Овај савез има 27 гранских синдиката и између 450 и 500 000 чланова, речено је на састанку, а кроз пројекат су до сада умрежене три гранске организације и њихови чланови.  

Дигитализација синдиката је тема на коју су фокусиране овакве организације у целом свету, рекли су представници Самосталног синдиката на састанку са УНС-ом.

Овај савез је кроз пројекат који је финансирала Европске конфедерација синдиката новцем из буџета Европске уније, радио на сајту, бази чланства и апликацији за мобилне телефоне која функционише када је члан унет у базу чланства.

Моментална и нецензурисана комуникација између чланова која се одвија преко синдикалног сервера ван популарних мрежа (Viber, WhatsApp…) посебно је интересантна младим члановима синдиката, рекли су из Савеза.

Пошто се у базу уносе поверљиви лични подаци, објаснили су на састанку, приступ је омогућен само оном организационом делу у чијем је чланству особа.

Представници УНС-а, генерални секретар Нино Брајовић, новинарке Александра Ничић и Драгана Бјелица говорили су о искуству у раду на пројекту који је подржала Европска федерација новинара, који се такође завршио прошле године, а у оквиру ког је УНС на свом сајту покренуо рубрику Синдикалне теме.

У разговору су учествовали секретар Већа Савеза самосталних синдиката Србије Зоран Михајловић, Бојана Бијеловић Босанац, која је задужена за међународну сарадњу и стручни сарадник за информисање Владан Обрадовић.

Обе организације, УНС и СССС, учествовале су на завршној конференцији кровног пројекта „Синдикати за праведан опоравак“ у новембру прошле године у Бриселу.

Поштовани,

Обраћам Вам се поводом текста објављеног на порталу УНС онлајн Војкан Ристић: Данас укида дописништа у Ужицу, Суботици, Зрењанину и Врању, објављеног 20.10.2023.

Пре свега желим да се захвалим ауторки текста која је веома коректно и професионално пренела моју изјаву у својству главног повереника Синдиката "Независност" Дан Граф.

Желео бих само да дам напомену у вези последње реченице у тексту.

Та реченица гласи: "Влаовић је тада рекао да нема никакав коментар везан за отпуштање четворо дописника". Реч је о мојој изјави коју је у августу пренео портал УНС Онлине.

Том приликом нисам рекао да немам коментар "везан за отпуштање четворо дописника" већ сам одговарајући на питање новинарке портала УНС онлајн истакао да немам коментар о понуди пословодства Дан Графа да шесторо колега промене статус и уместо уговора о раду на неодређено време потпишу уговоре о раду на одређено време.

Наглашавам, и овог пута, да је интерес Синдиката "Независност" Дан Граф да сви у предузећу, како стално запослени тако и хонорарци, остану на својим радним местима.

Срдачан поздрав

Гојко Влаовић,

главни повереник Синдиката "Независност" Дан Граф

Поводом нове Систематизације, како каже Ристић, није се оглашавала организација Синдиката Независност која постоји у овој редакцији, на челу са новинарем Гојком Влаовићем.

„Услови раскида Уговора о раду, за четири дописника још увек нису познати, а уочене су и ‘рупе’ у уплати пореских, здравствених и доприноса за радни стаж, код појединих дописника“, навео је Ристић.

Влаовић је за УНС потврдио да их је руководство „Данаса“ обавестило о доношењу нове систематизације радних места и да је обавештење о томе постављено на огласној табли. Ипак, наводи да им се запослени нису обраћали.

„Нико од запослених синдикату није послао примедбу у вези са тим. Синдикат не доноси систематизацију већ је по Закону за то надлежан послодавац“, рекао је Влаовић и додао да је у интересу синдиката „Независност“ да сви запослени наставе да раде.

Подсетимо, руководство „Данаса“ је у августу, како је УНС-у тада рекао Ристић, одлучило да, због „смањења трошкова фирме“, са њим и још троје дописника раскине уговор о раду.

Директорка Дан графа, издавача „Данаса“, Александра Митић је УНС-у крајем августа потврдила да је саопштила дописницима да ће са њима бити раскинут уговор о раду и да им је понудила хонорарну сарадњу, јер су „у пословном губитку и морају да смање трошкове“.  

„Не могу да говорим о даљим плановима, док не будемо знали каква је одлука дописника“, рекла је Митић и упитала због чега УНС о томе пише „када није отпуштено 10 одсто запослених“, рекла је.

Влаовић је тада рекао да нема никакав коментар везан за отпуштање четворо дописника.

Влаовић из синдиката "Независност" у "Данасу" појашњава на шта је мислио када је за УНС раније рекао да нема коментар

У просеку, адвокату УНС-а Гордани Константиновић, месечно се обрати пет особа са проблемима у вези са радом у медијима.

То су некад, каже Константиновић, појединци, али врло често комуникација и рад са једном особом представља колективни предмет, јер она доноси документацију и износи потешкоће више њих.

Адвокат Ненад Крајновић, који има канцеларију у Новом Саду, каже да има значајно мање упита, а да на суду заступа чланове УНС-а који су тужени по Закону о јавном информисању и медијима.

Приче о гашењу издавача покрећу позиве адвокатима

Показало се, прича Константиновић, да се запослени у медијима учестало обраћају када се покрене прича да је кућа за коју раде у тешкој финансијској ситуацији, и да се тада распитују о својим правима, последицама „споразумног раскида“ уговора о раду који им послодавац понуди, наплати дуговања.

Запослени који су јој се у једном случају обратили реаговали су након добијања усмених „препорука“, „критика“ или чак „претњи“ које би за последицу имале престанак радног односа, и тада је било речи да не обављају добро свој посао, односно, да крше радну дисциплину.

„Њима смо указали на сличности и разлике у поступцима које је послодавац дужан по закону да покрене у случају `мањкавости резултата рада` и кршења радне дициплине. По Закону о раду, на пример, у оба случаја се покреће поступак упозорењем, где се чињенично наводе разлози који се запосленом стављају на терет и у оба случаја запослени има право да се на та упозорења писаним путем изјасни“, каже Константиновић.

Ипак, додаје, „код неостваривања резултата рада односно непоседовања потребних вештина и знања, послодавац  је дужан да остави рок да се ти недостаци отклоне, а код кршења радне радне дисиплине прекршај који им се ставља на терет, мора бити предвиђен као такав, било Законом о раду, било општим актима послодавца и то у моменту када послодавац наводи да је наводни прекршај извршен“.

Суштина је иста, говори адвокатица УНС-а, послодавци су, користећи се позицијом моћи, неједнаким економским положајем и суштинским незнањем одређеног броја запослених, на овај начин покушавали и успевали да смање број запослених, а да не покрећу законом прописане поступке.

Она наводи пример новинара који је дошао по савет како да преговара о евентуалној отпремнини, иако му је указано да „усмени савети послодавца“ не производе правно дејство.

„Његов став је био да боље да оде и проба да извуче неку добит, него да остане и чека да добије отказ“, рекла је адвокатица УНС-а.

Кулоарске приче и сазнања да се спрема „смањење броја запослених“ у једној редакцији, каже она, довело је до обраћања поједних запослених са упитом која права им следују код споразумног раскида радног односа, с обзиром на то да послодавци углавном представе да је тај начин престанка радног односа у интересу запосленог.

„Указивање да у том случају запослени немају право на накнаду за случај незапослености код Националне службе за запошљавање представљало је за њих ново сазнање“, истиче Константиновић.

Неисплаћивање зараде или минималца

Процентуално највећи број обраћања запослених у медијима адвокату УНС-а у протеклих годину дана односио се на неисплаћивање зараде или исплате минималне зараде у дужем временском периоду.

„Први проблем који се јавио у једном случају је да запослени нису поседовали обрачуне зарада, иако је обавеза послодавца да доставља обрачуне и у ситуацији када не врши плаћање, са назнаком из ког разлога се то не дешава. Обрачун зараде издат на законом прописан начин представља веродостојну исправу, на основу које се непосредно може покренути извршни поступак. Проблем те веће групе запослених код истог послодавца додатно је увећан тиме што су пословни рачуни послодавца били дужи временски период у блокади, па се питање покретања извршног поступка у односу на дужника који је већ у блокади није показало у датом моменту целисходно, уз указивање на трогодишњи рок застарелости потраживања из радног односа“, каже Константиновић.

Запослени су, према њеним речима, добијали обећања да ће уписани власник послодавца регулисати све неисплаћене зараде, само „уколико буду стрпљиви и наставе да раде као и до сада“.

„Појединачна плаћања која су у просеку каснила више месеци, била су некада и у ковертама. Запослени су у овим ситуацијама, због тешке економске ситуације у којој су се налазили, и на то пристајали и сматрали да им је боље било шта него да се упуштају у извршне и судске поступке против послодавца, који је на ивици покретања стечајног поступка, а не поседује имовину из које би се могла намирити њихова потраживања“, говори Константиновић.

Исплата нечега што је означено као ''зарада“ на такав начин, последично је, каже адвокатица, вукла ново сазнање да у периоду када није исплаћивана зарада на прописан начин, нису уплаћивани ни доприноси за обавезно социјално осигурање.

„Тада смо тражили да код ПИО фонда изваде листинге и провере стање“, каже она.

Ко има право на штрајк?

Потенцијални штрајк запослених је још један случај који се појавио као тема пред адвокате УНС-а.

Запослени су штрајком желели да скрену пажњу на лош материјално-правни положај у ком су се нашли јер, такође, у одређеном временском периоду нису примали зараду.

„Сва проблематика радноправног статуса, чини се да је у том случају дошла до изражаја. Идеја о обустави рада као крајње мере да се укаже на положај запослених открила је да добар део запослених није уопште у радноправном односу, већ обављају посао по уговорима који су ван радног односа и самим тим им је онемогућено право на штрајк, са чим они нису били упознати“, истиче Константиновић.

Она понавља да хонорарни сарадници, ангажовани по уговору о делу, самозапослени“ ангажовани по уговорима о „сарадњи“ односно „пословно-техничкој сарадњи“, иако фактички раде као да су у радном односу, због природе уговора које имају, не могу да организују и учествују у обустави рада код послодавца.

„Бојазан осталих, који јесу били у радном односу на основу уговора о раду, у погледу обуставе рада, резултирала је тиме да нису могли да изаберу штрајкачки одбор који ће у име запослених истаћи захтеве и преговарати са послодавцем. Пружена је подршка, саветовање и израђени су акти неопходни за законито организовање штрајка, али до обуставе рада није дошло. Изузев својеврсног упозорења запослених упућеног послодавцу“, прича она.

У појединачним обраћањима у последњих годину дана новинари су се интересовали и за процедуре заштите од злостављања на раду, односно да ли одређена понашања могу бити третирана као мобинг.

„Код злостављања на раду примећена је тенденција да су запослени одвраћани од покретања поступака с обзиром на то да се злостављање дешава усмено, без сведока, а самим тим и тешко доказује. Новинаре одвраћа и непознавање права и непознавање прописа о спречавању злостављања на раду, као и непознавање ко је код послодавца особа којој могу да се обрате у том случају. И код мобинга влада уверење да је та борба стресна, дуготрајна и неизвесна“, каже Констаниновић.

Адвокатици УНС-а јављали су се и аутори фотографија који су потражили савет у вези са потписивањем њихових ауторских дела.

Константиновић је рекла да они нису знали да ли су се уговорима о раду или каснијим писаним изјавама, саглашавали са преносом имовинске компоненте ауторског права, што се често дешава за ауторска дела настала у радном односу, али и моралне компоненте ауторског права која садржи право аутора да буде потписан, а која је непреносива“.

Константиновић се у овом периоду сусрела и са новинарима који су радили без икаквог уговора, а да су од документације имали само потврде послодавца да им се дугује одређени новчани износ.

Како каже, овај случај није завршен и евентуално доказивање да су новинари заиста радили ће се утврђивати у судском поступку кроз извештаје, прилоге и текстове које су у спорном периоду објављени.

Новинарима се, наводи Константиновић, неблаговремено исплаћују зараде, не достављају им се обрачуни зарада, раде прековремено, немају тачан опис посла, често имају проблем у вези са делегирањем посла, не поштује им се право на дневни и недељни одмор…

„Новинари најчешће не познају права која им по Закону о раду припадају или их из неког разлога не користе“, додаје.

Константиновић наводи пример да новинари често нису информисани да покретање отказног поступка мора искључиво да им буде достављено писаним путем, „а дешава се да због усмених упозорења и својеврсних претњи пристају да потпишу споразумни раскид радног односа, због чега губе право на новчану накнаду код Националне службе за запошљавање“.

„Код покретања поступка за изрицање дисциплинске санкције запосленом или отказа Уговора о раду,  запослени мора писаним путем бити упозорен на пропуст, а не да им послодавац шаље СМС, мејл, голуба писмоношу… Зна се како упозорење мора да изгледа, мора се оставити рок за изјашњење, такође писаним путем“, наводи Константиновић.  

Говорећи из искуства заступања новинара у ситуацијама када су им радна права повређена, каже да новинари често не поседују ни документацију која се односи конкретно на њих.

“Нису упознати да ли послодавац има Правилник о раду ако има више од 10 запослених, као и да ти правилници морају да буду на видном месту. Углавном поседују стандардне врсте Уговора о раду у којима је наведено да ‘на све што није предвиђено овим уговором ће се примењивати одредбе Закона о раду, акта послодаваца и Правилник о раду’. Дешава се да новинари имају своје уговоре, али не и анексе уговора - само „знају да њихови анекси негде постоје“.       

Она наводи да се због специфичности новинарског посла, запосленима у медијима подразумева да остају на послу и након радног времена, а смене им се мењају ad hoc, без плана. 

„Мислим да непознавање материје радног права доводи у већој мери до кршења права запослених у медијима. Не може се тако олако кршити закон када познајете своја права“, каже Константиновић.

Најавама отпуштања врши се притисак на запослене да прихвате споразумне раскиде уговора 

Споразумни раскид радног односа, који је повољнији по послодавца јер у том случају има само обавезу да исплати заостале зараде до дана престанка радног односа, користи се и као средство решавања вишка запослених, каже Константиновић.

Она наводи да се послодавци често служе манипулацијама, најавама да ће бити отпуштања, и тада запослени помисле да је боље да оду из фирме и добију заостале зараде, него да оду без ичега. 

„На тај начин послодавац може да прореди своје запослене до мере да не мора да доноси програм за решавање вишка запослених. Те кулоарске приче, чује се нешто од некога, а нико не чека званично обавештење су велики проблем. Свака реакција послодавца мора да буде званична“, рекла је Константиновић.

Она истиче и да је један од начина манипулације и да послодавци кажу запосленима да не морају да долазе на посао.

„И пошто новинари слабо познају Закон о раду, док схвате шта се дешава, остану без посла. Јер, ако неко три дана не долази на посао, нема дознаке да је био болестан, послодавац после 72 сата може да му да отказ због непојављивања на послу“, каже Константиновић и упозорава новинаре да „ако им није дато писано решење, не пристају да се не појављују на послу зато што им је неко рекао, јер то може да се употреби против њих“.

Такође, постоје и случајеви да неки послодавци праве „базе ситних грехова запослених“, па када им одговара покрећу поступак отказа. Међутим, адвокатица УНС-а наводи да и ти поступци морају бити благовремени, а да су рокови за покретање дисциплинских поступака прописани законом.       

Предуги процеси одвраћају новинаре да заштиту права траже на суду

„Правду пред судом новинари углавном траже када добију отказ“, каже Константиновић.

Ипак, по њеним речима, много мање туже послодавце него што би на то имали право. Један од разлога је што процеси трају предуго, а послодавци поседују и средства и ресурсе да издрже дуге процесе, за разлику од новинара, који су уз то добили отказ. Од тужби их одврате и судски и адвокатски трошкови које нису мали.

„У просеку, суђење у првом степену траје најмање две године. Следи углавном жалбени поступак који такође може да потраје“, каже Константиновић.

Она мисли да је то разлог зашто неко, и поред храбрости, одлучи да му је и здравствено и новчано јефтиније да одустане.

„Претпостављам да зато новинари и не покрећу извршења у случајевима када не добијају обрачуне зарада. Исто као што пристају да раде без одговарајућих уговора и не одлучују да то пријаве инспекцији, јер увек постоји то: ' Биће, сачекај'. А онда када не буде и када дође до престанка радног односа, онда се сете свих повреда њихових радних права, али прошли су рокови и тада је касно”, рекла је Константиновић.

Као вид обесхрабривања новинара спомиње случај новинара „Политике“ који су тужили послодавца, имају правоснажне пресуде, али послодавац их не враћа на посао.

“Нема вашег радог места, нема ни сличног, послодавац отишао у стечај, врате вас на посао када треба да идете у пензију, наравно да то обесхрабрује”, закључује она.    

Радна права први пут у Нацрту закона о информисању и медијима

Гордана Константиновић каже да јој се чини да су послодавци више упознати са својим правима и правима запослених него сами запослени. Изненадила ју је, наводи, и необавештеност новинара да су први пут у Нацрт Закона о јавном информисању и медијима уведене одредбе које треба да заштите радно-правни статус новинара. Додаје и да су послодавци већ реаговали и на јавној расправи изјавили да су ове одредбе неодрживе.

Константиновић истиче да је предложено да се запослени искључи из комуникације када прође радно време.

„Уведене су одредбе у вези са прековременим радом, распоредом радног времена који ће се раније најављивати. Такође, одредба о привправности за рад, односно доступности запосленог и ван радног времена прописана је на не дуже од четири часа дневно, односно дванаест часова недељно. Накнада за сваки сат проведен у режиму приправности за рад износи 15% вредности радног сата основне зараде запосленог“, каже Константиновић.

Каже да ове одредбе, иако неки наводе да су реликт комунизма, резултат су дуготрајне борбе за права запослених.

„Те одредбе би требало да поштују и послодавци, јер уморан и исцрпљен запослени не ради пуним капацитетом. У новинарском послу се онда дешавају грешке у тексту, извештавању… и те грешке могу да коштају. Нико нема интерес да има изнуреног неиспаваног запосленог. Осим ако запослени нису потрошна роба, без уговора. Па када се један потроши, доћи ће неко млађи и тако у круг“, каже Константиновић.  

Едукације, солидарност, доследност

Излаз из ситуације „у коју су новинари сами себе довели“ Константиновић види у едукацији о радним правима, солидарности и доследности, као и синдикалном организовању и поверењу у синдикате. 

„Ако видите кршење радних права у неким медијима, без обзира шта ви о тим медијима мислите, онда је и обавеза да се солидаришете и укажете на то. Јер исто се може десити и у другој редакцији. Када више људи заузме став, наравно законом дозвољен, онда ће се и послодавац понашати другачије “, каже Константиновић.

Запослени новинари и медијски радници којима се крше радна права могу се обратити и удружењима новинара, која ће им пружити помоћ.

„Најбитније је да знате да нисте сами!”, истакла је Константиновић.

Када је реч о проблему ауторских права “јер све што је на интернету АИ већ користи”, један од предлога је да Европска комисија уради анализу о ауторским правима како би се спречила злоупотреба новинарског садржаја, односно, како би аутори били обавештени када АИ користи њихов рад за креирање садржаја, као и о томе како би новинари, фотографи и сниматељи могли да добију надокнаду када је њихов рад употребљен у производњи садржаја вештачком интелигенцијом.

Када је реч о етици, ауторским правима и радним местима, истакунуто је да ће развој вештачке интелигенције утицати на радна места у медијским кућама и да би требало на време урадити анализе која ће то радна места бити угрожена. 

“Важно је да смо се као организација и експертске групе одмах укључили у расправу о АИ, али и да активно учествујемо у изградњи смерница и ставова у односу на АИ у новинарству. То није будућност, то се већ догађа, а захваљујући сарадњи и заједничком раду са новинарима и медијским стручњацима из целе Европе, верујем да ћемо начи начин да сачувамо новинарску професију и етику у овом изазовним временима”, каже Маја Север, председница Евроспке федерације новинара у изјави за УНС. 

АИ је већ ту  

Представљајући како Аустријска радио телевизија - ОРФ користи вештачку интелигенцију, Флоријан Матшенко је објаснио да “АИ не би требало да одлучује ни о чему, већ само да се употреби као средство, као алатка”. 

“Међутим, шта је поштено коришћење тог алата, питање је од милион долара”, рекао је Могенс Бјерегорд из Данског синдиката новинара. Он је истакао да се мора наћи начин да се лиценцира коришћење АИ у медијима. 

“Веома је важно да разумемо да АИ сам по себи није интелигенција, већ су људи, новинари ти који праве приче и вести. АИ је само средство. Веома је важно да се увек обалежи када се користи АИ у раду, то мора бити транспарентно. Када је реч о ауторским правима, све што новинар направи АИ користи као материјал и ИТ компаније на томе остварују зараду. Зато новинари морају да добију адекватну надокнаду када АИ користи њихов материјал”, закључио је Бјерегорд у разговору за УНС.

Губитак посла реална опасност 

“Имао сам прилике да упознам људе који су 'купци медијског садржаја' и од њих сам чуо да очекују да ће вредност новинарског рада пасти због АИ. Мислим да желе да нас обавесте да ће платити мање фриленс фотографе и новинаре. Мој одговор је био да је да је вредност новинарства већ веома ниска”, каже Мајкл Хиршлир из Немачке федерације новинара. 

У разговору за УНС он истиче да је састанак радних група ЕФЈ показао велику забринутост због губитка посла и додаје да је “веома важна улога коју синдикати морају заузети да заштите новинаре, да организују тренинге и на направе смернице безбедног рада медија са вештачком интелигенцијом”.

Ренске Хедма из Холандског удружења новинара сматра да је решење у подсећању на питања вредности и поверења јавности у новинарство, да то оно на шта би требало ставити акценат. 

“Покренули смо кампању 'Новинарство је јавно добро' усмерену на етику нашег посла. АИ и друштвене мреже су нарушиле поверење у улогу новинарства. Многи не могу да направе разлику садржаја које су само 'бачени' на друштвене мреже и озбиљног новинарства, не виде разлику између мишљења и чињеница. Морамо бити гласни и истакнемо чињеницу да су новинари објективни презентери чињеница. Радимо у условима глобалног пада демократије, а на месту возача имамо мултипликацију лажних наратива. То је оно што ради АИ и морамо јасно да истакнемо улогу квалитеног новинарства”, закључује у разговору за УНС. 

Упореба вештачке интелигенције

На састанку експертске групе за слободне новинаре речено је да у Србији нема података о томе у којој мери се АИ користи, али је познато да се користи у области дигиталног маркетинга и у резимирању спортских резултата. 

Српски Савет за штампу је први у Европи уврстио смернице за коришћење АИ у креирању медијског садржаја у онлајн окружењу. Смернице, између осталог, захтевају од медија да поштују принципе заштите личних података, информационе безбедности и недискриминације.

У тим смерницама се још наводи да су медији “такође дужни да обавесте читаоце да је у креирању медијског садржаја коришћена вештачка интелигенција уз напомену у ком сегменту је коришћена вештачка интелигенција, која врста вештачке интелигенције је коришћена и како функционише. У коришћењу АИ, онлајн медији и онлајн издања су у потпуности дужни да поштују ауторска права и друга права интелектуалне својине”.

У Хрватској, како каже Зоран Пехар из Синдиката новинара Хрватске, “када је реч о вештачкој интелигенцији и њеној законској регулативи, ситуација је као да сви спавају, од законодавца до медија“.

„За сада је био један округли сто на ту тему у Сабору, али законске регулативе нема на видику”, додаје Зоран Пехар. 

На састанку се говорило и о примеру радио станице у Данској која у потпуности функционише уз помоћ АИ, али и о томе да је јавност у Србији имала прилику да се упозна са АИ-ом, када је ТВ станица са националном фреквенцијом емитовала deep fake видео снимке политичара, те да је раније власник те телевизије најавио да ће основати телевизијску станицу без иједног запосленог. 

Састанци експертских група ЕФЈ су одржани у пет радних група, на којима учествовало 39 учесника из 25 удружења и синдакта европских новинара. Реч је о стручним радним групама које се баве радним правима, ауторским правима, правима слободних новинара, јавним сервисима и родном равноправношћу.  

Према Међународној организацији рада (ILO), жене су плаћене 20 одсто мање од мушкараца на глобалном нивоу, а новинарство није изузетак.

Док неке медијске куће тврде да су усвојиле платне скале како би доказале своју добру вољу за једнаком зарадом, приступ унапређењима, бонусима, накнадама, ствари су у пракси другачије.

Око 700 новинарки изборило се за повећање плате након што је 2020. године донета пресуда у корист водитељке Самире Ахмед, која је била плаћена шест пута мање од колеге који је водио емисију сличног карактера оној коју је Ахмед водила.

Смањење плата за време породиљског и трудничког боловања је, подсећају из ИФЈ-а још једна баријера у једнаком радно-правном положају новинарки и новинара.

На Међународни дан једнаких плата, федерација подсећа светске владе на важност усвајања јаких закона о једнакости плата и позива светске медије да усвоје јасне принципе транспарентности зарада.

ИФЈ саветује редакције да уведу платне разреде, јавно објављују конкурсе за сва радна места, успоставе политике за једнаке могућности, врше годишњу евалуацију рада свих запослених и спроведу ревизију плата, као и да се побрину да се новинарке и новинари након родитељског одсуства врате на посао са истим условима рада и платом.

Председница Савета за равноправност полова ИФЈ-а Мариа Ангелес Самперио рекла је да разлика у платама полова представља једну од већих неправди у новинарској професији.

„Време је да медији третирају запослене једнако, без обзира на њихов пол и порекло. Савети ИФЈ-а су добра полазна тачка за ово. Охрабрујемо медије да их користе и раде руку под руку са синдикатима како би развили снажну политику транспарентности у својим редакцијама“, рекла је Самперио.

Половина испитаника изјавила је да би била члан таквог синдиката, али је око 30 одсто испитаника рекло да није сигурно да ли би ушли у синдикат, иако мисле да је утицајан медијски синдикат потребан.

Од новинарског синдиката испитаници очекују да ради на повећању плата запослених у медијима, да унапређује правну регулативу која се односи на права новинара и медијских радника, да обезбеди колективни уговор и да утиче на етичко поступање послодаваца.

Председник Удружења за радно право и социјално осигурање Србије Бојан Урдаревић рекао је да се уговори о раду новинара највише поштују у оним медијима који имају синдикате, али је оценио да није сигуран да је то због тога што у тим медијима постоје синдикати, већ зато што су то медији "у посебном режиму".

Као примере навео је Радио-телевизију Србије и Радио-телевизију Војводине који имају колективне уговоре и додао да није сигуран да су у тим медијима повећања радних права новинара резултат напора синдиката, већ да је пре реч "о одлукама и наредбама са неког другог места".

Видео: Прес центар УНС-а

Он је указао да се највећи проблеми крију међу оним новинарима и медијским радницима који раде ван радног односа, на привременим и повременим пословима, по уговору о делу и немају никакву заштиту.

Урдаревић је рекао да такви новинари често раде у медијима - којих је пуно "и број им се не зна" - који би престали да постоје када би закључили уговор о раду са новинарима.

Он је истакао да се залаже да такви медији престану да постоје ако послодавац не може да понуди уговор о раду и испуни основна права.

Истраживање УНС показало је да готово сваки други испитаник (45 одсто) нема уговор за стално, а да је сваки пети ангажован хонорарно. Око 62 одсто испитаника је навело да су им током каријере радна права била угрожена, али се чак половина њих у тим ситуацијама није обратила ниједној институцији.

Скоро 80 одсто испитаника нису чланови ниједног синдиката, али готово 70 одсто њих каже да је упознато са својим правима.

Научни сарадник Института за радно право Марио Рељановић рекао је да међу новинарима постоји велики број "принудних фриленсера" који не одлучују да ли ће или неће бити фриленсери.

Он је рекао да то доказује велики број новинара који ради по ауторским уговорима и уговорима о делу, и оценио да међу новинарима има много "лажно самозапослених" који су отворили предузетничку радњу и закључили уговор о пословној сарадњи са послодавцима.

Рељановић је навео да трећина запослених у Србији ради у условима који не дозвољавају право на годишњи одмор, плаћено одсуство или синдикално организовање, колективно преговарање, право на штрајк, ограничено радно време и мининалну зараду. Истакао да је новинарска професија посебно погодна да се у њој виде најгори ефекти таквих услова.

Истраживање УНС показало да су две трећине испитаника чланови новинарских удружења, од чега је највећи број чланова УНС (65 одсто), затим НУНС (5,6 одсто) и других удружења (4,1 одсто), а да није члан ниједног новинарског удружења одговорио је сваки четврти испитаник.

Нешто више од 60 одсто испитаних рекло је да нема или да не зна да ли има приступ правној помоћи приликом неправедног отпуштања или повреде радних права, а сваки четврти испитаник је навео да нема приступ правној заштити у тим случајевима.

Аутор истраживања, доцент на Факултету политичких наука др Никола Јовић истакао је да новинаре посебно демотивише изостанак бриге за запослене.

Он је истакао да новинари као највеће проблеме у раду најчешће истичу  угрожена права која се тичу њихове аутономије, корпоративне, економске и политичке притиске, угрожавање права приликом отпуштања, а нарочито непоштовање радног времена и изостанак надокнаде за прековремени рад.

Јовић је нагласио да је један од најзначајних начина којима се угрожавају права, добростање и квалитет живота новинара у приватној сфери непоштовање или чак непостојање радног времена.

Истраживање УНС показало је да скоро 40 одсто испитаника сматра да су радна права жена које раде у медијима угроженија него радна права мушкараца.

Скоро 75 одсто испитаника сматра да новинари и медијски радници немају одговарајућу заштиту од претњи, насиља или узнемиравања, а сваки други испитаник сматра да су се радна права новинара и медијских радника погоршала у протеклих неколико година.

Око 57 одсто испитаника није задовољно примањима, око 20 одсто је углавном задовољно, а платама у медију у ком раде веома је задовољно 3,8 одсто испитаника.

Више од 80 одсто испитаних навело је да су им примања редовна, а сваки други испитаник је изјавио да је у протекле две или три године доживео сагоревање (burn-out) на послу и да новинарски посао утиче негативно на ментално здравље.

Адвокат УНС Гордана Константиновић је истакла да је најбољи начин да се новинари изборе за своја права да буду најпре упознати са својим правима и да нађу храброст и унутар себе и унутар колектива да бране та права.

Она је закључила да новинари не би требало да ћуте уколико је угрожено право њихових колега чија су права угрожена јер се то може догодити, "и вероватно ће се догодити", и онима који ћуте.

Истраживање УНС у форми онлајн упитника састављеног од 28 питања је спроведено од 1. до 18. августа и у њему је учествовао 321 испитаник који ради у медијима.

У истраживању је учествовало више од 300 испитаника, а поред кванитативне студије, кроз рад у фокус групи, истраживачи су урадили и квалитативну анализу.

УНС је у истраживању спроведеном на територији Србије, између осталог, занимало да ли је новинарима и медијским радницима положај данас бољи или лошији у односу на претходне године, која је врста уговора по којима су ангажовани, ко им и на који начин угрожава радна права.

Такође, интересовало нас је и да ли новинари и медијски радници имају правну заштиту у случају неправедног отпуштања или повреде других права, јесу ли задовољни примањима и да ли су она редовна, уживају ли одговарајућу заштиту од претњи, насиља или узнемиравања.

Јесу ли радна права жена у медијима угроженија, такође је једно од питања, затим, уважава ли се право на синдикално организовање, шта утиче на мотивацију за обављање посла и да ли су у последњих две до три године доживели сагоревање због онога што раде.

Резултате ће представити др Никола Јовић, доцент на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, који је радио на истраживању.

У разговору о резултатима учествоваће председник Центра за достојанствен рад и научни сарадник Института за радно право др Марио Рељановић, професор радног права и председник Удружења за радно право и социјално осигурање Србије др Бојан Урдаревић, адвокат УНС-а Гордана Константиновић, која даје правне савете и заступа новинаре и медијске раднике у одбрани радних права.

Позивамо и све заинтересоване новинаре и медијске раднике да се укључе у разговор и дођу у Прес центар сутра, 12. септембра, од 12 сати или се пријаве за праћење преко Зум платформе.

Пријаве за учешће на скупу су обавезне и своје контакт податке молимо вас да пошаљете на ana.petronijevic@uns.rs.

Концепт радио-кафеа који није популаран у Србији, у великој мери је, како истиче директор Радиодифузног предузећа „021“ Слободан Крајновић, заступљен у земљама западне Европе и у САД. По том принципу функционише и Медијска кућа „021“, која у Новом Саду, на месту где је редакција, поседује и угоститељски објекат.  

„Када је покренут радио-кафе циљ је био да се постојећа радијска публика окупи у објекту који је повезан са радио-станицом. Највећи фанови који желе да упознају своје омиљене водитеље, новинаре и ди-џејеве сада имају место где могу да разговарају са њима или да уживо виде како они раде“, каже за сајт Удружења новинара Србије.

Крајновић додаје да се радио-кафе временом нашао на „културној мапи“ Новог Сада, јер је постао место у коме се одржавају концерти, филмске вечери, позоришне пројекције, промоције књига.

Додатни приходи које „021“ остварује од радио-кафеа допирносе финансијској одрживости овог медија. Крајновић каже да се у радио-кафеу по потреби одржавају и конференције за новинаре.

„Пожелели смо да концепт радио-кафеа проширимо сродним стварима и тако је просторија кафића постала и мали медија центар. Постоји могућност да се простор закупи за конференцију за новинаре, радионицу или мини-семинар“, додао је.

И портал 021.рс и Радио 021 се финансијски одржавају од огласа. 021 има и своју онлајн продавницу која, како каже Крајновић, није извор прихода већ значајно средство за промоцију медијске куће 021.

„Гифт шоп није комерцијална варијанта или нешто што смо покренули да бисмо зарадили новац. То су рекламни производи које продајемо да бисмо што боље промовисали медиј јер на сваком гифт-производу пише 021. Ми промовишемо наш медијски бренд путем тих производа тако да то заправо и није онлајн продавница већ баш гифт шоп“, објаснио је.

Тешко је, каже, финансирати референтан дневно-информативни медиј, а додатне делатности су легитиман извор прихода који ће допринети да овај радио медиј као важно средство информисања за грађане опстане.

„021 је основан и етаблиран као озбиљна новинарска кућа новинарима и уредницима, што изискује доста улагања. Идеја је зато и била да се пронађе бизнис који ће донети додатне приходе ради лакшег преживљавања. Ако имате независне изворе прихода, медијски рад је лакши, јер не зависите од новца који вам неко додељује за медијске пројекте. То вам уједно и даје слободу у уређивачкој политици“, истиче Крајновић.

У Нишу такође ради медијска кућа Сити смарт којој је поред медијске, важан извор прихода и додатна делатност – изнајмљивање простора.

Ова радио-станица, која има и своје онлајн издање, постоји 28 година, а до 2008. године једини модел финансирања је, како каже главна уредница и власница Сити смарт радија Ивана Петковић, било оглашавање.

„Онда је дошло до светске економске кризе, а међународни донатори који су подржавали медије у Србији су се повукли. Седам година смо се задуживали и једва опстајали. Морали смо да отпуштамо новинаре. Од 21 стално запосленог остало је четворо запослених“, прича Петровић за УНС.

Због тога су, како додаје, решили да се упусте у пословни подухват „Сити смарт клуб“, па је и медијска кућа променила име из Сити радио у Сити смарт радио.

„Закупили смо простор у центру Ниша и ту смо преселили радио. Ту постоји и просторија која је идеална за радионице, дебате и састанке. Медијски посао комбинујемо са комерцијалним послом. То нам је помогло да опстанемо и останемо професионални“, додала је.

Сити смарт радио претходних година није добијао новац на конкурсима за пројектно суфинанисрање Града Ниша, па је ова додатна делатност, поред оглашавања, постала основни извор прихода.

„Мислим да нисмо добијали новац јер смо се више пута бунили због неправденог доношења одлука, као и због тога што смо једном приликом тужили Град Ниш“, додаје Петровић.

Сам модел пословања, како истиче, има и добих и лоших страна.

„Добро је што смо на тај начин преживели и привукли пажњу донатора који су били спремни да нам помогну у опремању простора, као и то што окупљамо у том простору читаву локални заједницу. Лоша ствар је што се човек запита где је медиј у свему томе? Од 24 сата дневно ја се другим стварима бавим већину времена,а мало времена утрошим на оно због чега све радимо – медијски садржај“. Истиче Петровић.

Мирослав Пауновић: РТВ МАГ не мора да прилагођава садржај захтевима тржишта јер јој продукција пружа финансијску стабилност

За РТВ Маг је значајан извор прихода „МАГ продукција“, а ова телевизија, поред медијског, производи и садржај за различите компаније.

РТВ Маг је, како каже главни и одговорни уредник и власник ове медијске куће Мирослав Пауновић, више пута добијао гран при на такмичењима које је огранизовало Удружење радио-станица Србије са Удружењем економских пропагандиста Србије, а то их је мотивисало да крену са сопственом продукцијом садржаја чији је циљ и оглашавање.  

Производили су, како каже, садржај за компаније као што су Делта, Аргус турс, Симка чокладе, Шафран, Диплон, Макси тон, као и за Комерцијалну банку.

„У продукционом смислу смо одскочили од осталих радио и ТВ станица. То је оно што нас је учинило видљивим и омогућило да остварујемо респектабилне приходе. Цене су нам повољније од београдских агенција за оглашавање, а квалитет нимало не заостаје“, додаје Пауновић.

Разлог за су, како каже, спољни сарадници који су учествовали у пројектима РТВ МАГ.

„Појављивали су се еминентни професори са ФДУ и аутори који су остварили у српској кинематографији. У неколико пројеката са мном радио професор на Факултету драмских уметности у Београду др Миладин Чолаковић, као и Душан Јоксимовић, који је био директор фотографије у познатим филмовима. Тешко да нека телевизија има новца да плати озбиљног директора фотографије. Ипак, ако ангажујете некога као сарадника на пројекту, драге воље се одазове“, рекао је.

Пауновић је значајан новац улагао у даљи развој медијске куће и у технолошки напредак.

Убрзо је дошао и до идеје да са колегама формира удружење „Нова мрежа“, које је заједничком организацијом куповало филмски и серијски програм од дистрибутера у региону.

„Куповали смо амерички и европски филмски и серијски програм од највећих дистрибутера у региону. Све телевизије у овом удружењу долазиле до квалитетног програма по ниским ценама. Ако нека телевизија жели да купи, на пример, Мућке, мора да плати око 1000 долара по епизоди, али ако ову серију купи 30 телевизија које су у мрежи, платиће 30 евра по епизоди. Ми се нисмо територијално сударали и нисмо били једни другима конуренција“, објаснио је Пауновић.

Телевизије у „Новој мрежи“, како каже, раде на исти начин и након приватизације регионалних и локалних телевизија.

Пауновић, као и Петровићева и Крајновић, каже да захваљујући додатним приходима од Продукције МАГ, новинари ове телевизије не морају да се прилагођавају тржишту.

„Одговарали смо на потребе тржишта, али никад им нећемо продавати кич и шунд. Парадокс је да се кич и шунд у Србији, који су заправо најјефтинији по вредности, продају најскупље. Највећи оглашивачи се опредељују за такав садржај јер је, нажалост, најгледанији. Ипак, ми не радимо под притиском тржишта, па не морамо да објављујемо такве ствари“, додаје Пауновић.

Професор радног права др Бојан Урдаревић, који је био и гост Подкаста УНС-а, у јуну је постао председник овог удружења.

На скупу ће, како каже професор Урдаревић за УНС, бити доста тема које су посредно везане за новинарство, посебно када је реч о европским директивама везаним за транспарентне услове рада на даљину и повезивање фриленсера.

Иако Удружење организује овакво саветовање сваког октобра, на овогодишњем скупу ће, додаје Урдаревић, бити више дискусија које се тичу радних права новинара, јер је њихов радно-правни положај тек од скоро у средишту интересовања стручњака.

„Сада постоји живља слика о положају новинара у Србији јер је новинарска професија дуго била ван нашег радара. Број професора који су заинтересовани за ову тему сада експоненцијално расте. Можете контактирати са било ким од мојих колега када је та тема у питању и сигуран да ће се сви одазвати“, навео је Урдаревић, један од првих професора радног права који су радили истраживања о радно-правном положају новинара.

Скупу који је посвећен питањима радног и социјалног права присуствоваће и професори из Србије, Хрватске, Македоније и Црне Горе.

Саветовање ће бити организовано уз подршку Канцеларије Међународне организације рада у Београду и Републичке агенције за мирно решавање радних спорова.

Више информација доступно је на сајту Удружења за радно право и социјално осигурање Србије.

Иначе, Удружење за радно право и социјално осигурање Србије је основано 1997. године као Удружење за радно право и социјално осигурање Југославије. Са престанком постојања државне заједнице Србија и Црна Гора (2006), назив је променило у Удружење за радно право и социјално осигурање Србије.

Главни и одговорни уредник и директор портала Нова.рс Михајло Јовићевић рекао је за УНС да је сарадња раскинута са четворо стално запослених новинара и неколико хонорарних сарадника.

„Нова.рс неће наставити сарадњу са одређеним бројем хонорарних сарадника и четворо стално запослених новинара и уредника на порталу и у новинама, а због жеље да се боље прилагоди ситуацији на тржишту и ојача оне секторе медија који могу донети већи квалитет порталу и новинама“, навео је Јовићевић.

На питање УНС-а са колико је тачно хонорарних сарадника прекинута сарадња није желео да одговори. Хонорарни сарадници су, како каже, били спољни сарадници, а не новинари који су свакодневно били у редакцији.

Јовићевић додаје да ова одлука неће утицати на квалитет садржаја на порталу Нова.рс.

„Циљ одлуке је да се са новом систематизацијом отвори могућност за додатне садржаје портала и стави већи фокус на постојеће, које можемо да унапредимо и боље пласирамо. Као што знате, Нова.рс је млад производ који је - упркос томе што је од пре годину дана међу пет најчитанијих портала у Србији - и даље у фази раста и развоја“, наводи Јовићевић.

Он истиче да је неопходно у ходу доносити одлуке које би допринеле остваривању добрих резултата, а да то није увек лако.

„Да бисмо наставили да сваког месеца стижемо до три милиона корисника интернета у Србији, потребно је да у ходу процењујемо који је најбољи пут да те резултате остваримо, на тржишту које је у великој мери под контролом државе и зато "непријатељски" настројено према Нова.рс који ради у оквиру Jунајтед медија групе“, наводи Јовићевић.

Подсетимо, прошле недеље је руководство дневног листа „Данас“, чији је власник такође Јунајтед група одлучило да, због „смањења трошкова фирме“ , четворо стално запослених дописника раскине Уговор о раду.

Директорка Дан графа, издавача „Данаса“ Александра Митић УНС-у је потврдила да је саопштила дописницима да ће са њима бити раскинут уговор о раду и да им је понудила хонорарну сарадњу, јер су „у пословном губитку и морају да смање трошкове“.  

„Звала нас је директорка преко Зума и у разговору који је трајао неколико минута саопштила да раскида Уговор о раду. Морам да признам да сам био шокиран. Нама су понуђене две опције и не знам која је од њих добра. Ако прихватимо споразумни раскид уговора, ангажоваће нас као хонорарне сараднике. Ако то не учинимо, прогласиће нас за технолошки вишак“, рекао је Ристић УНС-у.

У „Данасу“ је, како каже, радио 22 године – најпре пет година као хонорарни сарадник, а затим 17 година као стално запослени. Додаје да није очекивао да ће „Данас“ са њим раскинути Уговор о раду, али да је наслућивао када је разговарао са две лекторке које су, како каже, раније добиле отказ.

„Видео сам да се прави нова систематизација рада. Са нама ће бити раскинути уговори, а да не знамо ни шта та систематизација подразумева“, рекао је Ристић.

Некад разграната дописничка мрежа овог дневног листа, како каже Ристић, има осам дописника, од којих ће са четворо сада бити раскинути уговори.  

„Жао нам је што се колегијум није огласио да нам објасни шта се дешава, него нам је речено на два минута: 'Узми или остави'. Колегиници су на одмору саопштили да ће добити отказ. Досад нисам имао никаквих проблема са колегама у редакцији и лепо смо сарађивали. Потпуно сам затечен“, истакао је Ристић.

Да је прекид Уговора о раду дошао ненадано, УНС-у је потврђено још од једног дописника.

„Дуго смо функционисали као породица, али променом власника, променио се и однос према запосленима. Иако су услови можда били бољи у другим редакцијама, у 'Данасу' смо могли да пишемо слободно. Жао ми је што се таква прича завршава. Плашим да ће се, уколико прихватимо споразумни раскид уговора, и хонорарна сарадња која нам је обећана, убрзо завршити“ , каже за УНС један од троје дописника којима је понуђен раскид уговора, а који је желео да остане анониман.

Директорка Дан графа, издавача „Данаса“ Александра Митић УНС-у је потврдила да је саопштила дописницима да ће са њима бити раскинут уговор о раду и да им је понудила хонорарну сарадњу, јер су „у пословном губитку и морају да смање трошкове“.  

„Не могу да говорим о даљим плановима, док не будемо знали каква је одлука дописника“, рекла је Митић и упитала због чега УНС о томе пише „када није отпуштено 10 одсто запослених“.

Како је Војкан Ристић рекао УНС-у, о овом питању није се огласио ни синдикат „Независност“ чији су ови новинари чланови, као ни редакцијски колегијум овог листа.

Провереник синдиката „Независност“ у дневном листу „Данас“ Гојко Влаовић рекао је за УНС да „нема никакав коментар“.

Подсетимо, дневни лист „Данас“ је од марта 2021. године у стопроцентном властиштву Јунајтед медије. АПР је тада објавио решење према коме је усвојена регистрациона пријава за брисање осморо заједничких власника београдског Дан графа - Весна Нинковић, Радомир Личина, Здравко Хубер, Раде Радовановић, Анђелка Митровић, Александра Митић, Бојан Митровић и Мирјана Спасовић.

Тада је Јунајтед медија саопштила да ће „Данас“ бити оно на шта су људи навикли, лист у којем могу прочитати најважније вести, лист који покреће теме, поставља питања, анализира ситуацију.

Томе је, како каже Војкан Ристић, умногоме доприносила и дописничка мрежа.

Он истиче да се новинарство "као струка мења".

„Постоји у тим промјенама нешто ужасно нездраво и, на дуги рок, суицидално. Ви, ако сте обућар, ви направите ципелу и продате ту ципелу, или је трговац прода и добијате неки новац од те ципеле. А ви произведете новински текст за неке медије, а живите од огласа, који је сасвим други прозивод. Притом, то није производ који је само различит од новинског текста, него му је директно сукобљен. За оглас вам неко плати да га хвалите, а новински чланак је нешто сасвим друго. И коначно је дошло до перверзног спајања тих двају производа – новинског текста и маркетинга, и из тога онда настаје нешто сасвим другачије“, рекао је Иванчић. 

Како објашњава, новинари су данас увучени у мрежу лојалности која уништава њихову струку.

„Мислим да ће дугорочни исход тог процеса бити да ће медији преживјети, али да ће новинарство као струка умријети или га барем неће бити у оном традиционалном схваћању новинарства – а које је једино нормално – да се оно схвати као занат“, закључио је Иванчић.

„Многе јавна предузећа у Новом Саду су користила услуге агенцијског запошљавања - градско зеленило, градска чистоћа, па је и Радио телевизија Војводине одлучила да то уради“, прича за УНС новинар РТВ који је желео да остане анониман, а две године је преко агенције радио за покрајински јавни сервис.

Када је донета одлука о забрани запошљавања у јавном сектору, у Радио телевизији Војводине проблем забране запошљавања су решили „запошљавањем преко агенције“. Око 370 радника, који су углавном радили на одређено добили су нове „послодавце“ и наставили да раде под сличним условима и за сличне плате на дотадашњим радним местима. Међутим, каже и да је овај вид запошљавања био начин да се ослободе људи који им се нису допадали непродужавањем уговора.

Наш саговорник је две године радио преко агенције, по разним уговорима, углавном на три, четири месеца. РТВ је расписивао тендере за агенције преко којих ће медијски радници бити ангажовани. Међутим, дешавало се да неки понуђач оспори резултате тендера. Тада се сви „агенцијски радници“ прелазили на хонорарне уговоре, који су били неповољнији и зато сада имају „рупе у стажу“.

„Мислим да је то један од најгорих видова ангажмана новинара на овим просторима. Ниједан новинар неће се бавити својим послом како треба под тим условима, јер немаш појма шта те чека за месец дана када се буду продужавали уговори“, каже наш саговорник.

Већина остала без посла

Када је систем са агенцијама „пукао“, већина је остала без посла, па су сукцесивно враћани на РТВ, по „квотама“. Било је питање ко ће добити посао и на који начин су прављене квоте, а квалитет људи који су остајали зависио је доста и од тога ко је био уредник и ко је водио одељење. Каже да је у његовом одељење било петоро, а он је једини добио посао, јер је био уредник, новинар и имао четири емисије. Нажалост, четворо његових пријатеља и колега је остало „без икакве шансе да се врате на РТВ“.

Систем агенцијског запошљавања био је замишљен тако да су новинари са агенцијом имали посла само при потписивању нових уговора, решења о годишњем одмору и боловању. То што су потписивали, договарали су са својим надређенима у РТВ-у.

„Ми смо практично били део редакције, понашали се и радили као остали новинари, осим што смо стрепели да ли ће нам продужити уговор“, каже наш саговорник.

Додаје и да не зна шта би се десило да је неко направио неки проблем, или у случају тужбе, ко би сносио одговорност, „јер ви практично нисте део јавног сервиса, већ агенције, а она нема ту врсту одговорности“.

Запосленима преко агенције уплаћивани су доприноси за здравствено и пензионо. Међутим, дешавало се да неки остану без здравственог осигурања и то сазнају када оду код лекара јер „ови из агенције нису били ажурни“. 

Каже и да када се одустало од агенцијског запошљавања, велики број одељења у оквиру РТВ-а је остао без кључних људи, углавном младих који су носили програм.

„У једном моменту расвета је остала без иког. Ти имаш не знам колико студија у оквиру РТВ-а које нема ко да расветли, јер си морао да отпустиш све људе који су радили на рефлекторима. Омладински радио је остао без 50 одсто новинара, програм је буквално искасапљен. Онда су једно по једно враћали, премештали из одељења у одељење и покушавали да надоместе мањак људи. Али мислим да је квалитет програма и свега озбиљно пао када су сви ти људи отишли“, каже наш саговорник.

Он додаје да су људи који су водили РТВ у том тренутку сматрали да не треба да се боре са Владом, да објасне да нису јавни сектор, већ Јавни сервис. Да људи одлазе у пензију, да се медији мењају.

„Јавни сервис не може тако да функционише. Можете да замислите колике су плате мале, нарочито са овом кризом и људи одлазе. А теби требају нови људи, а немаш начина да их ангажујеш. И онда имаш агенцију, што је њима једно време одговарало. Преко агенције можеш да радиш шта хоћеш, не крше ни једну Владину одредбу, ни један закон, све је у сивој зони. И онда су тако радили, не очекујући да ће то пући“, прича саговорник УНС-а.

Криви смо и ми, јер смо били кукавице

Саговорник УНС-а каже агенцијско запошљавање новинара није стварало само несигурности новинара, већ је било и етичко питање Јавног сервиса. Покрајински јавни сервис треба да извештава о најважнијим темама у Војводини, а програм производе људи који су „изнајмљени“. Они треба да се придржавају правила РТВ-а, а њихова сигурност је лежала у рукама неке друге фирме, која је сваког тренутка могла да се угаси.    

„Могла је агенција да каже, РТВ више не плаћа, пребацићемо вас на друге послове. И све те људе пошаљу да чисте улице или да се баве неким другим послом. Јер законски нису били приморани да брину о твом послу на било који начин. То су две године које су биле навеће понижење у мојој каријери“, прича наш саговорник. 

Медијски радници који су били запослени преко агенција, углавном не желе да причају јавно о том периоду. Наш саговорник каже да су генерално уплашени, а они који су добили посао за стално и даље мисле да неко може да им се освети ако причају јавно.

Запослени преко агенције нису могли ни да буду чланови синдиката, а и питање је било против кога би се бунили за побољшање свог статуса. Размишљали су и о оснивању синдиката у оквиру агенције, али су схватили да је то потпуно бесмислено, јер су им уговори на три месеца, а агенција може да не прође на тендеру, или изгуби лиценцу и синдикат губи сврху.

„Синдикат је, мислим једном приликом организовао неку врсту окупљања овим поводом. Појавило се 20-ак људи, од нас више од 300 који смо били запослени преко агенције. Мало је и до нас новинара. Када имаш систем да немају никакве обавезе према нама, онда им одговара да смо мало и кукавице и да нећемо да се побунимо. Све се лепо уклопило и зато је нажалост трајало тако дуго“, каже саговорник УНС-а.

Он и са ове дистанце каже да не зна који су били мотиви руководства да посегне за агенцијским запошљавањем. Можда су хтели да заштите запослене, можда је то био једини начин да их задрже, мада сумња у то. Каже да колико год су говорили да је такав рад испод сваког достојанства, нико се није обазирао на то.

Такође, агенцијско запошљавање није била уштеда за РТВ, напротив. Сви су примали исте плате као када су имали уговоре на одређено, плаћани су им сви доприноси на зараде, али и агенција је узимала свој део.

„Ми смо коштали РТВ више него што бисмо их коштали да су могли да нас запосле за стално.“

Војводић каже да је тржиште такво и да од 2006. године када су почели да се баве овим послом цене нису мењане. У реализацију прилога укључене су три особе, па је њихова зарада од прилога у просеку око 2000 динара. Ако се у уради око 30 прилога месечно, плата дописника је на нивоу минималца, када се плате сви доприноси.

„Прилог би морао да буде четири пута скупљи, бар 200 евра да новинар, сниматељ и монтажер буду нормално плаћени, а и да продуцент нешто заради“, каже Војводић.

Он додаје да је увредљиво што су цене медијског садржаја у Београду неколико пута веће и да се на прилично арогантан начин очекује да се у унутрашњости ради за мање паре.

За медиа покрива осам општина источне Србије, али ситуација није боља ни на северу, у Војводини.

Станислава Кенешки има своју продукцију која пружа дописнички сервис из Новог Сада такође за више београдских медијских кућа. Каже да су цене прилога исте као и Зајечару, Бору, Неготину…

„Цене прилога су у просеку 50 евра, а захтеви су као да нас плаћају златом. Користимо при том по граду своје гориво, а знате колико се троши гориво, по Новом Саду исто као по Београду, да не помињемо плаћање паркинга и амортизацију возила“, каже Кенешки.

Првих 20 километара се не рачуна

Дописници за одлазак на терен користе своје аутомобиле. У цену која им се плаћа за прилог укључени су и путни трошкови за места која су удељена више од 20 километара, по речима Станиславе Кенешки.

„Путне трошкове плаћају тек ако идемо у неко место које је више од 20 км удаљено од табле града Новог Сада. За оно што урадимо у Новом Саду или Сремским Карловцима, на пример, од тога што нам плате прилог, још ми платимо и гориво“, каже Станислава додајући да новинари у Београду користе службени аутомобил за одлазак на терен.

За медиа покрива велику територију и често иду у градове који су удаљени више десетина километара. Неготин је, на пример, удаљен 60 километара, Кладово више од 100 километара, али дописницима, по Војводићевим речима,  у цену прилога нису урачунате дневнице, као ни амортизација аутомобила.

Кенешки каже да менаџмент телевизије покушава на све начине да уштеди на дописницима, па се дешава да преузимају медијски садржај са других медија, да не би ангажовали дописнике.

„Некада, када и хоћу да зарадим и нешто пошаљем, они су се већ снашли. Али зато када њима нешто треба онда мора сад и одмах“, каже Кенешки.

За „црну хронику“ не постоји радно време

Кенешки наводи и да за дописнике не постоји радно време.

„Зову ме да имам лајв у 7 ујутру, па потом да урадим неки прилог, а ако се деси нешто у 7 увече, хајде Сташа опет у лајв. То што сам имала и у 7 ујутру, то их не занима. Мисле да смо на вешалици“, каже Станислава, додајући да је велики притисак на дописнике, јер оно што претежно раде је црна хроника.

 „Овај држи бомбу, овај би да се баци, овај убио девојку… Па добро да смо психички стабилни. Не могу себе да замислим са 60 година да идем и снимам убиства. Када се неких давних дана говорило да нам треба бенефицирани радни стаж… па треба када ми траже само црну хронику.“

Војводић такође каже да оно што се некада учило о новинарству, да када се догоди несрећа - не одлази се у кућу страдалог, не постављају се питања породици, на иде се на сахране - сада је стандард.

„Сада имате новинарску екипу која за 50 евра извештава са сахране. Јер, то је оно што тржиште тражи. Успели смо да направимо сакрални аспект извештавања, где је смрт највећа атракција. Ако погледате насловнице таблоида и новина, на њима је више мртвих него живих“, каже Војводић.

Новинари су остали без „живе речи“

Душан Војводић је некада био шеф дописништва РТС-а из Зајечара и сматра да ће судбина дописника бити слична као и дописника Јавног сервиса. Каже да је у његово време у дописништву РТС-а радило 14 људи, а сада мисли да је остало троје. Прилоге углавном снимају мобилним телефоном, возе распаднута кола, нису мотивисани и види се да жале за неким прошлим временима. Каже и да се по прилозима види да су урађени са мало средстава и ресурса.

Проблем је и што, како каже, и те мизерне цене које се плаћају дописницима за прилог постају све неисплативије за уреднике, јер укључења из унутрашњости не доносе гледаност. Тренд је постао да се доведу три госта у студијо да причају о различитим темема, што је најјефтинији формат.

Друга страна медаље је и што новинари у унутрашњости више не могу да добију ни изјаве.

„Раније окренемо телефон и надлежни из било које институције одговори. Сада се пишу мејлови пи-аровима, који шаљу сувопарна саопштења. Новинари остају без живе речи. Сада уредници у Београду не желе ником да се замерају“, каже Војводић.

Он додаје да су међу првима у Србији почели са дописничким комцептом, па су били у предности у односу на остале. Међутим, иако су, како каже, опремљени као дописништво Би-Би-Сија, једва зарађују за минималац и често дижу кредите да исплате плате.

„Ми смо покушали заједно са колегама који су у то време добијали отказе, када се све распадало, покушали да направимо концепт како да живимо од свог рада. Баш нам тешко иде, али успевамо последњих 20 година!“

Ако ви нећете, има ко хоће

Станислава Кенешки каже да запослени у медију за који ради имају боље плате од ње. Њени покушаји да нешто промени нису били успешни.

„Рекли су, па добро ако ви нећете, наћи ћемо ко хоће да ради и то је тај наратив. И када човек нема за кога би радио, на крају пристане“, каже Кенешки.

Обоје се слажу да су дописници посебно незаштићени, јер нису организовани.

Војводић каже да је дописник немоћан када преговара са корпорацијом. Сматра да је потребно да се дописници организују и делегирају људе који би у преговорима са емитерима дошли до калкулације трошкова, амортизацији опреме, стандарда прилога који пласирају…

„То ће се догодити никад. Наша природа је - боље да ћутимо и узмемо што нам се баци са стола, него да потражимо неког другог. И ту поново долазимо до квалитета извештаја. Када би квалитет квалификовао цену, онда би се другачије преговарало. Сада кажу, нема проблема, снимаће мобилним телефоном неко ко никада није снимао нити био новинар“, закључује Војводић.

На Јутјуб каналу „Којекуде са Маром“ Атанасковић објављује приче о култури, историји, лепотама Србије и свог родног краја Великог Мокрог Луга, као и интервјуе са људима који имају необичне таленте и баве се разним занатима.

„Аутор сам свих видео-снимака на Јутјуб каналу, а подршка у реализацији је мој супруг Стефан Стојановић, који је сниматељ и фотограф . Он, дакле, снима, а ја смишљам теме, организујем снимања и монтирам. После то пласирам и на друштвене мреже“, каже Атанасковић.

Кроз шалу истиче да се мора поменути и „мали редитељ“ који учествује у реализацији, њихов четворогодишњи син Деспот.

„Често на снимање водимо и Деспота, који је наш редитељ. Деспот нам диригује како можемо да снимимо нешто у зависности од његовог расположења“, додаје Атанасковић за УНС.

Приходи које остварују у овом породичном послу нису, наводи, довољни да би могла у потпуности да се ослони на њих.

„Разлог за то је чињеница да Јутјуб каналу могу да се посветим колико ми слободно време дозвољава, јер сам запослена на 24 седам, а некад радим и викендом. Зарада од снимака које објављујем би сигурно била довољна, када бих се у већој мери посветила томе и када бих била у прилици да правим спонзорисане видео-снимке“, наставља Атанасковић.

Атанасковић сматра да би могла да довољно зарађује од видео-снимака које објављује на „Којекуде са Маром“ само онда када би се у потпуности посветила овом пројекту.

„Око годину дана би требало да будем најинтензивније посвећена том Јутјуб каналу. Ипак, намеће се питање - како себе финансирати у том периоду, када је једино чему си посвећен Јутјуб канал од кога тренутно не зарађујеш?“, додаје она.

Иако због рада на „24 седам“, каналу „Којекуде са Маром“  није посвећена све време, Атанасковић у великој мери размишља о избору тема и стратегији за објављивање снимака на друштвеним мрежама.

 „Свакодневно кроз аналитику пратимо када је садржај најгледанији, а то је најчешће око осам увече. Ипак, гледаност зависи и од околности у које се убрајају чак и временски услови. Ако је леп и сунчан дан, људи махом одлазе у шетњу и неће бити толика гледаност“, каже Атанасковић.

Она додаје да од видео-снимака које пласира на Јутјуб каналу, прави и кратке видео-снимке (shorts), које објављује на Тик Току и Инстаграму. Ове секвенце, како каже, могу неретко да заинтересују публику да погледа видео-снимак у целости.

За ове видео-снимке сматра и да су један од начина да у мору садржаја привуче пажњу баш на видео прилог који је она креирала.

Друштвене мреже, како каже, гледа не само као платформу за објављивање садржаја који је креирала, већ и као важан извор информација и полазишна тачка за истраживања.

„Пре две године на Твитеру је покренута велика полемика због тога што је неки ресторан у Србији поставио оглас у коме се за посао кувара нуди плата од 120 хиљада динара. У коментарима су људи писали да је то плата већа од плате хирурга. Видела сам то и позвала кувара за кога мислим да је релевантан саговорник да говори за мој Јутјуб канал. Трејлер је имао више од милион прегледа“, истиче Атанасковић.

Један од пионира у видео новинарству на порталима

У препознавању релевантних и занимљивих тема јој, како наводи, помаже вишегодишње искуство.

„Видео-новинарством сам почела да се бавим 2009. године, радећи као веб-новинар на порталу РТС-а. После годину дана, почела сам да радим и видео-прилоге за Јутарњи програм на овој телевизији и постала сам пионир у опремању текстова онлајн медија видео снимцима. Видео-садржај који се емитовао на Јутарњем програму прилагођавала сам за интернет потребе, односно, за веб-портал“, говори Атанасковић за УНС.

На РТС-у је била четири и по године, а наредна медијска кућа у којој је радила био је портал  „Мондо“.

„На РТС-у сам видео-снимке само прилагођавала интернет потребама, јер сам га примарно припремала за телевизију. Портал 'Мондо' је тада био и једини онлајн медиј где су се свакодневно објављивали видео-снимци који су креирани искључиво за портал“, додаје она.

Услови рада су на почетку били скромни, али је, како каже, било занимљиво радити нешто што ради мали број људи, а будућност је новинарства.

„Људи које сам на почетку интервјуисала су били изненађени јер снимам видео-интервју са њима за портал. Увек би ме питали на којој телевизији ће се то емитовати, а чак се и данас то помало провлачи“, додаје она.

Сниматељ Младен Николић и она су, како каже, били мали, али успешан тим.

„Био је спреман да се прилагоди свакој ситуацији и мене је научио и снимању и монтажи. Уз њега сам касније монтажу у добром делу савладала и сада сама могу да монтирам“, истиче она.

У „Монду“ је радила осам година. Видео-снимци које је креирала су, како каже, у великој мери повећали видљивост овог портала, а то, како додаје, не би постигли без мултимедијалног садржаја.

„Продукција се толико развила да је било запослено седам видео-новинара. Тада сам сваког дана осим у недељу снимала и монтирала видео-прилоге, што значи да сам креирала око 300 видео-прилога годишње. За осам година сам креирала више хиљада видео-прилога“, прича Атанасковић за УНС.

Из „Монда“ је отишла 2021. године и запослила се у медијској кући „24 седам“

„То је био нови почетак који ми је био неопходан. Већ сам била етаблирани видео-новинар и они су желели да се прикључим њиховом тиму и да на свој начин подигнем видљивост портала“, рекла је.

Атанасковић: Преузимали су моје приче, а себе потписивали

После вишегодишњег искуства, као горући проблем у новинарству издваја непоштовање ауторских права.

„Било је ситуација када су многи портали преносили моје приче са Јутјуб канала и нису их потписивали. Нису се померили столицом са точкићима ни метар, док сам ја морала да путујем по Србији неколико стотина километара да бих урадила причу. На крају долазимо до тога да редакције више не морају да запосле ниједног новинара, јер могу да преузимају туђи садржај без последица“, додаје Атанасковић

Посебно јој, како каже, смета када медијске куће које имају много новинара преузму њен садржај и као аутора потпишу неког од запослених. 

„Врхунац проблема је био када сам снимила видео-прилог у коме се говорило о наруквицама које су правила деца. Добила сам одобрење њихових родитеља да говоре. Дан након тога, док сам одлазила на посао, у аутомобилу сам укључила радио.  У прилогу који сам слушала, водитељка је читала off-ове из мог видео-снимка. Да ствар буде гора, и изјаве деце су објавили као да су део њиховог прилога“, прича Атанасковић.

Публика се, како каже, у великој мери потцењује, иако је информисана о начину функционисања медија.

„Једна од највећих грешака у нашем медијском систему је потцењивање публике. Сматра се да су читаоци глупи и да код њих све може да прође само ако им се да довољно скандала и сензационализма. “, каже она.

Интересовало га је и колико скраћењу броја радних дана доприноси примена вештачке интелигенције. Да ли то може бити добра пракса за останак младих на овим просторима из којих се исељавају у потрази за бољом зарадом?

Прва адреса колеги Стојичићу била је загребачка „Логичка матрица“. Ова агенција за пословно саветовање, писање пројеката из ЕУ фондова и организовање обука, 2018. године увела је неку врсту четвородневне радне недеље.

Законска ограничења

„У том тренутку нисмо могли добити тачну информацију да ли можемо радити четири дана по осам сати. Неки сматрају да је могуће неки не, али право питање тиче се пензије. Направили смо прерасподелу. Четири дана по десет сати, да смо по том питању чисти, ради инспекције рада и свега“, каже Доминик Петак, шеф одељења за припрему ЕУ пројеката.

Људи су мотивисанији и резултати бољи прича Петак. Побољшање је видљиво јер се повећао број склопљених послова, самим тим и приходи.

„И чак бих рекао да се смањује број боловања“.

Млађе генерације, наставља Петак, гледају и свој квалитет живота, односно колико слободног времена ће имати.

„Једноставно речено они траже бољу равнотежу пословног и приватног живота. Не желе се убијати на послу 24 сата, него желе имати и своје време“.

На питање може ли вештачка интелигенција преузети посао људи Петак одговара да је ту основни проблем одговорност.

„Ко ће преузети одговорност за одређени посао? Јако је тешко ставити ту одговорност на вештачку интелигенцију. Мислим да је то највећи разлог зашто она не може све заменити“.

Додаје да нас вештачка интелигенција и њена примена могу растеретити од неког посла.

Посланица Социјалдемократа у хрватском парламенту Весна Нађ испричала је да су у јуну на скупу „Радна недеља по мери радника“ говорили о флексибилизацији радне недеље.

Идеја је била и да се подстакне стручна расправа у скупштини и крене у сусрет Владиним предлозима о скраћењу радне недеље и времена проведеног на послу са законски утврђених 40 сати на 32 односно 36 седмично.

Генерација која даје отказе

На скупу су били представници синдиката, послодаваца, оних који већ имају четвородневну радну недељу, научне раднике, оне који су са катедре за радно и социјално право на Правном факултету.

„Имали смо доста ту отпора, како ће неки сектори то имплементирати. Како можемо рецимо у трговини, јер не може, ту се ради са купцима. Не може ово, не може оно“, каже Нађ.

Објаснила је да је и сама имала информатичку фирму и да су јој синови у ИТ секторима, те да отуда има другачије погледе.

„Рецимо, имаш трговину и сад са том вештачком интелигенцијом, роботиком, са паметним телефонима... Узмем паметни телефон и идем по хлеб и млеко. Рецимо, чак и код хлеба, чак и код млека, и мени се са мог текућег рачуна скину средства. Шта мени треба онда у суштини. Не знам колико тамо, педесет трговаца. Треба вам логистика која ће пунити полице. Зашто би та логистика морала радити пет дана у недељи? Ако та логистика може радити четири дана у недељи и пети дан те жене по правилу буду са својом децом, са својим мужевима, партнерима, партнеркама. Задовољство радника је битно“.

Она каже да се усмерила на генерацију зед, оне који су рођени средином 90-их година прошлог века.

„Њих боли брига за ово изгарање на послу. Они желе заправо што мање радити, што више се бавити својим хобијима. Ставити онај VR на главу, бацит се у сасвим један други свет који нема везе са стварношћу. Они једноставно дају отказе својим послодавцима. Сниме то на Тик-току и деле то и хвале се“.

Нађ констатује да тим генерацијама у Хрватској и Србији, који добро знају енглески, ништа не значи љубав према домовини ако је то 1000 евра, и ако могу бирати између пет и осам хиљада негде у иностранству.

„Али, дакле, ми требамо привући њих да остану. Није само све у лови. Него и у условима рада. Ако ти њему даш могућност напредовања на послу, ако ти њему даш могућност некаквог оброка, као што је Гугл дао својим запосленима игре, теретане, релаксацију, храну на послу. То је то како привући радника да остане, да дође и остане. Не да оде другом послодавцу. Можда ће ти дати вртић за дете, можда теретану“.

Реакције на друштвеним мрежама на петак и понедељак

Фирма која је скратила радну недељу решила је законску зачкољицу кроз одмор.

У Хрватској закон каже да је пуно радно време 40 сати и због тога, прича Нађ, морају се хватати кривине да би се омогућило нешто што је нормално.

Морамо мењати радно законодавство које је, каже Нађ, окоштало.

Сада евидентно постоји вишак радних места и на првом разговору питања за послодавца су колика је плата, могућности напредовања, услови. Ова посланица каже да се то старије генерације раније нису усуђивале да питају.

„Људима је доста рада пет дана. Па ви гледате на друштвеним мрежама какве су реакције кад дође крај и почетак недеље, `Петак је супер`, а у недељу `па не могу сада размишљати о понедељку`, `умрећу`, `глава ме боли`, `имам стрес`...“

Ако то не осигурамо у Хрватској, Србији, прича даље Нађ, обезбедиће неки тамо Енглез, Швеђанин, Швајцарац, Амер...

Нађ сматра да ће са употребом вештачке интелигенције, која већ сада узима део послова, доћи до вишка добара и да је питање да ли ће то припасти само елити или ће се расподелити на све.

Као добру праксу види увођење универзалног дохотка, који би био сигурност, омогућио би да људи буду сретнији, продуктивнији, што је циљ послодаваца.

После короне нема повратка на стару радну недељу

Стручњак за људске ресурсе Јасна Риловић ове године је у Шибенику организовала међународну конференцију „Учење кроз рад“ на којој је било речи о четвородневној радној недељи, хибридном и раду ван фирме, као и о вештачкој интелигенцији.

Риловић прича да се друштво драстично променило, поготово после ковида, те да се никад неће вратити на оно што је било.  Генерацију зед, сматра, тешко послодавци могу вратити на старо радно време.

Њима ће или дати, прича Риловић, да раде од куће, са обале, или хибридни модел, два или три дана рада од куће, па мало у канцеларији, или четвородневну радну недељу.

„Знам да на пимер неке адвокатске канцеларије већ имају ознаку типа `не радимо петком`. И маркетиншке агенције, па чак и производни погони су почели на тај начин функционисати. Уводе четвородневну радну недељу, а ништа се продуктивност не смањује, напротив“.

Здраво је, сматра Риловић и постаће сасвим нормално и највише ће се примењивати хибридни рад у ком ће се један, два или три дана радити од куће.

Када је припремала конференцију тражила је примере четвородневне радне недеље из региона и у Србији је пронашла фирме Микроелектроника и Manpower.

Вештачка интелигенција је за њу као 58-годишњакињу помоћ.

„Обожавам chat gpt и мислим да је то нешто најбоље што се догодило након индустријске револуције“.

Каже да јој скраћује дане и дане претраге по интернету. Када спрема обуку, напише тему и добије концепт.

„Он не може одржати обуку, али мени смањи некада дане тражења и добијања идеје“.

Нестанак радних места и промена радних задатака

Професор Дарко Типурић, председник Хрватског друштва економиста и професор Економског факултета у Загребу испричао је да је вештачка интелигенција важан део четврте индустријске револуције и да ће наредних пет до десет година бити једна од основних промена начина на који живимо.

„Очекује се да ће 300 милиона радних места нестати. У Европи 25 одсто свих радних задатака  биће потпуно промењено.“, каже Типурић.

„За пар година неће бити струке где ћете моћи преживети као конкурентан, ако нисте у контакту са неким од алата вештачке интелигенције, који ће вам помагати, користити од моје струке, ваше струке, свих струка“.

Сигурно је, сматра овај професор, да ће четврта индустријска револуција омогућити вишак времан и умањити потребу за директним људским радом.

Поготово у развијеним земљама, почеће се размишљати о преласку на четвородневну радну недељу и како осигурати преживљавање свих оних који неће бити у могућности придоносити, јер неће бити конкурентни на својим радним местима.

Типурић каже да је један од концепата о чијој примени ће бити речи управо „универзални основни доходак“ и да постоји потреба да направимо одмак од неолибералног концепта, у којем је себичност, орјентација према само властитим циљевима, профит као циљ свих циљева, покретач напретка цивилизације.

Како у вашем друштву живе најслабији?

„Један од трендова у нашем друштву у задњих 50 година је снажан раст неједнакости. Имате елите, један посто, које постају све богатије. Имате један велики јаз између оних који јако пуно имају и оних који немају. То није добро ни за једно друштво јер квалитет неког друштва мора се оцењивати по снази оних који су најслабији“.

Професор Типурић каже да ће се снажном аутоматизацијом, скоковитим растом продуктивности, догодити да са врло малим бројем запослених у неким фирмама буду остваривани врхунски резултати.

„Некада смо то радили са 10 000 на крају ћемо са 100 запослених моћи остваривати те резултате. Шта са осталима? И то је заправо идеја дохотка. Шта ће човек радити?“.

Друштва морају обезбедити пристојну накнаду која обезбеђује минимални ниво егзистенције, прича Типурић. С тим у вези мора се коренито променити начин размишљања о човеку и цивилизацији.

„На глобалном нивоу имате два велика концепта. Један је посткапитализам о коме ја заправо покушавам говорити. Морамо дискутовати о нечему што ће доћи после. И имамо нешто што је постдемократија. Исто један важан феномен“.

Типурић каже да постоје државе, а са друге стране имамо корпорације које својим деловањем оснажују позицију и учествују у свеукупном, политичком и другом животу.

„И та борба. Те корпорације су толико моћне да утичу на наше животе, на државе. То је борба држава и корпорација. То је постдемократија. Постоје доноситељи одлука који су негде са стране. То је оно што ми живимо, почевши од рата у Украјини, односа у Америци, Трампизма, односа у Европској унији свега онога што ми покушавамо, колико год је могуће...“.

„Новинарски посао је толико деградиран и, што је најбитније, не цени се финансијски. Ако ви немате финансијску подршку, слаби сте, уцењиви сте и бојите се. Ако се вама крше радна права и немате обезбеђено месечно примање и пензију и радни стаж, ви сте слаби. Свако може да вас уцењује да ћете изгубити посао. Још већи проблем имате ако сте родитељ. Ја још увек себи могу да приуштим тај луксуз и кажем: Не занима ме да ли ће ми бити плаћен текст“, каже за УНС Мина Делић.

Делић додаје да због таквог стања у спрском новинарству у Шпанији ради други посао.  Неколико пута годишње обрађује приче које се сврставају у документарне форме, а све неопходне трошкове за свој новинарски рад покрива већински сама.

Каже и да воли квалитет и дуготрајно истраживање, да се посвети некој теми, али да „ниједан медиј у Србији не може финансијски то да подржи“.

„Неки медији који би могли да одговарају мојим потребама и којима бих могла да донесем са терена неку причу наводно немају средства да плате и ту се прича затвара. Не могу са 35 година да волонтирам“, каже Мина.

План награђене репортаже најпре је представила медију који је по њеним речима био савршена платформа за причу, али су, како каже, одбили јер је „политички неподобна“, а напоменули су и да не би било хонорара. Текст је објављен на порталу „Слободна реч“ Фондације Слобоада штампе. За награђени текст добила је, како каже, „много више него што би од реномиране медијске куће из Београда“.   

 „Изашли су ми у сусрет да објаве моје текстове из иностранства иако то нису морали. Ипак, то је мали део новца који сам потрошила само да бих била на терену. Тада сам издвојила неколико стотина евра да бих отишла до рудника Рио Тинто у Шпанији, јер ми је прича била битна. Заправо, све се увек на крају своди на то -  да плаћам да бих радила због тога што волим новинарство и желим да испричам неку причу“, каже Делић, додајуући да је портал Слобода штампе једини који је био увек отворен за њене идеје.

Делић и Урдаревић: У Шпанији су фриленсери заиста слободни радници

Мина Делић је, у Шпанији, где сада живи, пријављена као фриленсер.

Каже да је статус фриленсера Влада Шпаније регулисала и месечно се плаћа квота која се рачуна за пензионо и здравствено осигурање и порез.

„Овде као фриленсер и зарађујем, па се исплати. У Србији би ми одлазио новац на пензионо и здравствено осигурање, али не би било зараде од новинарства“, каже Делић за УНС.

Ипак, и у Шпанији су права фриленсера имају ограничења.

„Више права имају они који су редовно запослени од стране неког послодавца. На пример, стално запослени који се тамо разболи иде на боловање. Мени ће осигуравајуће друштво рефундирати мали износ новца“, каже Делић.

Делић, међутим, истиче да је најбитније да шпански законодавни систем препознаје фриленсере као људе који раде за себе.

„Не морам да се пријављујем. Знам да се многи пријављују да раде код некога, чисто да би преко некога ишло пензионо и здравствено осигурање“, додаје она.

Професор радног права др Бојан Урдаревић каже да је Шпанија најбоље од свих држава на свету уредила статус фриленсера због великог броја људи који ради на платформама.

„У фокусу у Шпанији су у највећој мери били људи који раде на платформама јер раде као прави фриленсери и сами себи налазе послове. Ово што ми зовемо фриленсерима су лица која су у прикривеном раду. Да се ова лица не би изједначавала, код њих постоји радно-правни тест самосталности којим се утврђује да ли је фриленсер заправо неко ко је у зависном раду и неко други му даје радне задатке и конртолише процес рада“, рекао је професор Урадервић.

Уколико се у резултатима теста утврди зависност, послодавац има обавезу да са том особом закључи уговор о раду.

Фриленсери у Шпанији, како кажу, имају и пореске и друге олакшице, као и право на одређено радно време и право на информисаност о условима рада.  За разлику од фриленсера у Србији, они, како додаје, имају право на синдикално организовање и колективно преговарање.

„Да би ситуација у Србији била слична оној у Шпанији, потребне су промене целокупног радно-правног законодавства. Наш Закон је из 2005. године, а ствари су се од тада значајно промениле“, рекао је професор Урдаревић.

Делић: То је нека сулудост коју ми новинари имамо

Мина Делић сматра да за лошу ситуацију је делимично крива и публика, јер није заинтересована за занимљиве текстове домаћих аутора, а уредницима је лакше да преведу текст из страног медија, него да ангажују новинара и фотографа за документарну репортажу, као и да плате занимљиву причу.

Упркос таквој ситуацији она не одустају од новинарства. 

„Отишла сам да зарадим новац, радећи други посао. Са друге стране, кад год видим проблем, напишем текст о њему, без обзира на то што ћу бити мало плаћена. Желим да говорим о друштвено-економским проблемима који муче друштво. То је љубав према новинарству, нека сулудост коју ми новинари имамо. Боримо се за јавно добро, а знамо да ту новца нема“, истиче Делић.

Додаје да су новинари војници на првој линији фронта испред оних који злоупотреблљавају институције и свој положај.

„Ако су новинари као војници ослабљени јер немају шта да једу и немају миран сан, наравно да таква војска неће бити у стању да одбрани никог. То одговара моћним појединцима“, закључује Мина Делић.

Новинарка Силвија Стојић тренутно ради хонорарно, а до сада се сусретала углавном са ниским платама и пословима без уговора.

„На једној новосадској телевизији добила сам понуду да радим као репортер на терену за 40 хиљада динара, без уговора. То сам одбила. У разговору на другој телевизији је, после пола сата, када сам напокон питала за плату, власница почела да виче на мене и рекла да не може да ми каже износ. Плата је, навела је, индивидуална за свакога. Такође ми је понудила да три месеца радим пробно, пуну смену, неплаћено. Тек након тога, одлучили би да ли добијам посао“, прича она за УНС.

Стојић каже да је углавном добијала понуде да волонтира, што је, како додаје, у реду ако си студент, али не после 15 година искуства.

Наводи да је већина портала при НВО или удружењима и да раде преко пројекта, па и хонорари зависе од пројекта. Такође, да би „упао на пројекат“ новинар како истиче, мора да познаје некога и да се његове идеје допадну уреднику.

„Ако дођеш сам и да нудиш своје идеје, што се мени дешавало, нико то неће да плати. Док једни као разлог наводе да уопште немају финансијских средстава за хонорар, други не могу да плате, јер им то не спада у пројекат. То је баш проблем када имаш неке добре идеје за текстове, а немаш где да их објавиш“, каже она.

Имала је, како додаје, понуде да пише за неке музичке портале, који су уместо новчаних накнада за текстове нудили акредитације за догађаје. Каже и да јој је пре неколико година сарађивала са порталом из источне Србије, где је волонтирала. Престала је са радом јер су тражили да свакодневно извештава без новчане надокнаде.

Новинар и сувласник „За медије“ из Зајечара Душан Војводић каже за УНС да су од 2006. године почели да раде прилоге за телевизије које имају националну покривеност. Тржиште, додаје, диктира цене, а средња цена прилога је око 50 евра.

„Ако се узме да је троје људи укључено у производњу прилога, испада да је дневница медијског радника за целодневно ангажовање 2000 динара, што је испод цене ангажовања физичког радника“, рекао је Војводић.

Парадокс је да постоје медијске куће у којима новинари раде и за десет пута мањи износ по прилогу.

Како УНС сазнаје, на телевизији „Белами“, новинари по прилогу добијају око 200 динара.

Власник и главни и главни и одговорни уредник телевизије Белами Видосав Радомировић негирао је ову информацију.

 „Не желим да коментаришем глупости. Лоше су вам информације“, рекао је Радомировић на питање УНС-а планира ли да повећа надокнаде новинарима и колико новинара у Беламију ради за надокнаду од 200 динара по прилогу, а колико је стално запослених.

Марковић: Новинари на локалу демотивисани јер се, ма какав квалитет био, сваки прилог једнако вреднује

Дописница телевизије „Нова С“ Ивана Марковић, која је на почетку каријере месец дана сарађивала са телевизијом „Белами“, потврдила је за УНС да су 2006. године, када је почела да ради, накнаде по прилогу на овој телевизији износиле 150 динара. Она је из „Беламија“ отишла без хонорара.

Њен супруг је, како каже, такође радио на овој телевизији у режији непријављен и месечно је зарађивао 15 хиљада динара. Додаје да су многе колеге са којима је у контакту потврдиле да су плате, хонорари и надокнаде за прилоге данас слични.

Новинари у локалним медијима су, како каже, ниским надокнадама демотивисани да уложе труд у телевизијске прилоге, јер се, ма какав квалитет био, сви садржаји исто вредују.

„Имамо на локалу много квалитетних новинара, сниматеља и уредника, али ти људи су углавном одлазили из новинарства. И то не само у ПР и политику, већ и у драгсторе. Моја колегиница која је радила јако добру емисију за 800 динара отишла је да ради за касом. Увек се сетим и старијег колеге за којег ми је уредник причао да нема шта да једе и да понекад купи само пола хлеба.  У питању је познати нишки новинар“, додала је Маровић.

Иако су на „Беламију“ плате биле минималне, Марковић истиче да никад нису касниле, као што је био случај у другим медијским кућама у којима је радила. У „Коперникусу“ је примала неколико хиљада динара изнад минималца, а отишла је када је сазнала да од ње очекују да настави рад без уговора.

„То сам сазнала када ми нису легле паре на рачун“, додаје.

Марковић је потом, „окушала срећу“ на телевизији „Зона“ у којој је радила за плату од око 20 хиљада динара.

„У 'Зони' сам остала без посла у осмом месецу трудноће зато што се телевизија затворила. Одустала сам на кратко од новинарског посла, јер сам сматрала да ми не доноси сигурност. У тренутку када доводите у питање свој образ, углед и сигурност, треба вам подршка уредника, али и финансијска потпора менаџмента“, рекла је Марковић за УНС.

Осим тога, када остале колеге желе да за малу цифру раде новинарски посао, немогуће је, како истиче, своју цену рада повећати ни на који начин.

Новинарству се вратила 2017. године, када је постала постала дописник телевизије „Прва“.

„Тада сам примила прву нормалну плату. Нисам била, додуше, запослена код њих него сам била дописник преко агенције за запошљавање у Нишу. Власник Прве је тада била 'Антена медија група'  из Грчке. Касније су преузели други власници који су новинаре Коперникуса укључили у дописничку мрежу. Када је 'Прва' продата, гашена су дописништва. Многи од нас су остали без посла и свако се сналазио како је знао“, каже Марковић.

Неколико месеци касније запослила се као дописник на телевизији „Нова С“, на којој и данас ради. У дописничком послу се, како каже, више проналази јер има утисак да се у већој мери цени иновативност.

Урдаревић: Грански колективни уговор – решење за остваривање радних права стално запослених и „слободних новинара“

Проблематична је, каже професор радног права др Бојан Урдаревић, чињеница да нема могућности за одређивање минималне накнаде за новинаре,  јер нема гранског колективног уговоара који би се примењивао на целу професију.

„За новинаре излаз је у колективном уговору, за који нема капацитета. Нема оног ко би потписао такав уговор у име послодавца, а нема ни довољно чланства у синдикатима. По неким истраживањима новинари више верују удружењима и више су концентрисани око удружења него око синдиката. Удружења по нашем закону немају права да закључују колективни уговор. У нашем законодавству су синдикат и послодавци, то су две стране“, додаје Урдаревић.

Професор Урдаревић као други проблем наводи да грански колективни уговор не би важио за новинаре ван радног односа, јер они нису препознати ни у једном закону. Додаје да новинарска професија није дефинисана ниједним законом, за разлику од слободних уметника који су препознати Законом о култури, па се тачно зна ко се може сматрати слободним уметником.

„Решење би било да се положај новинара, радно-правно регулише посебним законом, а не Законом о раду. Ви имате право да у Закону о информисању решите питање радно-правног статуса новинара, па чак и уредите питање репрезентативности синдиката - да није потребно 15 одсто него 10, да пробамо да смањимо тај цензус“, додао је.

Држава, по његовом мишљењу није превише заинтересована да решава овај проблем, јер се не ради о великом броју људи. Такође, разлика у доприносима за новинаре који раде по привременим уговорима и стално запослене је врло мала.

„Држава није на губитку, већ човек и радник. Он плаћа мање-више сличне доприносе када ради по уговорима ван радног односа, а нема ништа.  Када ради по уговору о раду има сва права. Држави не смета да радите у оваквим облицима рада јер свакако плаћате доприносе. То што права нису остварена није битно“, додаје он.

Проф. др Урдаревић сматра да би синдикати у јавним медијском сервисима могли бити носиоци гранског колективног преговарања. Међутим, они су се изборили за своја права, која су осталима недостижна и не желе да се баве гранском колективним уговором.

Решавање радног статуса медијских радника који су у прикривеном радном односу, по Урдаревић је посао за инспекцију рада која би требала да утврди да уговори нису адекватни за обављање посла и да натера послодавца да закључи уговор о раду.

„Новинари раде у прикривеном радном односу, раде у сивој зони, јер нема контроле, нема надзора, људи су затечени односом узми или остави. Могу само да се жале инспекторату, да туже… Ако нећете да тужите или поднесете пријаву инспекцији, нико неће да дође да вас брани“, закључује Урдаревић.