Вести

25. 08. 2022.

Аутор: Бранко М. Жујовић Извор: Суботичке

Хоће ли тужилаштво очистити медијске Оџаке?

Непосредним увидом у видео материјал, којим је правдан пројекат “Општина Оџаци – ваш дом”, лако је утврдити да се у њему не појављује сценографија, заједно са „сценским и играјућим реквизитма“ из општинске касе плаћена 900.000 динара

Као редакција која покушава да следи и штити јавни интерес, принуђени смо да поставимо низ додатних питања у вези са финансирањем овог пројекта, за која имамо разлога да верујемо да су у надлежности тужилаштва

Бранко М. Жујовић

Пре две године, мештани Оџака платили су из сопствене општинске касе 900.000 динара за сценографију, укључујући ту најам “сценских и играјућих реквизита”, али у видео материјалима, којима је општинској управи у том месту правдан пројекат “Општина Оџаци – ваш дом”, нема такве сценографије, нити таквих реквизита.

У то сам се уверио у уторак, у општинској управи у Оџацима, која ми је, након вишемесечног натезања, ипак дозволила увид у поменуте видео материјале.

Посреди је низ од 40 најједноставнијих, кратких информативних видео прилога, сниманих углавном на тререну, дакле изван студија.

Ови прилози садрже изјаве општинских функционера и службеника, те прате активности општинске управе и њених органа, установа, јавних предузећа, Војвођанске лиге у фудбалу, спортских клубова, као и различите јавне манифестације.

То је пре прост скуп кратких информативних прилога који обрађују најразличитије општинске теме, у распону од рада локалне самоуправе до Војвођанске лиге у фудбалу, него јасно профилисан пројекат, што је концепт салате који се последњих година све чешће среће у медијским пројектима и по мени представља велики проблем сам за себе.

Просечна цена једног таквог кратког медијског прилога износила је фантастичних 185.000 динара, од чега су грађани, из властите општинске касе, плаћали 92.500 динара.

Од укупно 12 компакт-дискова са поменутим видео материјалима 3 нису била исправна и имала су видна оштећења, а у 3 видео прилога (36, 37 и 39) није било тона. Домаћини су тврдили да их је прегледала жена која има завршена четири разреда средње школе, ма шта то требало да значи.

Будући да је фирма “Daisy Production” Радославке Павловић из Оџака у овом свом пројекту учествовала са 50 одсто сопствених средстава, комплетна цена сценографије, за којом сам трагао, са све најмом “сценских и играјућих реквизита”, према слову овог пројекта, требало би да је укупно коштала чак 1.800.000 динара. Из документације самог пројекта не види се, међутим, да ли је тих додатних 900.000 динара, из џепа продукције “Daisy production”, заиста плаћено, што би свакако требало да буде проверено.

Али, вратимо се фамозној сценографији и припадајућим “сценским и играјућим реквизитима”.

За део трошкова идејног решења поменуте сценографије, из општинске касе Оџака фирми “V Production” Владана Стефановића из Суботице плаћено је 230.000 динара.

Део израде те исте, на видео снимцима, да поновим, непостојеће сценографије, плаћен је 350.000 динара.

У овај јавни трошак, од 350.000 динара, укључена је куповина блокова број 5, водених бојица, лепка у стику, четкица за водене бојице, лењира, драперија, квака, брава, кеса за смеће, стиропора, четке за лак, бордо боје „Aqua Paint“, ваљка за кречење, дасака, резане грађе, кровних летвица и још којечега.

Највећи издатак, у оквиру поменутих 350.000, износио је 138.000 динара и плаћен је, на име саме израде сценографије, Информативно-пропагандном центру “Кула”.

Упркос обећању да ће ми се јавити директор овог центра, како би ми појаснио детаље израде сценографије, то се до објаве овог текста није догодило.

