Насловна  |  Новинари на суду  |  Извештавање са суђења  |  Друга деценија без пресуде: Како је Уставни суд после ургенција директорке Политике поништио правоснажну пресуду Врховног касационог суда у корист новинарке Светлане Васовић Мекина
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Извештавање са суђења

23. 05. 2020.

Аутор: Ј. Пешић Извор: УНС

Друга деценија без пресуде: Како је Уставни суд после ургенција директорке Политике поништио правоснажну пресуду Врховног касационог суда у корист новинарке Светлане Васовић Мекина

Навршила се деценија од када је дописница „Политике“ из Словеније Светлана Васовић Мекина добила отказ у овом листу, али спор против издавача „Политике“ - Политика новине и магазини (ПНМ) још увек траје.

Отказ новинарки је уследио након што је 2008. године објавила ексклузивну информацију о плану признавања Косова по инструкцијама Стејт департмента Словенији и после притисака политичара на медије који су ту информацију објавили.

Први основни суд, после четири године, пресудио је 2014. године да је отказ новинарки био незаконит. Апелациони суд је 2015. преиначио пресуду у корист „Политике“, а Врховни касациони суд је 2017. пресудио да је новинарка Васовић Мекина 20. априла 2010. године незаконито отпуштена.

Уставни суд, међутим, 2019. године доноси одлуку у корист ПНМ-а тако што поништава правоснажну пресуду Врховног касационог суда и предмет враћа на поновно одлучивање.

Повређено право на правично суђење

Уставни суд је средином прошле године усвојио жалбу ПНМ-а и поништио пресуду Врховног касационог суда са образложењем да је издавачу „Политике“ повређено „право на правично суђење“. Уставни суд је уједно наложио Врховном касационом суду да донесе нову одлуку о ревизији Васовић Мекине против пресуде Апелационог суда из 2015. године.

Уставни суд у својој одлуци, у коју је УНС имао увид, супротно пресудама Основног и Врховног касационог суда, као правилне прихвата аргументе „Политике“.

Закључује да је „уставно-правно неприхватљиво“ мишљење Врховног касационог суда који је ценио да и један део запослених код ПНМ-а, који је добровољно прихватио да буде проглашен технолошким вишком, мора да буде посматран у укупном броју са осталим запосленима који су проглашени технолошким вишком.

ПНМ је током судског процеса тврдио да технолошки вишак представља само 18 запослених које је прогласио технолошким вишком, али не и 75 запослених који су пристали да буду проглашени технолошким вишком уз исплату стимулативне отпремнине.

Првостепени и Врховни касациони суд су, међутим, закључили да је ПНМ морао да уброји у укупан број технолошког вишка све којима је по том основу престао радни однос.

Према пресуди Врховног касационог суда ПНМ је поступао незаконито, јер је у складу са Законом о раду, пре отказивања уговора о раду, морао да донесе Програм решавања вишка запослених који се доноси када престане потреба за радом најмање 20 запослених у року од 90 дана.

Међутим, Уставни суд у својој одлуци наводи да Врховни касациони суд није узео у обзир позив ПНМ-а за добровољно проглашење технолошког вишка уз исплату стимулативних отпремнина, који је одређени број запослених прихватио, као и да су за такву опцију могли да се определе сви запослени.

Адвокат УНС-а и пуномоћник новинарке Васовић Мекина Зоран Лакићевић указује на неоснованост тврдњи које је у својој одлуци изнео Уставни суд.

„Сасвим је погрешно, арбитрарно и необразложено схватање Уставног суда да су се 'за опцију  добровољног проглашења технолошким вишком уз исплату отпремнине могли изјаснити и запослени на пословима који нису били обухваћени организационим променама, тачније запослени на пословима који правилником нису укинути и на којима број извршилаца није смањен'“, каже Лакићевић.

Он пита и „како је и на основу чега Уставни суд то утврдио, да ли је нашао било ког запосленог који се добровољно пријавио да буде проглашен за вишак, а да није био у ситуацији вишка, да ли је утврдио да постоји било који запослени коме је престао радни однос по овом основу и који је примио стимулативну отпремнину, а да није био вишак, колико је било таквих запослених и зар то не би била злоупотреба права на стимулативну отпремнину, коју Колективни уговор код тужене везује искључиво за случајеве вишка запослених“.

