Вести
09. 06. 2012.
Сви смо тужни сведоци
Написао сам овај текст и изговорио га на годишњицу стрељања Славка Ћурувије. Писао сам о њему, а мислио сам на себе. Значило ми је што је тадашњи Данас објавио шире изводе из мог текста,практично извињења мртвом Славку што је он тамо, а ја још овде.
То што он није овде а ми јесмо, не доказује да је он мртав нити показује да смо ми живи. Можда супротно; доказује да је он преживео а многи међу нама нису.
Или неће. Зато смо се сабрали, не само ради присећања на Славка већ да се суочимо са истином - шта је урађено њему и да се сучелимо са питањем - шта смо ми радили тога дана, дан после и још 362 дана до овог уторка?
То што јесмо овде представља, кажем, одоцнело признање да знамо шта су нам урадили његовом смрћу и одоцнело кајање и стид за ћутање у доба кад су многи међу нама, заглушени бомбама, пристали на официјелне неистине и званичне лажи о смрти човека који је умро помало за свакога од нас.
Наш колега, наш пријатељ и наш друг је на данашњи дан стрељан. Пре тога је израњаван до смрти; узета му је новина, онда редакција, затим град, а онда слобода. И, на крају, по вољи и логици оних који су одлучивали - узет му је и
живот! Стварни злочин, стварна крв за виртуелну, непостојећу и до краја фалсификовану кривицу.
Наше очи, толико свикле на мрак, још дуго неће умети да разликују Светлост од Таме; али, неколико хиљада оних који су га онда испратили, стотине хиљада који су га онда читали и ми овде, раскинули смо ритуал ћутања. Оно ћутање, онај натурени обред којим аутори система друштвеног канибализма траже да признамо како је жртва крива, како је казна праведна и како је ћутање најисплативије. Траже да се плашимо и показујемо страхопоштовање пред џелатима.
Славка није смрт учинила великим; нити је за живота побољевао од синдрома легенде. Није био намеран да буде споменик, још мање део историје. Хтео је само две ствари: да ради свој посао и да буде слободан човек! Каква јерес у
Србији са изнутра закључаним капијама. Какав грех у систему који је за своју основу узео страх и несрећу сопствених поданика а самоодржање као једини циљ.
Наш пријатељ је правио новине које су осветљавале јавни простор. Онај простор у којем се сви - и власт и опозиција и ми као професија - показујемо на најбољи или најгори начин, и на речима и на делу; ко смо, шта умемо и какав нам је циљ. Због тога није био омиљен. Због тога је, осим у својој породици, био сам. Као и већина јеретика, као сви који су нас нечим задужили а којима смо, за живота, налазили само оно што нам смета у њиховој животној причи.
Шта је Славко друго радио сем што је својим новинама упозоравао да свака власт, која није преокупирана бољитком сопствених грађана, није легитимна, без обзира на изборни резултат. Говорио је и да у Србији систем реда, рада и
јединства све више постаје једно са својим наличјем: законитост се морфингује у гангстеризам, поредак у самовољу и тиме се ужљебљују политика и злочин, мафија и систем, успех и криминал.
Живео је на првој линији фронта у овом рату државе Србије против Срба, али никада није сишао у земуницу. Веровао је да иза ових времена наше апатије и агоније не долазе несрећа и смрт за све, већ зона наде, другачије време које ће
бити тешко, али ће због наде бити подношљиво. Носио је са лакоћом свој крст, своју судбину; сијао је своје самопоуздање, своју чврстину и своју снагу. Уливао је оптимизам као нека врста друштвеног пејсмејкера уграђеног у слабашни грађански организам Србије. Доказао се у професији и показао се у животу. Он је, за разлику од многих који су новинарство заменили ставом и сматрају како су довољно учинили, имао могућност да бира; да не буде овде или да буде њихов. Изабрао је да буде овде и да буде свој. Да буде на страни унижених, бедних и заплашених; али не и смрвљених. Био је, дакле, на страни својих читалаца. Зато га више нема! Толико је волео своју новину да је и умро. Не због ње - већ за њу!
Први је међу нама схватио како Закон о медијима не укида његове новине, већ поништава бољи део Србије, вишестраначки систем враћа у једнопартијски и тиме сатире последњу могућност за нормалан и достојанствен живот у овој земљи. Тај Закон, говорио је глувима, скривен лажним патриотизмом, окупира последња острва отпора, последње трагове спонтаности, писмености и сваку интелигенцију која је била неопрезна да себе открије.
Био је прилично усамљен у својој борби; сви смо тужни сведоци. Зато је, попут громобрана, примио на себе сав гнев оних који су - у недостатку ентузијазма гомиле за даљи линч свега либералног у Србији - сами одлучили да владају
силом.
Није им се измакао; радио је свој посао и кад је било јасно да тај посао неће имати срећан завршетак. Сачекао је стрељање као озбиљан човек; ненадану смрт као човек који је своје Чистилиште, свој Пакао проживео већ на Земљи. Сам је означио, још за живота, кругове тог Пакла. Ко уме данас да чита његове речи наћи ће у њима и почетак и крај, и пророчанство и пресуду. И судије и убице.
Дакле, јесу га убили и по њиховој рачуници он јесте мртав. Толико је мртав да његова новина и његово име данас одјекују Србијом показујући онима што верују како све што је спаљено, убијено или забрањено не може бити живо - да греше.
Да им се истина смеје са ломаче. Да су им сужњи и у затвору слободни. Да је Славко, макар за нас, себичне и жедне туђе храбрости, усред Србије која личи на мртвачницу - по којој још живи пребиру по лешевима, наричући над својима и
равнодушно пролазећи крај туђих, да је у таквој Србији, један наш пријатељ платио пуну цену својих речи и свог убеђења.
Да се усудио, усред вреве националних факира, пророка, хипнотизера и врачева, усред нације без властите мере у мегаломанији и са друге стране приземности до самоуништења, усред лажне историје, мимо воље аутора наших несрећа, испред професије у којој су паметна и одважна дела тако ретка, усудио се да гласно, речима и примером, постави границу коју не треба да пређе ниједан човек који на себе неће да прими грех саучествовања у стварању најгорег доба за Србију: кад је рано за смрт а доцкан за живот!
Ставили су тако, прошлог Ускрса, његову главу на колац и поболи је усред Стамбол-капије да се издалека види. И са Истока и са Запада. Да виде Срби и да виде Турци колико кошта друмарина у Србији; да виде људи колико кошта излаз из Србије. Или да се види шта је цена излаза за Србију. Нису схватили да тиме подижу дуговечни споменик опомене једном несрећном добу, звоник унесрећене, надреалне Србије, опомену на зла времена због којих још тумарамо историјом гледајући куда малоумни воде слабовиде.
Није његово стрељање, већ оно што је радио и оно због чега је на прошли Ускрс убијен, то је поставило јасну линију живота између нас и оних који чине да се у оваквом систему живот нема за шта примити. То је граница између
нормалних и паранормалних. Он је прва жртва српског рата паранормалних против иоле нормалних.
Сведок сам да је Славко знао шта ради, да је знао колика је цена тог рада и да је, на тугу своје породице, био спреман да плати свој данак у крви.
Зато спустимо главе, сетимо се њега, новинара, слободног човека који није дао да се заплаши нити је дозволио да буде поражен. Сетимо се нас и питајмо себе - да ли је Славк о ваљало да погине па да схватимо да је несрећа свакога овде
несрећа свих, да је свачија смрт део нашег умирања, да је затвор некоме неслобода за све? Јесмо ли постали свесни како у Србији несрећа неће заобићи никога - ако ми не заобиђемо њу. То је тестамент нашег колеге и нашег
пријатеља.
И, боље нека то Брехт каже. Кад једног дана буду судили о нама и о времену кад смо живели као да смо живи - ви који ћете изронити из овог потопа у коме смо ми потонули, сетите се; кад будете говорили о нашим слабостима и мрачном времену - којем сте умакли, јер ми нисмо - сетите се и спомените нас с трпељивошћу.
Били смо бољи но што ћемо вам оданде изгледати. Али нисмо ни издалека били онолико добри колико смо могли бити. Само да смо смели!
Текст изговорен 2000. године на годишњицу убиства Славка Ћурувије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.