Вести
17. 05. 2021.
Дневник новинара АП који је побегао из зграде пред бомбардовање: Једна од најужасниих сцена које сам икада видео
Наша зграда је нестала и неће се вратити. И већ се дешавају друге ствари о којима треба да извештавам. Ми новинари нисмо прича, нисмо себи приоритет. Наш посао је да причамо приче других људи који ту живе.
„Пробудили су ме повици мојих колега и срце ми је тукло као лудо: шта се догађа?
Било је 13:55 у суботу, дремао сам на горњем спрату пентхауса који Асосиејтед прес /АП) користи у Гази од 2006. И то није необично ових дана: откако су кренуле борбе, спавам у тој канцеларији до раног поподнева, а ноћу радим.
Пожурио сам доле и видео колеге како стављају панцире и шлемове и вичу „Евакуација!“
Израелска војска ове недеље је срушила три зграде тако што су непосредно пред бомбардовање упозорилли људе да се склоне.
Речено ми је: Имаш 10 минута.
Шта ми треба? Узео сам лаптоп и још пар електронских направа. Шта још? Гледам по канцеларији коју годинама користим, ту су ми успомене од пријатеља, породице, колега. Одабрао сам да понесем рам са сликом своје породице. Шољу за кафу коју ми је дала ћерка, која са сестом и мајком од 2017. безбедно живи у Канади. Узео сам и плакету коју сам добио за пет година рада за АП.
Кренуо сам напоље, а онда се осврнуо на место које ми је годинама било други дом. Схватио да је ово последњи пут да га видим. Био сам последњи у згради.
Ставио сам шлем и почео да трчим.
После једног од најгорих дана у заједници у којој сам рођен, одрастао и сада радим као новинар, где и даље живе моја мајка и рођаци, волео бих да кажем да сам безбедан, али нисам.
У петак, ваздушни удар уништио је нашу породичну фарму на северу Газе. Сада је уништена и моја канцеларија, место за које сам мислио да ће проћи без последица јер су ту просторије АП-а и Ал Џазире.
Али, народ у Гази се боји много горег. Од понедељка је убијено најмање 145 људи, Хамас наставља да ракетира Израел, а Израел да бомбардује појас Газе. У Израелу је погинуло осморо људи.
Бежећи из канцеларије, трчао сам 11 спратова до паркинга у подруму. И схватио да је мој аутомобил једини остао. Брзо сам се спаковао и одвезао на локацију где су биле и моје колеге. Сви смо одатле гледали шта ће се десити са зградом.
Власник зграде је био на вези са израелским војником који му је рекао да зграда мора да се евакуише. Власник је молио да се да више времена, али је то одбијено и речено је да за 10 минута зграда мора да се испразни.
Гледао сам у зграду и молио се да се можда ипак ништа не догоди. Размишљао сам о породицама које ту живе, где ће они да иду, шта ће да раде?
Други новинари су такође гледали у зграду, а моје колеге се спремале да раде пренос уживо.
У наредних осам минута, десио се напад малим дроном, па још један, па још један. И онда три снажна напада авиона Ф-16.
Испрва је деловало као да се слојеви руше. Помислио сам на чинију пуну чипса и шта се догоди када је ударите песницом. Онда су дим и прашина све окружили. Небо је грмело. А онда је зграда, која је за неке била дом, само нестала у прашини.
Напипао сам у џепу кључ собе која више не постоји.
Стојећи са колегама неких 400 метара од зграде, покушао сам да процесуирам шта се догодило. Све што нам је било познато је нестало.
Сетио сам се својих сувенира, снимача звука старог 20 година који сам користио кад сам почео да радим као новинар. Да смо имали сат времена за евакуацију, сигурно бих га понео.
То је једна од најужасниих сцена које сам у животу видео. Био сам веома тужан, али истовремено и захвалан, јер нико није повређен. То је касније и потврђено, а моји шефови су осудили напад који их је „ужаснуо и шокирао“.
Не знам колико сам тамо стајао и гледао. Али, онда ми је прорадио инстинкт – јер годинама извештавам о насиљу и болу у месту које је мој дом.
Наша зграда је нестала и неће се вратити. И већ се дешавају друге ствари о којима треба да извештавам. Ми новинари нисмо прича, нисмо себи приоритет. Наш посао је да причамо приче других људи који ту живе.
Остао сам још мало да гледам у место које ми је толико значајно утицало на живот. И почео сам да се будим из ноћне море.
Рекао сам себи: готово је. Морам да видим како ћу даље да радим. Ово је историја, а има још прича које треба да буду испричане. У мору потреса око нас, на нама је да смислимо како.“
Коментари (1)
Остави коментар17.05.
2021.
Има ли новинар име?
Леп текст, али ваљда треба написати и име новинара који о себи и свом послу писао. Зна ли се локација где се то десило, Газа...?
Одговори