„Напред наведено схватање Уставног суда је у суштини претпоставка, заснована на тврдњи тужене, а поткрепљена једино накнадно донетим програмом од 28. децембра 2009. године, са чијом се садржином Уставни суд упознао фрагментарно и посредно, из образложења првостепене пресуде, а о чијој правној природи није изнео свој став, иако баш то замера поништеној пресуди Врховног касационог суда“, наводи Лакићевић.

Објашњава и да у време „'пријављивања за добровољно проглашење технолошким вишком' није постојао програм, нити је било којим актом тужене (ПНМ) била предвиђена могућност да сви запослени, независно од послова које обављају и организационих промена које су настале, могу да оптирају за проглашење вишком уз исплату стимулативне отпремнине“.

Суштина образложења поништене пресуде Врховног касационог суда, заправо, није била да ПНМ програмом није обухватио све запослене који су вишак, него да уопште није донео програм решавања вишка запослених, иако је по Закону био дужан то да учини.

„Изостанак примене било каквих критеријума у односу на тужиљу представља њену очигледну дискриминацију“, упозорава Лакићевић.

Али то није једини проблем у вези са укидањем пресуде Врховног касационог суда у случају Светлане Васовић Мекина. Новинарка је, наиме, захтевала увид у спис Уставног суда и у њему пронашла документ из којег произлази да је веће Уставног суда прво написало решење о одбацивању уставне жалбе ПНМ.

„После две писане ургенције генералне директорке Политике, које су такође заведене у спису и које је она лично написала и потписала, те предала председници, односно судији известиоцу у Уставном суду“, каже за УНС новинарка, „уставни суд одустаје од већ написаног решења о одбацивању уставне жалбе ПНМ и доноси супротну одлуку, у корист директорке ПНМ и тужене“.

Новинарка истиче и да је у поменутим ургенцијама наведен низ „неистинитих, чак увредљивих тврдњи које је директорка ПНМ изнела о њој и новинарским удружењима у Србији како председници Уставног суда, тако и судији известиоцу“.

Васовић Мекина, међутим, није имала могућност да на то одговори, јер о поступку који је ПНМ покренуо у Уставном суду, али и о његовом исходу, није ништа знала.

„Све то је било прикривано и од мене и од мог пуномоћника. Одлуку Уставног суда смо добили тек после мојих писаних захтева суду. Спорна одлука Уставног суда нам није била уручена, а спис је већ био архивиран у Основном суду, с очигледном жељом да за то замешатељство сазнам што касније, када прођу рокови за жалбу Европском суду за људска права“, наводи Васовић Мекина.

Напомиње да је за „спорну одлуку" Уставног суда сазнала сасвим случајно, а потом да је једва успела да дође до „спорних докумената“, јер су се налазили ван зграде суда.

Новинарка наглашава да сматра „поразним по стање правосуђа у Србији и да су двојица уставних судија, иако су првобитно одлучила о одбацивању жалбе ПНМ, после ургенција директорке ‘Политике’ променила своје мишљење и усвојила жалбу ПНМ“.

Васовић Мекина је, стога, уверена да описани случај и сви материјални докази које је сакупила у Уставном суду (дакле материјали самог суда, нађени у спису) „разоткривају не само проблем трговине утицајем“, него и „податност Уставног суда да мимо права и правде угоди политички утицајној страни у поступку, што је појава за сваку осуду до које не би смело да дође ни у једној правној држави“.

„Уставни суд би морао самостално да одлучује“, наводи новинарка, а „судије свакако имају право да у складу са изнетим аргументима мењају своје мишљење“. У конкретном случају, каже, „сумњу побуђује чињеница да је 'Политикина' уставна жалба била испрва одбачена према првобитном предлогу решења који је саставио судија известилац и то уз аргументацију у образложењу која почива на закону и која је иста као аргументација изнета у пресуди Врховног касационог суда, да би тек после интервенције директорке 'Политике' Мире Глишић Симић уставне судије промениле мишљење и донеле одлуку о усвајању жалбе ПНМ“.

Тако се случај незаконитог отказа новинарки Васовић Мекина сада поново налази у рукама Врховног касационог суда.

„Предмет још увек није решен“, потврдила је УНС-у Васовић Мекина, иако судови у том спору одлучују већ више од десет година.

„’Политика’ дискриминисала“

Подсетимо, Врховни касациони суд је 2017. године пресудио да је новинарка „Политике“ Васовић Мекина незаконито отпуштена 20. априла 2010. године, и да, после готово осам година судског процеса, мора да буде враћена на посао.

Суд је тако потврдио пресуду Првог основног суда из 2014. године којом су, као незаконити, поништени решење ПНМ да је „услед организационих промена престала потреба за радом“ новинарке и решење којим јој је отказан уговор о раду.

Пресуду Првог основног суда је Апелациони суд преиначио 2015. године и одбио захтев новинарке да се ова решења пониште, после чега је она Врховном касационом суду поднела захтев за ревизију.

Врховни касациони и Први основни суд утврдили су да је у „Политици“ било на располагању више слободних радних места за која је Васовић Мекина испуњавала услове али јој, за разлику од других запослених, није било понуђено ниједно.

Тиме је руководство „Политике“, по оцени суда, „повредило принцип забране дискриминације зајамчен Уставом и Законом о раду који забрањује да се запослени ставља у неповољан положај у односу на друга лица у истој или сличној ситуацији“.

„Политика“ је упркос тада правоснажној пресуди према којој би морала да врати новинарку на посао у року од осам дана, чак три узастопне године одбијала да изврши правоснажну пресуду и радије плаћала позамашне судске глобе.

Поводом наведене одлуке Уставног суда пуномоћник тужиље, пре свега, „негодује због стања правне несигурности које је својом oдлуком створио Уставни суд, узимајући себи право врховног арбитра у сфери правног мишљења, у сваком аспекту тумачења и примене права, и то из позиције надређеног суда четвртог степена који о уставној жалби одлучује као о редовној жалби у парничном поступку“.

„Иако свесни коначности такве одлуке, морамо указати да је у случају новинарке Васовић Мекина Уставни суд, без оправданог разлога, полазећи са произвољног становишта, из погрешне претпоставке извео погрешне закључке и довео у питање (преиспитао) јасно образложено правно схватање Врховног касационог суда и правилност његове одлуке“, истиче адвокат Лакићевић.

Васовић Мекина истиче да „спорна одлука Уставног суда представља претњу и за остале грађане Србије, јер ако постоји трговина утицајем и корупција у редовима уставних судија, онда чему се надати у овој земљи по питању поштовања права и правде?“

Она наводи да је „врхунац те травестије чињеница да се Уставни суд у образложењу своје одлуке, којом је поништио до тада правоснажну пресуду Врховног касационог суда и усвојио жалбу Политике, 'позвао' чак и на две пресуде Европског суда за људска права“.

Каже да је „пронашла обе пресуде и из њих утврдила да обе иду заправо у прилог одбацивања, а не усвајања уставне жалбе 'Политике', чиме су поново погажена њена права али и закони ове земље“.

„Сматрам да је то опасна повреда права и потврда арбитрарног пресуђивања и 'дељења' правде по бабу и по стричевима, што треба све да нас брине“, каже за УНС новинарка.

Иначе, Светлана Васовић Мекина једна је од најугледнијих независних новинарки на просторима бивше Југославије. Разоткрила је многе примере кршења људских права и интервјуисала многе значајне личности из светске и домаће политике, пре и после 1990. године. Била је уредница у Студенту и мариборској Катедри, од 1991. дописник Времена и Б92, а од 2006. новинар „Политике“.

Већ после годину дана од преласка у „Политику“ проглашена је од стране редакције најбољом новинарком, да би само две године касније била „награђена“ отказом.

Објављивала је у НОН-у, Младости, НИН-у, загребачком Данасу и Глобусу, љубљанском Дневнику, Делу и Младини.

Добитница је престижних новинарских награда, међу њима и Политикине награде за најбољег новинара 2007. године и Специјалне повеље УНС-а за професионални подвиг и развој новинарства без граница 2008. године.

Скуп подршке

УНС је после отказа новинарки организовао 5. маја 2010. године скуп подршке на којем су говорили Славољуб Ђукић, Оливера Ковачевић, Емир Кустурица, Захарије Трнавчевић, Драгољуб Жарковић, Александар Мандић, Бошко Мијатовић, Јово Ћурувија (брат убијеног Славка) и Слободан Стојичевић. 

Дејвид Бајднер, дугогодишњи дописник Њујорк тајмса из Београда огласио се речима: „Изванредно извештавање Светлане Васовић било је храбрије и проницљивије од оног што је у Словенији објављивала словеначка штампа. Веома сам тужан што Светлану „Политика“ више неће објављивати“. 

Писмо подршке послао је и академик Добрица Ћосић који је између осталог написао: „Уверен сам да је Светлана Васовић Мекина својим истинољубљем и професионалном храброшћу часно представљала своју професију у београдској штампи, посебно у листу ‘Политика’”. 

Иначе, у „Политици“ је после смењивања Љиљане Смајловић са места главне и одговорне уреднице у октобру 2008. године отпуштен велики број новинара, међу којима је и Васовић Мекина. 

Врховни касациони суд је током протекле деценије у више пресуда после ревизија „Политике“ одлучио у корист запослених колега Васовић Мекине који су, такође, добили отказ у исто време и из истих разлога као и она, пресудивши да се радило о незаконитим отказима од стране „Политике“. 

„У мом случају је Уставни суд поништио правоснажну пресуду и вратио је на поновно разматрање, при чему је у свом образложењу отворио могућност да Врховни касациони суд поново одлучи против 'Политике', јер је у мом случају непобитно утврђена дискриминација“, каже Васовић Мекина. 

„Зато се намеће питање“, каже, „зашто је Уставни суд уопште поништио ваљану пресуду, ако је био свестан чињенице да су јој била кршена права и погажени закони Републике Србије“. 

„Све то је још посебно спорно и с аспекта повреде права на суђење у разумном року, јер је, поништавањем правоснажне пресуде Уставни суд још само продубио и продужио агонију због неразумљиво дугог судског процеса, на шта би Уставни суд морао још посебно да пази“, наглашава новинарка.

Коментари (3)

Остави коментар
сре

27.05.

2020.

Milan Djokic [нерегистровани] у 15:04

Re: Pitanje

Postoji li danas SNS (Sindikat novinara Srbije) i može li da se uplaćuje staž? Ako može pod kojim uslovima? zahvaljujem unapred.

Одговори
уто

26.05.

2020.

sudija iz fijoke [нерегистровани] у 10:58

ime i prezime sudije, molim

Koliko se moze videti na sajtu Ustavnog suda, ovu stramnu odluku je donela bivsa predsednica US Vesna Ilić Prelić neki mesec pre nego sto joj je istekao mandat u januaru 2020. Zaista sramno

Одговори
суб

23.05.

2020.

Божидар Анђелковић [нерегистровани] у 20:06

Синдикат

Тешко је данас борити се за права новинара у Србији. Први Синдикат новинара Србије после Другог светског рата формиран је далеке 1990. године, ја сам био један од оснивача (секретар). Никакве везе овај синдикат није имао са Слободаном Милошевићем. Изборили смо се, између осталог, да самостални новинари могу сами да уплаћују радни стаж, добили смо подршку Јована Кркобабића, тадашњег директора Републичке заједнице пензионог и инвалидског осигурања самосталних делатности (данашњи Фонд ПИО самосталних делатности). Формирање Синдиката новинара Србије, уз подршку тадашњег УНС, објавили су 1990. сви главни медији у Србији, а и многи страни. Данас се први републички новинарски синдикат у Србији (после Другог светског рата) нигде у медијима више и не помиње. Посебно напомињем да у време када смо поднели иницијативу за формирање Синдиката новинара Србије никакви ,,независни новинарски синдикати" у Србији нису постојали. То се лако може проверити, постоје документа.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси