Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Хапшење Ане Лалић мора да буде највеће медијско питање у овој кризи: Колумна Вељка Лалића
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

19. 04. 2020.

Аутор: Вељко Лалић Извор: Nedeljnik.rs

Хапшење Ане Лалић мора да буде највеће медијско питање у овој кризи: Колумна Вељка Лалића

Како највеће медијско питање није било хапшење Ане Лалић због текста у стању у једној болници?! Какво је лицемерје наше извештавање о ухапшеном лекару који је у Кини први указао на нови вирус, кад је цео свет објавио да се управо код нас десило прво хапшење једног новинара у пандемији?

Твит Александрије Окасио-Кортес, највеће младе звезде америчке политике, која би била потпредседнички кандидат Бернија Сандерса да испуњава услов да је старија од 35 година, у свету су прогласили твитом пандемије.

И зато мене није увредило када су се неки „утицајни твитераши“ или људи који се упињу да се прогласе новинарима после година проведених у самоизолацији зачудили што је за мене то много важна тема, као и Бил Акман, најомраженија личност ове кризе, који је мешетарењем на берзи зарадио 2,6 милијарди евра.

Овај бескрупулозни тип по којем као да је снимана серија „Милијарде“ окренуо је премију од 27 милиона у чисту зараду од 2,6 милијарди. И то тако што је на ЦНБЦ-ју 14. марта најавио „да пакао долази“, да би десет дана касније када је покуповао акције такозваним шортовањем, које је Обама забранио у првом дану кризе 2008, ођедном изјавио да је оптимиста.

То је свет у којем ми данас живимо. То је свет у којем нема вакцине пошто компаније морају да уложе у њен развој 100 до 200 милиона долара, како нам открива Гејтс, а не знају да ли ће им се исплатити. То је свет који је некад направио Пројекат Менхетн где је окупио највеће ауторитете у науци, а данас не може ни фонд како би се ургентно направила вакцина. То је свет који од слетања на Месец није имао велико технолошко откриће, о чему пише колумниста Њујорк тајмса Рос Даудет у својој бестселер књизи. То је свет који се против болести 21. века бори лековима 20. века…

Али ако је некоме досадан Фукујама, или нема менталну способност да о томе саслуша два минута, онда је јасно како ћемо ми као друштво моћи на све ово да одговоримо.

И мене то више занима од тога да ли Вучић носи рукавице.

***

ДОСАДНО ПИТАЊЕ

Ми имамо председника који 1989. није схватио да је пао Берлински зид, деведесетих да Сутрашњи свет не може као у средњем веку да се решава српско национално питање, а двехиљадитих да је последња шанса да постанемо модерно европско друштво.

И зато мене више од ове ситуације у којој постоји само Вучић, и код ових који га обожавају, и код ових који га не подносе, плаши то што знам да ми нећемо моћи да се снађемо у геополитичком прекомпоновању које следи. Шта да радите, досадно нам је?

Вучићев менталитет мене уверава да ће покушати да се извуче са две највеће земље на свету, једна је Кина, с којом све и да хоћемо не можемо да правимо стратешко партнерство, пошто она у Европи гласа како кажу Руси, а Руси на Далеком истоку гласају како Кинези кажу, док Америку овде ништа не може да занима осим признавања Косова и протеривања Руса на границе своје земље.

И шта ми радимо у тој ситуацији? Осим што поново навијамо против свог континента, што је као да се радујете кад крене пожар у вашој згради, пошто вам је зграда преко пута одувек изгледала лепше и модерније. А и нешто не волите комшије…

***

ЖЕНЕ ЋЕ СПАСТИ СВЕТ

Зашто ми нисмо помогли Италији, ако већ причамо како јој нису помогле Немачка и Аустрија, које су, иначе, прихватале њене најтеже болеснике док смо се ми бавили фејк њузом?

Фукујама каже да се у овој кризи показало да је најважније поверење у државу. Онда наша држава виком на своје грађане сама признаје да је грађани не поштују. Пандемија се најбоље контролише у земљама где људи имају поверење у власт, у Немачкој, на Новом Зеланду, или у још неколико демократских земаља које углавном воде жене.

