Вести
15. 06. 2012.
Милутин Миленковић (1925–2012)
IN MEMORIAM
Седамдесетих и у првој половини осамдесетих година прошлог века, упркос пословичној суревњивости међу колегама, знало се и јавно признавало у Радио Београду да је најбољи новинар куће Милутин Миленковић. Врхунски познавалац
блискоисточне проблематике, личност свестраних интересовања, добар стилиста у писању и бриљантан говорник, он је једног часа знатно подигао стандарде наше радиофоније и држао их високо, развијајући београдску школу радио-новинарства, засновану на професионалним, пре него на идеолошким начелима. Био је истакнуто име чувене Спољнополитичке рубрике Првог програма Радио Београда у време када је она зрачила ауторитетом на велике даљине, и директор куће у време њених знатних успона и међународних продора.
Трудио се да своја јасна идеолошка опредељења не претвара у ограничења.
Делао је снагом аргумената и ауторитета, као честит и праведан човек. Поставио је готово као правило да се уреднички састав Радио Београда не обнавља више споља, из политичких институција, као што је дуго после рата било, него из
сопствених редакција. Добро упознат са светским искуствима, почетком 1985.
спровео је, уз многе отпоре, корениту редефинициј пет програма Радио Београда, формирајући мрежу њихових комплементарних односа. Са његовим одређењима Првог програма као доминантно информативно-политичког, а Другог као културно-уметничког, Радио Београд ушао је двадесетак година касније, сасвим мирно, у нове оквире јавног сервиса.
Углед у професији стицао је, пре свега, као дописник „Борбе” и Танјуга, извештавајући из Турске, Велике Британије, Шведске, Пољске и САД, а посебно са ризичних подручја (осигуравајући завод га није прихватио као клијента) ,
захваћених грађанским ратовима и нередима, по арапским земљама, Африци и Блиском истоку. И тај ангажман је допринео да добије награде „Моша Пијаде” 1980. и „Светозар Марковић” 1998. године, обе за животно дело у области
новинарства.
Био је оштар коментатор без унутрашње цензуре. Сфера склада његовог немирног духа са друштвеном збиљом, чијем је изграђивању доприносио још од скојевске, партизанске и армијске младости, напукла је, међутим, после крвавих
демонстрација на Косову 1981. године, које је покрио тежак облак медијске цензуре. После тог искуства, он је више пута јавно изразио огорчење због тога што је, као и други, био присиљен да ћути о ономе о чему се морало гласно и
сасвим одређено говорити одмах. Рекао је и написао: „Намерно ускраћивање информација једнако је узнемиравању јавности.”
Тема ембарга и истинитости вести постала је затим главни предмет његових расправа, а посебно књиге „Веродостојни радио”. Није престајао да критикује медијско прикривање догађаја и процеса који су водили „разбијању Југославије,
а да Југославија о томе ништа није смела да сазна”. Ступао је у отворене полемике са високим политичким званичницима око „конфедералног национализма”.
Пензионисан је, наравно леге артис, у пуној новинарској снази, када је прешао тек шездесет година.
Још вреле новинарске страсти, Миленковић је у медитативним годинама наставио да објављује књиге о Блиском истоку и журнализму. Размишљао је о судбини медија и први, и засад једини из наше медијске јавности, изнео тезу да радио мора да се одвоји од телевизије ако жели да преживи. Свакоме, ко је знао његове личне погледе, било је јасно да се 1999. године активирао у Генералштабу да би бранио земљу, а не режим. Као новинар брзо је хватао скице историје, одлучујући у тренутку шта је важно, интересантно, пуно боја и живота, а сада је и сам део историје и постојаног памћења.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.