Новинарско ћоше
24. 03. 2011.
"Није се опаметио" - Писмо Владимира Бебе Поповића објављено у НИН-у
Није се опаметио (Рубрка Писма)
(„Покојници за поткусуривање“, НИН бр. 3142)
Поштована госпођо Малишић,
Обраћам Вам се као заменици главног уредника часописа НИН са молбом да свом колеги, такође заменику уредника, пренесете поруку која се тиче уређивачке политике листа у коме заједно радите.
Обавештен сам да је у последњем броју недељника НИН, Ваш колега Стојан, објавио колумну у којој мудрује о тренутним догађањима у вези са политичком позадином убиства Зорана Ђинђића, па са неке висине мудраца и моралне величине даје себи дозволу да критикује све и свакога, објашњавајући читалаштву шта се заправо дешава.
Иако мислим да особа – у српској јавности позната као уредник мафијашких гласила попут „Балкана”, таблоида чија је једина улога била опструкција суђења убицама Зорана Ђинђића, промоција Звездана, Легије, браће Симовић и осталих олоша и њихових адвоката – у неком нормалном друштву не би о тој теми смео ни реч да проговори, моје обраћање Вама није узроковано тим поводом. Ваше је право и право ваших власника, да таквим особама дозвољавате да пишу о тој теми, посебно ако се то уклапа у вашу уређивачку политику, ако верујете да је то добро за углед новина у којима радите, а још доноси и профит власницима – онда је, свакако, илузорно о томе полемисати.
Повод мог обраћања Вама је злоупотреба позиције новинара и функције заменика уредника коју Стојан Дрчелић у НИН-у обавља. Наиме, у тој последњој колумни коју је Стојан написао, на силу и без икакве везе са поменутим текстом убацио је моје име, и вероватно по његовом мишљењу неку духовиту досетку која гласи “…ко би знао да је Беба Поповић жив да Ђинђић није мртав”.
Да је ово написао било који други новинар Вашег листа, ја не бих реаговао. Помислио бих да из легла Врзића, Рељића, Иконића, Милосављевићке и сличних, ништа боље и не може да се каже. Сматрао бих да нови редакцијски тим наставља традицију да о мени пише на силу, као што су и ови квазиновинари радили, користећи клевете и лажи, додворавајући се шефици криминалне групе Љиљани Недељковић и дугогодишњем неформалном уреднику НИН-а Радету Булатовићу (само у једном броју НИН-а, након укидања „Сабље“, о мени је објављено шест текстова!). Међутим, чињеница да је то написао Сојан, говори да је у питању злоупотреба теме, новинског простора и пре свега функције коју обавља..
Зашто?
Зато што Стојан најбоље зна да ли сам и колико сам жив! Зато што је Стојан, доскоро, у ратама, плаћао казну на коју га је суд осудио јер је у једном од тих мафијашких гласила у којима је радио и које је уређивао о мени писао лажи и клевете! Наравно, у склопу промоције убица и опструкције званичних оптужница.
Знао је Стојан врло добро да сам жив, када ме је по ходницима Палате правде вукао за рукав и молио да повучем тужбу, нудећи заузврат све што треба, али није прихватио мој предлог да објави деманти, јер се то мафијашко гласило по виђеном сценарију угасило, а Стојан није желео да у “Блицу”, новом листу у коме је нашао ухлебљење, то пише јер би му, по његовим речима, то “штетило код колега”!
Знао је Стојан да сам жив и када је молио и звао Бруна Векарића, опет злоупотребљавајући положај новинара, да заменик специјалног тужиоца зове мог адвоката и моли га да прихвати да казну плаћа у ратама, јер нема пара!
Знао је Стојан одлично колико сам жив кад је сваки час звао мог адвоката Анту Бошковића и цвилео да му се опрости камата или да му се да још мало времена, верујући “да се Беба Поповић неће љутити на њега “.
Знао је Стојан најбоље колико сам жив, јер му нисам дозволио да избегне плаћање казне, па је до последњег динара, све како је суд наложио, морао и да плати. Прошло је време, Стојан је казну платио, али се није опаметио. Мучи Стојана чињеница да га је неко пред судом раскринкао и још натерао да плати.
Није му помогло ни то што се на суду бранио да се у новинама ништа није питао, да су новине чији је он био уредник уређивали други, да су текстови доношени већ написани од Аца Томића и Борислава Микелића, а да је све то морао да ради јер му је требао посао!
Заборавила је (или није) стручна јавност, ко је Стојан, па је промовисан у некаквог важног уредника, тобоже угледног недељника и сад Стојан са тих позиција анализира, саветује, мудрује, даје вредносне судове, критикује, пише о политичкој позадини?!
И помислио је Стојан, ево прилике да се свети, да он своје личне фрустрације решава кроз функцију заменика, да простор у новинама у којима ради, користи за личне ратове. Наравно да је ово непримерено и неприхватљиво у професионалном новинарству, као што је потпуно очекивано и нормално од особе која је уређивала новине које су промовисале Легију, Звездана и све њихове теорије.
Поштована госпођо Малишић,
Само је један повод мог обраћања Вама. Да Вам саопштим чињенице и да Вас замолим да пренесете Стојану поруку да, ако још једном злоупотреби положај и функцију коју је добио у „Рингијеру“, како би се мени светио због судске казне коју је морао да плати, бићу принуђен да се онда и ја бавим њиме и његовим делом и да тражим од листа у коме радите да те текстове објављује. Како ће чињенице о Стојану додатно оштетити ионако срозан углед недељника НИН, верујем да ћете све учинити да га у његовим злоупотребама спречите.
П. С. Разлоге због чега сам избегао да писмо пишем главном уреднику задржаћу за себе. Наравно да сходно професионалним нормама у новинарству, али и закона о информисању, очекујем да ово писмо објавите у следећем броју вашег недељника.
Одговор нашег уредника објавићемо у следећем броју
Владимир Поповић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.