Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Новинарско ћоше
05. 02. 2009.
Три новинарске анегдоте чика Љубе Ненадовића
Пре и после цензуре
-Да имам вешта цртача насликао бих лепу девојку из Шумадије очешљану, обучену, накићену онако као кад се иде на сабор и доле бих записао: "Шумадинка пре цензуре!". После бих насликао ту исту девојку, само рашчупану, ровашена уха, одсечена носа, одрте сукње и још нешто горе... То бих потписао: "Шумадинка после цензуре". Читатељи нека кажу која је лепша.
***
Другом приликом, власти су питале чика Љубу Ненадовића, издавача и уредника "Шумадинке", како је смео да се усуди да превари звонара у цркви да звони онда када је "Шумадинка" била "узапћена" од цензуре. - Ви знате - одговорио је чика Љуба - да је црква у Топчидеру начињена за богомољу и њена звона дигнута су на звонару да звоне људима, а Ц. Николић, пошто је довео у Топчидер швајцарске краве, наредио је да се свакад у подне звони у звона: кад треба јавити краве на пландиште. Како тај господин сме звонити кравама, тако сам и ја платио да се звони за душу мојој "Шумадинци".
***
- Да сам умео чувати "Шумадинку", много бих боље прошао. Али, ја хоћу да путујем, хоћу сит да се нагледам просвећенога света и тако ја своју "Шумадинку" оставих. А док сам ја њу издавао имао сам свакад две чарапе пуне новаца. У једну сам чарапу остављао паре из Београда, а у другу оне из Србије и других места. Обе су биле готово свакад пуне, а данас обе висе.
Б. Ж.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.