Вести
03. 12. 2011.
Искуства из прошлости - превентива за будућност
Утицај медија на ратне злочине Тужилац за ратне злочине Србије Владимир Вукчевић изјавио је јуче да је медијска пропаганда на просторима бивше Југославије била увод у рат, због чега је важно да питање подстицања и позивања на извршење ратних злочина путем медија буде до краја истражено.
Он је на представљању студије “Речи и недела” рекао да постоји специфичност одговорности медија због супротстављености говора мржње и слободе изражавања у медијима.
– Деликатност овог процеса је управо у томе, јер задире у осетљиви простор слободе говора... – рекао је Вукчевић. Слобода изражавања не сме и не може бити апсолутна, бар у случајевима када медији свесно и циљано користе говор мржње. Она не може бити апсолутна да не би остале некажњене управо оне особе које су својом реториком доводиле до масовних злочина, патњи и разарања.
Он је подсетио на то да ниједан уредник, директор медија, новинар, није кривично одговарао за свој допринос трагедији. По његовим речима, Суд части Удружења новинара Србије је у децембру 2000. године донео одлуку да осам главних и одговорних уредника буде трајно искључено из чланства.
– Због свега чему су нас историја, недавни догађаји, али и међународна судска пракса научили, сматрам да је важно да питање подстицања и позивања на извршење ратних злочина путем медија буде до краја истражено – нагласио је Вукчевић.
Директор Београдског центра за људска права Војин Димитријевић подсетио је на то да Србија, по тврдњама тадашње власти, званично никада није била у рату, а сви медији су више-мање били у државном власништву па новинари не могу да се правдају да је било речи о ратној пропаганди. Он је рекао да аутори студије сматрају да је могуће позвати новинаре на кривичноправну одговорност на основу тога што су позивали на злочине, без проналаска те једне особе која је чула позив и извршила ратни злочин, али је на тужиоцу да о томе одлучи.
– Без обзира на то какав закључак тужилац може извући, с обзиром на проток времена, мислим да треба инсистирати на етичкој и професионалној одговорности оних који су то радили – рекао је Димитријевић, и поручио да искуства из прошлости морају послужити као превентива за будућност.
Новинар Радија „Слободна Европа„ Омер Карабег указао је на то да се ни данас новинари који су се истакли у ратној пропаганди те 1991. и 1992. године, не смеју називати „ратним хушкачима јер ће вас тужити и онда ће они који их назову тим именом, као Петар Луковић, морати да им плаћају одштету„.
Он је казао да би се слична ситуација могла догодити и Независном удружењу новинара Србије које је објавило име новинара који је објавио причу о „вуковарским бебама”. По његовим речима, новинари се не могу правдати да су радили по налогу својих шефова и да су били само „шрафови” јер се налог увек могао одбити.
Карабег је навео пример 1.500 новинара радио-телевизија Београд и Нови Сад који су 1993. године добили отказ или послати на принудне одморе јер су одбили да учествују у ратној пропаганди.
– Морам рећи да су тих 1.500 људи највећи комплимент тадашњој телевизији, а сви који су остали или су дошли после тога, свесно су се ставили у службу ратне пропаганде и треба да се суоче с консеквенцама – рекао је Карабег.
Чланица Републичке радиофидузне агенције Гордана Суша рекла је да је ова књига богата примерима свих „шрафова”, а нарочито новинарских, који су допринели томе да читави народи њиховим прецизним ратнохушкачким радом буду увучени у рат.
Антрфиле : Још увек се вага кривична одговорност
Заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић изјавио је да није примерено најављивати кривичне поступке, па ни оне који би се тицали одговорности медија за ратове на територији бивше Југославије током деведесетих година:
– Ниједан судски поступак нећемо најављивати. Још увек немамо јасно дефинисан став о томе и ове дискусије, анализе и мишљења свих других ће нам добро доћи – казао је Векарић.
Југословенски нирнбершки процес
Један од аутора студије Ђорђе Одавић прочитао је део одговора новинара, који је анонимно анкетиран 1994. године за часопис “Новинарство”: „Неки међу нама биће на оптуженичкој клупи будућег југословенског нирнбершког процеса, ако га уопште буде”. Сами новинари су тада знали колико је велика била њихова одговорност за распиривање рата, рекао је Одавић.
Аутори студије су и Иван Бољевић, Владимир Петровић, Светислав Рабреновић, Богдан Станковић, Јасна Шарчевић-Јанковић, Новак Вучо и Милица Вукотић.
Студија осим историјског оквира и примера извештавања, доноси и део из међународне праксе Трибунала за бившу Југославију и Руанду, Европског суда за људска права, војног трибунала у Нирнбергу и Комитета Уједињених нација за људска права.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.