УНС вести

09. 01. 2023.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Мина Делић: Терен ми даје слободу коју не бих мењала ни за шта на свету

За документарну репортажу „Рио Тинто: Под отвореним небом“, објављену на порталу „Слободна реч“ новинарка Мина Делић добила је награду Удружења новинара Србије (УНС) „Лаза Костић“. У овом тексту Делић се осврнула на еколошки, културни и историјски аспект настанка компаније и приказала пустош коју је Рио Тинто оставио иза себе у Шпанији.

Како се наводи у образложењу жирија, Делић је успела да имплицитно пошаље јасну и снажну поруку и да, без помињања Србије, исприча који је могући епилог уколико Компанија, како су је у Шпанији једном речју звали, покрене пројекат Јадар.

„Са плаветнила неба поглед се сурвава у гротло рашчеречене земље. У даљини назирем сићушне машине, назирем неко дно које је толико незамисливо дубоко. А човек је, ипак, успео да га дотакне“, пише Делић у награђеној репортажи.

О репортажи, полицијском саслушању због Рио Тинта, фотографији и сарадњи са Националном географијом разговарали смо са Мином Делић.

Како је на квалитет репортаже “Рио Тинто: Под отвореним небом” утицало то што Вас је полиција теретила за организацију блокаде на путу у Сенти?

Мина Делић: Целокупно дешавање у вези са блокадама, протестима и другим активностима против компаније Рио Тинто и отварања рудника литијума у долини Јадра пробудили су у мени интересовање да посетим место на којем је ова компанија настала. Свакако да сам ову тему доживела врло блиско, с обзиром на то да ме полиција почаствовала титулом ”организатора блокаде”, што је довело до низа непријатних догађаја, од одласка на разговор са начелником полиције у Сенти, преко мог говора пред Владом Републике Србије, давања изјава за медије, па све до суђења.

Верујем да је све ово утицало да репортажа буде управо таква каква јесте – врло лична. Док сам била на терену и истраживала историју отварања рудника Рио Тинто у Шпанији, сазнала сам да полиција и војска нису презали да пуцају у народ. То ме толико погодило. Осећала сад да се управо то дешава свима нама који смо се усудили да изађемо на блокаде. Једна велика одмазда где год могу да нас ударе. С тим што меци и даље нису полетели...

Како сте дошли на идеју да на овај начин прикажете нешто о чему се месецима пише у медијима?

Мина Делић: У једном тренутку сам се запитала зашто једна аустралијско-британска компанија носи назив једне шпанске реке. Шта се иза тог назива крије? Искрено – до тог тренутка о компанији Рио Тинто нисам знала ништа. И чињеница је да данас (скоро) све може да се сазна преко Интернета, из удобности кревета, али ја сам човек теренац и волим да одем и видим, истражим, ископам и испричам оно што сам лично доживела и искусила. И волим да седнем у библиотеку у шпанском градићу Саламанка, ишчачкам ту књигу из 1920. године и прочитам је са слашћу. Јер неке истине се крију дубоко закопане на местима на којима су се десиле, као и у списима од пре 100 година, које су написали људи који су лично били тамо и преживели то опако време. Да бисмо разумели шта можемо очекивати од једне компаније као што је Рио Тинто, ваља посегнути за њеним коренима на које је толико поносна.

Због чега нисте нигде споменули Србију у репортажи, с обзиром на то да су Вас дешавања у Србији инспирисала да радите овај текст?

Мина Делић: Порука је врло јасна. Није било потребе за објашњавањем.

Колико су медији утицали на то да се пројекат „Јадар“ тренутно обустави?

Мина Делић: Медији су у последњих годину дана показали да су врло моћан алат за јачање транспарентности борбе обичног народа за своја права. Овде мислим на право на јавно окупљање, на грађанску непослушност, затим на здраву животну средину, на плодну земљу и чисту воду уместо токсичних јаловишта и порушених сеоских огњишта. Медији су дали легитимитет овој борби, дали су простор да се чује мишљење локалног живља, као и стручњака. Да се о грађанским протестима и борбама на локалу није извештавало, не бисмо се овако добро повезали, мислили бисмо да смо сами и слаби.

Мени је лично медијска експонираност, иако врло непријатна, значајно помогла. Макар као морална подршка, да се мој глас чује. У супротном, осећам да би ме ”прогутао мрак” у овој мојој малој мутној војвођанској мочвари, а вероватно бих била и осуђена.

Надам се да ће моја репортажа успети да буде још један камен у изградњи овог медијског бедема који нас штити од потонућа.

Како су људи са којима сте се сусрели у Шпанији реаговали на призор „реке која цвили“ и на то што, како сте описали, рука када се урони у њу постаје црвена и губи се у жутом сумпорном муљу?

Мина Делић: Људи – туристи су махом одушевљени. Треба да се разуме да су невероватно спектакуларни призори који се тамо могу видети – црвена река, неприродни пејзажи различитих боја, вештачке планине настале од јаловине, рударски тунели, огромни отворени копови. Туристи могу да се возе старом железницом коју је изградила компанија Рио Тинто пре 150 година, старе куће викторијанског стила у којима је живела британска господа, радничка четврт у којој су живели убоги рудари, и нешто најневероватније што сам икада у животу видела (поред крваве реке) – чудне скулптуре крај најтоксичнијег басенау Европи, висине преко два метра, које делују толико ванземаљски, а настале су као резултат деловања човека и природе.

У туристичкој посети ”Марсу на Земљи”, како се зове један део предела где је истраживала и НАСА, упознала сам Нину. Нина је девојка из Србије, студира у Великој Британији и руднике Рио Тинта је посетила јер за свој мастер рад такође истражује корене настанка компаније Рио Тинто. Драго ми је што се наши суграђани активно интересују за ову тему и што ће она остати овековечена у новинарском, али и у академском раду.

У књизи „Метал мртвих“ описује се да је компанија подмићивала новинаре, народне посланике, министре и судије да се не буне због огромног експлоатисања радника. Шта се данас, један век касније, променило када је у питању могућност да људи са доста новца диктирају начин живота „обичног“ човека?

Мина Делић: Читајући социјални роман ”Метал мртвих” из 1920. године, као и аутобиографију једног од рудара ”Под отвореним небом” из 1956. године, као и изучавајући још неке студије и новинске чланке и разговарајући с људима на терену, схватила сам да се данас ништа није променило.

Тај обичан човек и даље може остати без своје куће, своје земље, пијаће воде и чистог ваздуха. Држава и даље може стати (и стаје) на страну приватне компаније. Жандармерија и даље може да решета народ.

Новинари и даље могу бити уцењивани, потплаћивани, застрашивани, ућуткивани. Али ”обичан” човек и даље може да се побуни и против моћног капитала и против свемоћног државног апарата, као што су рудари и земљорадници то чинили толико пута током 80 година, колико је компанија Рио Тинто била власник рудника.

Колико документарна репортажа може бити генератор промена у друштву?

Мина Делић: Човек је емпиријско биће. Човек осети, искуси, пренесе информацију другом. Информација која лебди у ваздуху неувезана одређеним личним искуством јесте значајна и има своју тежину, али кад се стави у контекст лично проживљеног, постаје толико истинита да дозвољава читаоцу да се блиско повеже са њом. Новинарство не посматрам као пуки пренос информације и волим слободу и дубину коју даје једна оваква документарна репортажа.

Желим да моји читаоци проживе што сам и ја док сам газила по оном чудном тлу које је пуцало пода мном крај токсичног језера, или да осете радозналост и бојажљивост док сам руку полако урањала у црвену реку, или онај трзај и страх због детонације коју сам чула док сам седела покрај гробља са погледом на раскопани пејзаж.

Лично, а опет непристрасно и истинито – можда је то добра формула да се продрма данашња публика која губи концентрацију већ након прочитана прва два параграфа (да не помињем видео снимак дужи од 20 секунди...).

Колико су фотографије важан елемент у причи о Minas de Riotinto ?

Мина Делић: Колико год да су речи снажне, фотографије су увек ту да ударе тај визуелни печат и додатно појасне о чему је реч, или чак дају нову информацију која се у тексту не помиње. На пример, никако не бих умела толико јасно да објасним људима шта су те чудне скулптуре, настале тако што су се временом на дебла мртвог дрвећа таложили разни седименти тешких метала и други елементи.

То мора да се види. А чак ни то није довољно – ја сам те фигуре дотакла, јер нисам веровала сопственим очима. Морала сам тактилно да осетим њихову структуру и потврдим њихово постојање.

У којој мери оне пак говоре самостално, без обзира на оно што пише у тексту?

Мина Делић: Конкретно, ова репортажа се више базира на текстуалном делу, јер има много историјских детаља које је тешко визуелно појаснити. Али кад год сам на терену, увек покушавам чак и апстрактне детаље приче да прикажем фотографијом. Не морам речима да описујем поглед на највећи отворени рударски коп у Европи. Његову монструозност и импозантност, као и деструкцију околине, посматрач осети и ћутке.

Фотографијом сте неретко обрађивали важне друштвене теме. Шта нам поручује девојчица којој се лик крије иза балона на фотографији награђеној на конкурсу за најбољу фотографију „Прес фото Србија“?

Мина Делић: Та фотографија је настала 2020. године на сенћанском вашару. Никад до тада нисам фотографисала вашар у свом месту. Али овај пут је ситуација била посебна – била је пандемија и били су избори, и пожелела сам то да документујем. На вашару сам том приликом видела људе са маскама и разним скафандерима на лицу, а с друге стране сам видела и неке који су носили мајицу са напредним бројем 1, као и билборде свуда около с истим бројем.

Девојчица са балоном ми је деловала као сцена која потпуно одскаче од свега што ју је окруживало. Било је то оличење једног невиног живота пуног маштања и надања, који се наивно сакрио иза малог шареног балона од потпуног националног и планетарног расула.

 

Фотографије заузимају и значајан део приче о ерупцији вулкана Cumbre Vieja. Колико су оне биле значајне да се представи пустош предела којима сте корачали?

Мина Делић: У овој причи фотографија заузима централно место. Потпуно сам се предала визуелном. Текст није био толико битан, иако, увек волим да спојим фотографију и писање. Некад је тешко одлучити да ли фотографисати или само нетремице посматрати призоре који нам се указују пред очима.

Да бих направила добру фотографију, морам да јурим тренутак, трчим по терену као будала да нешто не бих пропустила. Али ако желим да пишем, морам да одложим фотоапарат, да седнем и отворим сва чула како бих добро упила све што се око мене дешава, како бих касније верно могла да пренесем утиске на папир.

Зато је тешко и писати и визуелно документовати. Често ћете видети, на пример код Националне географије, да једну тему углавном покривају две особе – фотограф и текстописац. И то често раде потпуно одвојено – свако своје. Толико фотографија и писање о истој теми могу да буду самостални.

Ви сте и сарађивали са Националном географијом у којој се документарна репортажа некада припрема и две до две и по године. Како је било радити за овај лист и тако темељно приступати темама?

Мина Делић: Национална географија је медиј који врло цени нову документарну репортажу као жанр. Имала сам ту част да почнем своју сарадњу са њима још врло давно, иако тад још нисам била професионално зрела. Жао ми је што ниједан медиј у Србији нема буџет који је потребан за озбиљне истраживачке терене. Наглашавам ”терене”, јер нова документарна репортажа захтева одлазак на терен, а то све кошта.

Ниједна репортажа не може да се пише из кревета, ослањајући се на ”гуглање”. Мислим да је ово један од финансијски најзахтевнијих жанрова. Управо због тога усавршавам шпански и немачки језик како бих покушала да пишем на нематерњем језику и потражила своје шансе негде другде, јер овде ”нема леба” од писања.

Радећи причу о вулкану упознала сам двојицу шпанских фотографа Националне географије, а приликом учествовања на радионици документарне фотографије агенције VII у Сарајеву имала сам част да упознам и једног женског фотографа овог магазина. Увек ми је занимљиво да упознам жене које се ”ломе” по теренима, јер таквих нема много. И чињеница је да терен уме доста да боли, и телесно и ментално, али то је она бол која иде у пакету са једном тако великом слободом коју ни за шта не бих мењала на овом свету.

Сви ови фотографи раде за озбиљан новац. Имају озбиљну опрему и логистику, а иза себе јаку редакцију. То је све оно без чега ја, некако, функционишем. Сама финансирам своја путовања, а на терену се уздам у добре људе који ми помажу, да ли за смештај или превоз или информацију и понеки добар контакт користан за причу.

За награду је главни уредник недељника „Породични круг“ Јанош Теке предложио Ваше репортаже и фотографије. Колико Вам је за свакодневни новинарски рад значајна подршка колега?

Мина Делић: Са локалним медијем, чији је Јанош Теке уредник, почела сам да сарађујем марта 2020. године. Управо кад су границе затворене због пандемије (што је битно с обзиром да сам до тада радила у иностранству). Тада сам се и активирала као новинар, и могу рећи да је моја новинарска каријера тек тада и почела – пуних 10 година након што сам дипломирала новинарство. Много сам им захвална на подршци и професионалном подстреку који су ми дали.

Како сам фриленсер, ови контакти су ми врло значајни, и домаћи и инострани. Увек имам коме да се обратим за професионални савет. Никад до сада нисам радила унутар једне класичне редакције, имам уреднике ”на даљину” и то мом карактеру сасвим одговара. Врло сам самостална и волим да се ”губим” сама по теренима. Али се осећам безбедно и пријатно јер знам да имам колеге, тамо негде у етру, на које увек могу да рачунам.