарима. Полиција се не види у близини; кроз отворене прозоре возила новинари гурају микрофоне, фото-апарате и камере, снимају, постављају питања. Бишофова која је већ једном одговарала на таква питања на бензинској пумпи, поново је у истој ситуацији: Деговски јој држи пиштољ под грлом, она је и даље укочена али прибрана.

Новинари јој постављају најбаналнија питања, па чак и шта мисли о томе како ће се све завршити. Падају све маске медијске етике: неки новинари нуде отмичарима помоћ, на пример, новинске фотографије представника полиције који учествују у „потери“, како би отмичари умели да их препознају ако их негде сретну.

Један од новинара улази у аутомобил отмичара како би им помогао да нађу излаз из њима непознатог града, тако да аутомобил креће и стиже до најближег излаза на ауто-пут, где тај новинар излази из возила. Ради се о тадашњем уреднику келнског локалног таблоида „Експрес“ Уду Ребелу.

Представа се ближи крају: недалеко од Келна, аутомобил за којим јури полиција у патролним и цивилним возилима стаје у зауставној траци ауто-пута А3 у правцу Франкфурта. Представници специјалне полицијске јединице СЕК из Келна одлучују да окончају отмицу, једним аутомобилом ударају у возило отмичара; настаје пуцњава у којој од Резнеровог, случајно испаљеног, метка гине Зилке Бишоф; друга жена се спасава скоком у јарак поред пута.

Ко ја за шта одговарао?

Ханс-Јирген Резнер је осуђен на доживотни затвор; као затвореник никада није показао вољу да учествује у мерама ресоцијализације.

Дитер Деговски је осуђен на најмање 24 године затвора; тај рок је 2013. продужен и он је у фебруару 2018, после готово 30 година затвора, пуштен на слободу и данас живи са промењеним идентитетом.

Марион Леблих је због доброг владања пуштена из затвора средином 90-их година.

А шта је са новинарима? Да ли је ико од њих икада позван на одговорност због мешања у ову трагедију коју су претворили у уживо емитован road movie?

Одговор гласи: не.

Удо Ребел, који је директно помогао отмичарима, жестоко је критикован и у јавности оптуживан за саучесништво, наставио је са својим новинарским радом и тачно десет година после ових догађаја постао главни уредник таблоида Билд.

Касније је причао да му је у Келну, када је у општој гужви пришао аутомобилу отмичара, Ханс-Јирген Резнер добацио: „Морамо одавде; Деговски ће начисто полудети. Можеш ли да нас изведеш до ауто-пута?“ И – он је рекао да може и одлучио да уђе у возило. Зашто? „Био сам занесен могућношћу да направим новинарску причу“, рекао је присећајући се тог догађаја у интервјуу за Шпигел из 2008: „Истовремено сам осетио да имам и одговорност у тој ситуацији. Кроз главу ти пролазе мисли: шта ће бити ако сада кажем не? Хоће ли Деговски стварно да полуди? И тако сам ушао“.

„Оно што највише себи замерам“, рекао је даље Ребел, „јесте да сам после тога покушао да у једном чланку ексклузивно и воајеристички сецирам последњу вожњу Зилке Бишоф. И зато о тој вожњи не желим ништа више да кажем. Након што сам починио ту, у мојим очима најтежу, грешку, о томе више не говорим“.

Ребелов заборав

Тако је, заветом ћутања о најтежој грешци, датим самом себи, Ребел јавно демонстрирао да је раскрстио са мрачном прошлошћу свог сензационализма. Да ли је заиста тако и било?

У априлу 2000, чланови исламистичке терористичке групе Абу Сајаф су на острву Сипадану у Малајском архипелагу отели групу страних туриста и пребацили их у џунглу у којој су таоци у најтежим условима провели више од три месеца. Међу отетима се налазила и једна немачка породица: Ренате, Вернер и Марк Валерт (мајка, отац и син) из Гетингена. Отмичари су допуштали новинарима да долазе у њихов камп и из непосредне близине виде и сликају таоце.

Таблоид Билд, чији је уредник тада био управо Удо Ребел, овако је писао о стању Ренате Валерт: „Њен крвни притисак је толико висок да је то опасно по живот. Њено срце лупа“, а ови редови су објављени под насловом: „Колико дуго ће она то још моћи да издржи?“

Мешање вести и информација сензационалистичког карактера, готово забавни приступ догађајима, непоштовање права личности, све то је пратило извештавање Билда о отмици на Сипадану – као да је случај Гладбека потпуно заборављен. Удо Ребел је тако сам себе демантовао – и дискредитовао за сва времена.

Он иначе одавно, још од 2001. године, више није уредник у штампи и отада углавном пише трилере и крими-романе.

Знајући то, лако је закључити да су други новинари који су се истакли у драми из Гладбека имали још мање проблема са законом, својом професијом и својом савешћу. Од оних који су се у послу одржали до данас, најпознатији је Франк Пласберг, тада новинар јавног сервиса WDR, а данас водитељ врло гледане серије ТВ-дискусија о актуелним политичким темама „Тврдо али фер“. Занимљиво је да уредник TV WDR 18. августа 1988. ипак није хтео да објавио Пласбергов „келнски интервју“ са Резнером и Деговским.

Савет за штампу – све у свему задовољан…

Након читавог случаја, Немачки савет за штампу је објавио ново издање Новинарског кодекса, тачније, исправку смернице 11, која сада гласи: „У извештавању о насиљу (…), штампа пажљиво одмерава колики је интерес јавности да буде информисана у односу на интересе жртава и погођених лица. Она извештава независно и аутентично, али при томе не сме постати оруђе злочинаца. Она не сме да покуша да на своју руку посредује између злочинаца и полиције. За време догађаја не сме бити интервјуа са починиоцима“.

Но, Савет је саопштио и да је свеукупно извештавање у случају отмице из Гладбека било - коректно. То је, после свега, ипак била понешто збуњујућа оцена.

А можда и није - ако се узме у обзир какав је састав Савета. Њега чине четири организације: Савез немачких новинских издавача и Савез немачких издавача часописа, Унија немачких новинарки и новинара при синдикату вер.ди те синдикат новинара под називом Немачки савез новинара (ДЈВ). Реч је, дакле, о телу за самоконтролу. Сукоб интереса при одлучивању је могућност која се по природи ствари не може сасвим искључити.

Фрицл

Што се тиче многобројних, готово свакодневних, злочина или несрећа, таблоидна штампа и даље не преза од понижавања жртава или унесрећених људи. У суседној Аустрији је случај Јозефа Фрицла из Амштетена, који је више од две деценије у подруму своје куће држао заробљену и сексуално злостављао своју кћерку, показао да у систему „западних вредности“ још много мора да се ради на искорењивању лешинарског и профитерског односа медија према жртвама злочина.

Случај Фрицл је карактеристичан по томе што су се, након што је обелодањен у априлу 2008, на попришту догађаја нашли репортери из читаве Европе. Тај случај је показао да се сензационализам не подгревају само новинари који јуре за „атрактивним“ причама, већ да је реч о феномену који обухвата више фактора.

Након Фрицловог хапшења, аустријски полицијски портпарол Франц Полцер је рекао да се кћерка која је злостављана 26 година „обратила полицији са поверењем“ и – изнео разне детаље њеног првог исказа. Тако је најпре он одмах изиграо поверење жртве о којем говори! После његове прес-конференције, новинари су направили праву опсаду болнице у којој је на опоравку лежала Фрицлова кћерка.

Потом је свој допринос медијском мрцварењу жртве дао и Фрицлов адвокат Руди Мајер. Он је за информативни портал „Њуз“ изнео доста детаља из Фрицловог признања. Портал му се одужио тиме што га је у свом чланку називао „топ-адвокатом“ и тако му направио рекламу, што је за Мајера било веома важно јер је у Аустрији адвокатима забрањено рекламирање. Тако је, уз помоћ „Њуза“, Фрицлу успело да из затворске ћелије још једном, и то јавно, понизи своје жртве (осим саме кћерке, у скривеном Фрицловом подруму је било и троје од седморо деце које је родила током свог заробљеништва).

И сам починилац је знао понешто о природи сензационалистичких медија, јер је покушао да им прода прве полицијске протоколе са изјавама жртава, што су они, додуше, одбили. Али је дневник Курир, на пример, ипак објавио цитате из „дневника“ Фрицлове кћерке.

На крају је и аустријско државно тужилаштво у текст оптужнице уградило толико језивих детаља да су се због тога побунили чак и адвокати жртава тврдећи да то уопште није правно неопходно. А онда је и тај текст доспео до медија. Не зна се како. Сматра се да им га је дотурио сам Фрицл. Неки медији, међу којима је поново „Њуз“, уместо да изврше селекцију и не пишу тако детаљно о свему, објавили су га на својим интернет-порталима у интегралној верзији (са могућношћу навигације кроз поглавља) – иако су заступници жртава изричито тражили да се то не чини.

Наравоученије?

Сензационализам у новинском извештавању ће увек бити јак онолико колико је јак воајеризам читалаца од којег живи. Медијска индустрија подстиче тај воајеризам убеђујући конзументе да су текстови, слике и видео-снимци који су јасна повреда достојанства жртава – нешто релевантно. Она – као што се види у случају из Амштетена – учесницима у збивању стално нуди дил: у замену за пикантне информације могу да добију добар имиџ (ако се ради о представницима институција) или новац (ако се ради о особама које нису институционално релевантне), или обоје.

Сцена у којој, поред једног окорелог криминалца, девојку са пиштољем под грлом, девојку која сваког тренутка може да буде убијена, својим бесмисленим питањима додатно малтретира и један новинар, спада у кључне догађаје када је реч о умирању новинарске етике.

Његово лаконски постављено „новинарско“ питање („Како је са пиштољем под грлом“?) у тој ситуацији јасно показује како „седма сила“ може да види себе као фактор који је изнад опасности, изнад морала, кривде или правде, нешто што функционише као виша сила на коју се не може утицати и која не мора да има обзира ни према чему.

Тај новинар се није бојао да би окорели криминалац попут Деговског могао да га убије једним хицем из пиштоља; напротив, схватио је да су његов „ексклузивни положај“ прећутно и као нешто што се само по себи разуме прихватили и сами отмичари. Многи новинари и данас виде себе на тој неприкосновеној позицији не „седме“, већ „више силе“ која под видом транспарентности продаје храну воајерима. И као такви представници бранше која, уместо да служи јавности, настоји да окупира јавност, они неће изумрети никада.