И то је мени јасно. Вучић је од мене старији шест или седам година, тако да сигурно зна оно што смо деведесетих научили обојица, он на Новом Београду, ја на Лиону. Уколико имате нормалну фризуру и нормално се понашате, немате никакав проблем да изађете у град или имате девојку у туђем крају. Али ако се ошишате на ћелаво или се мангупирате, морате да имате проблем.

И зато ми једини овде немамо ни доктора Фаучија, ни гувернера Куома. Не могу и даље да схватим хејт према доктору Кону, иако признајем да сам последњих десетак дана провео у скицама за књигу о Стојадиновићу коју десет година држим у фиоци и читању Њујорк тајмса који сте добили на поклон у овом броју Недељника.

***

ПОЛИТИЧАРИ КАО ВИРУС

Прошле недеље написао сам да је мени јасно где ће да заврши друштво у којем Толе Караџић може да победи Радомира Антића. Баш као што ми је јасно где ће да заврши друштво у којем више нема ни политике, ни медија, ни интелектуалаца у јавном животу.

Све некад дође на наплату. И Вулини, и Кокезе. И портпароли Јула који би да постану симболи грађанске Србије.

Имате на сајту Недељника одличан фељтон Чедомира Антића о ДС-у, у којем се јасно види како су у политици, од студентских протеста до данас, преживели само они који су као овај вирус прелазили из тела у тело вође, док су они који би да се баве политиком протерани из политике.

И није то ни страшно. Него не можете о било чему да промишљате уколико немате интелектуалце.

***

ЛЕКЦИЈА ИЗ ДЕВЕДЕСЕТИХ

Ми тако данас не знамо ко је направио економски програм који ће нам за неколико месеци бити питање живота и смрти, иако смо чак и код Милошевића који је уништио све што је могао да уништи, знали да су највећи економски стручњаци направили план 1994. Па нашли светски ауторитет који би могао да га спроведе у дело. Ко је данас Вучићев Деда Аврам? Синиша Мали?

Да ли он стварно мисли да се најбоље разуме у политику, економију, медије, инфраструктуру, здравство?

Зашто макар као премијер Шведске не заштити лекаре или не спроведе меру коју предлаже доктор Кон о забрани контаката? Стефан Левен, на пример, не доводи у питање епидемиологе који и даље држе отворене школе и ресторане, али оптужује себе што није успео да спроведе мере контроле прописаног растојања у кафићима?! Како тако нешто и да замислиш овде?

Ваљда је свима јасно да ће лекари, како год се ово заврши, на крају да буду одговорни, а политичари да пореде резултате. Садашња власт заборавља како се понашала 2009. док су ови исти стручњаци данима ишли у полицију да дају изјаве око вакцине. Али су Ани Брнабић лицемери грађани који се прошетају понекад па увече тапшу лекарима.

***

ОКУПЉАЊЕ ОКО ЗАСТАВЕ

Ја мислим да ће се ово заборавити као и свињски грип. Као што смо после пет дана сви заборавили бомбардовање. У људској психи је да гура у страну сваку своју трауму. Али као и у животу, она увек мора негде да се плати… Мораће, тако, и у медијима који су 2008. једва претекли кризу. Сада се ипак дешава један чудан процес и код нас и у свету, у којем добре резултате бележи само озбиљна и мејнстрим штампа. Ипак је ово здравствена ситуација у којој, као и када вас заболи бубрег или морате да поправите зуб, не верујете пајацима и теоријама завере, већ изабраном лекару. И озбиљном извору.

Недељник, према Гемијусу, има највећи раст у марту, баш као што скачу сви недељници, док ће тржиште дневне штампе морати касније да се анализира, пошто су остали без кафића који су их куповали.

Али у исто време, у дубоко поларизованој земљи у којој нема политике, парламент не ради много пре ове пандемије и увођења ванредног стања, док на националним телевизијама одавно нема политичких дебата и опозиције, пронађен је нови непријатељ: новинари који постављају другачија питања.

***

КИНЕСКИ МОДЕЛ УСРЕД ЕВРОПЕ

С једне стране је то опасно, посебно у ванредним временима кад многима могу да падну на памет и ванредне мере (пале су, замислите, Ани Брнабић), а с друге просто кретенски, пошто медијски ратови занимају 250 људи из наше бранше, и углавном служе за додворавање онима који морају да докажу неку приврженост. Пребези се ту нарочито доказују.

У исто време најважније теме пролазе испод радара. Нико не отвара питање да ли је за Србију која има словенско-динарско-медитерански менталитет примењив кинески модел борбе против болести. Колико се стварно придржавамо мера? Да ли су лицемери ови што се шетају па аплаудирају лекарима или ови који су нападали ове исте лекаре 2009, а данас се штрецају кад им неко постави најнормалније питање?

Приватно здравство практично доказало је да не постоји, осим за додатне хонораре лекарима, док смо се државног сетили сви заједно после година у којима нам је служило само за палијативну негу… Као предворје за капелу.

Како је у свему томе највећи проблем постала конференција за новинаре без новинара, иако је свима јасно да је она укинута пошто су ођедном у прајм термину у кућама заробљене Србије почели да се појављују и новинари који су забрањени на националним фреквенцијама, али и њихова питања. И да ли би медијски проблем био решен да се они поново појаве у маскама?

***

ЛЕПШЕ ЈЕ У ЈУЛУ

Како највеће медијско питање није било хапшење Ане Лалић због текста о стању у једној болници? Зашто се то хапшење десило дан после усвајања једне од најсулудијих одлука владе? Да ли је ико у овој земљи чуо да постоји деманти?

Какво је тек лицемерје наше извештавање о ухапшеном лекару који је у Кини први указао на нови вирус, кад је цео свет објавио да се управо код нас десило прво хапшење једног новинара.

И како је могуће да су њено задржавање тражили таблоиди, када би по том критеријуму многи од њих морали да се јаве полицији као што то раде навијачи пред неку утакмицу, док не прође овај здравствени аларм.

Вучић није показивао да га много занима војска док је био министар одбране, не сећам се да је облачио униформу као Вулин, да би се данас највише уживео у улогу врховног команданта. Али у војсци је најважнији ланац командовања, као и једнозначна наредба, па макар била и погрешна, што би он морао да зна јер је за разлику од министра одбране служио армију.

***

ПРЕБРОЈАВАЊЕ ПОСЛЕ КРИЗЕ

Да ли смо ми поред Америке једина земља у којој с најважнијег места долази највише контрадикторних изјава: могу пси, не могу пси, иде полицијски час, не иде полицијски час, најбољи смо у Европи, следи италијански сценарио, побиће нас гастарбајтери, добро је да су дошли у земљу.

Да ли се све то дешава зато што је сваком јасно да ћемо имати изборе 35 дана након укидања ванредног стања? И да ће томе добро доћи и школа како нико не би могао да иде из земље, и сто евра које ће добити свако ко може на изборе.

Вучић одавно користи сваку прилику која му се укаже, а ми се данас налазимо у ономе што се у теорији политике назива „окупљањем око заставе“. Ако га стварно у овоме подржава 61 одсто људи, како су објавили медији, онда то уопште није неки резултат пошто Меркелову подржава 79 одсто, а Контеа у похараној Италији 71 одсто грађана. Чак је и Трамп на историјском максимуму иако је највећу светску силу довео на ниво банана-републике, која на отвореним морима краде респираторе.

Ипак, пребројавање долази после сваке кризе. Код нас је некако остало као чињеница да је Живковић испао наиван пошто одмах након „Сабље” није расписао изборе, док је то исто урадио Милошевић након бомбардовања и такозване обнове земље, па смо видели како је прошао.

Али о свему томе могу да размишљају само људи којима макар није напорно да саслушају два минута шта говори Фукујама… Или зашто је данашњи свет најбоље описао један твит Александрије Окасио-Кортес.

Коментари (1)

Остави коментар
пон

20.04.

2020.

Божидар Анђелковић [нерегистровани] у 09:49

Велика тројица

Нова Јалта (Трамп-Путин-Си) биће одржана у Београду, после председничких избора у САД. Извор информације је анониман, ко не верује нека ме демантује.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси