УНС вести
09. 01. 2026.
Милош Лазић, новинар до последњег даха
У уторак 6. јануара, у 76. години живота, после краће болести преминуо је Милош Лазић, који је, може се рећи, живот посветио новинарству.
У књизи, "Тридесет и три пута како постати новинар“ Бранимира Ковача, на то питање Милош Лазић је одговорио кратко и јасно:
"Лако ми је одговорити на питање: Како сам постао новинар? Једноставно, родио сам се и одрастао као такав. Цео живот и све школе које сам учио (макар и на кратко) били су само успутни догађаји до овога данас и овога што јесам. Тек када се запослиш и уђеш у огромну зграду ,Политике', докучиш да нико никад не постаје новинар, већ се такав човек једноставно рађа и живи тако како живи. Новинарски. Другачије.“
Писао је од ране младости. Најпре у ,"Студенту“ и ,"Омладинским новинама“, па ,"Репортеру“, опробао се и на Београдском програму Телевизије Београд, а потом, постао је новинар ,"Блица“, "Илустроване Политике“ (најдуже) и, на крају, листа "Политика“ у којој је писао до последњег даха.
Није морао да се потписује да би се знало ко је написао текст. Стил му је био јединствен, препознатљив, као и избор тема.
Писао је о такозваним обичним људима, у којима је откривао непознанице, подвижништво, доброту, храброст, умеће живљења, лепоту… али и о селима и варошицама Србије, у забитима откривао драгуље. По Србији, и којекуде по белом свету.
Отишао је "последњи Мохиканац“ славног доба писаца репортажа, звезданих репортерских имена. Гутао је живот, као ваздух, као воду, као да му је сваки дан последњи. Примерице, једном смо случајно, по различитим пословима пристигли у Ниш и сусрели се у хотелу "Парк“, на легалу. Скоро да смо дочекали зору, јер разговор је био прилично течан. Пробудио сам се, једва, око девет и на доручку затекао Лазића загњуреног у блокове с белешакама. Нешто је записивао, нешто прецргтавао.
Испоставило се да је до тог времена већ обавио посете и разговоре за три текста, а један и издиктирао стенографима. Тог јутра претекао је и Шабана Бајрамовића који је са неке свирке дошао кући неколико минута касније од новинара који га је тражио.
Милош Лазић је новинар старог кова, класик. Строго се држао новинарских, етичких правила. Сензационализам га никада није повукао. Пазио је да у тексту никога не повреди, сваки иоле сумњив податак био је више пута проверен.
Посебно је водио рачуна о језику.
Једном је једна лекторка у једној издавачкој кући, после читања његовог рукописа, уреднику рекла: Овај пише архаично. То је зато, прокоментарисао је Лазић том уреднику, што пишем српски. Српски је постао застарео. Сада се пише англосрпски. Није пилетина, него чикетина. Није готовина, него кеш. То је нобл.
Безброј је примера колико је помагао људима, не само пишући о њиховим невољама. Давао је све што се могло дати. Ко није имао где да спава, имао је место у његовој гарсоњерици на Чубури, где се спавало,осим попреко на једином кревету, и на удобном тепиху. Једном се тамо негде код Богословије поред њега зауставио раздрнадани ,,југо“ и човек, судећи по говору Личанин, избеглица, упитао Лазића за неку заметну улицу на Карабурми. Милош је покушао да му објасни, али безуспешно. Зато је ускочио на сувозачко место и оштро реко: Вози! – показујући руком правац као војскобођа. После се вратио аутобусом.
Био је нераздвојан са Жељком Синобадом, фоторепортером "Илустроване“. На сваки, ама на сваки задатак ишли су заједно. Онда се Жељко разболео. Тешко се разболео. Милош га је посећивао скоро свакодневно, доносио му ово и оно, причали су телефоном. Тако је једном приликом Жељко пожелео да једе лучане паприке.
А био је јуни. Снашао се Милош Лазић за паприку, испекао је на рингли, ољуштио... ма мајстор је био и за кулинарство (објавио је две куварске књиге) али овде, наравно, није реч о вештинама.
Реч је о души човека који се управо преселио у наша сећања. Више га нећемо срести у ,,Политиконом“ лифту, у кафаници "Херцег-Нови“, или некој другој, ни случајно у Нишу...
Иза Милоша Лазића остали су супруга Јасна, кћерке Милица и Марија и син Душан. Испраћај за кремација биће у среду 14. јануара у 11 часова на Новом гробљу у Београду.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.