Сам најам “сценских и играјућих реквизита ”Медија центру “Оџаци”, односно Телевизији “Канал 25”, плаћен је 320.000 динара. Такве реквизите у видео материјалима нисам уочио.

Након увида у поменуте видео материјале и констатације да се у њима нигде не појављује сценографија са реквизитима, принуђен сам да јавно поставим још нека питања.

Једно од њих је графичка обрада поменутих видео материјала.

Развојни центар “ComNet” наплатио је део ове услуге 100.000, а паралелно са њим део исте услуге, у оквиру истог пројекта, наплатили су Удружење “Путеви природе”, повезано са Владаном Стефановићем о чему смо већ писали (284.000) и Стефановићева фирма “V Production” (96.000 динара).

Испада да је део трошкова услуга графичке обраде у низу најједноставнијих медијских прилога, са тек понеким графичким елементом (исти статични лого у углу екрана у сваком прилогу, истоветна шпица), без посебних и специјалних обрада, плаћена укупно 480.000 динара.

Затим, ту је део трошкова дизајна графичке обраде. Центар за информисање “Нови Кнежевац”, фирма Радоице Милосављевића у којој је Владан Стефановић био уредник ТВ Цинк ову услугу наплатила је 248.000, па 72.000. Укупно 320.000 динара.

Потом, имамо део трошкова графичке припреме потписа и тема. Удружење “Ариадне”, које многи у медијској заједници повезују са Владаном Стефановићем, део ове услуге наплатило је 108.000, па 72.000. Укупно 180.000 динара. У графичкој припреми је учествовао и Медија центар Оџаци – Телевизија “Канал 25”, што је коштало додатних 60.000 динара. Сума сумарум: 240.000 динара.

Ту су и трошкови тонског снимања које је наплатила Стефановићева Радио Суботица (72.000+368.000), укупно 440.000 динара.

На крају, имамо део трошкова припреме и симања “off”-ова: Удружење “Плеј”, тесно повезано са Владаном Стефановићем и његовим братом Веселином Стефановићем (168.000), Радио Суботица Владана Стефановића (72.000). Све заједно: 240.000 динара.

Судећи према мишљењу колега који се баве видео продукцијом (графиком, “off”-овима, потписима…), у Оџацима, у поменутом пројекту, посреди имамо класично предувавање пројектних цена о трошку грађана.

Нико разуман нема ништа против, сигуран сам у то, да једина телевизија у Оџацима добије 3.700.000 динара на локалном медијском конкурсу који је укупно био вредан нешто више од 12 милиона динара.

Чак би било разумљиво и да таква телевизија, уколико је – замислимо такву ситуацију – била у блокади или некој другој финансијској недаћи па због тога није могла да учествује на конкурсу, до новца дође посредством неке “сестринске” фирме. Није то најгора ствар у Србији и са колегијалне стране тешко да би била оспорена.

Проблем је, према мом мишљењу, када од поменутих 3.700.000 динара, колико је Општина Оџаци издвојила за пројекат “Општина Оџаци – ваш дом”, више од милион и по динара или безмало половина оде фирмама Владана Стефановића и са њим повезаним предузећима и организацијама.

Који је ту интерес мештана Оџака, Општине Оџаци и креатора тамошње локалне политике, осим што сви заједно испадају будале, уместо да исперу властиту, а толико очигледну Аугијеву шталу?

Зар није било сврсисходније да је тих преко милион и по динара (1.890.000 према мојој рачуници) остало у Оџацима, тамошњим медијским радницима, којих скоро да нема и који једва састављају крај са крајем?

На концу, какав је интерес, а какав допринос, продукције „Daisy Production“ у свему овоме, осим уколико посреди није пука трансмисија новца?

Бојим се да би одговор на питања у вези са пројектом „Општина Оџаци – ваш дом“ требало да нам пружи професионална и заиста самостална комисија, сачињена од признатих медијских стручњака, чије би констатације, потом, судећи према ономе што сам видео, тужилаштво озбиљно требало да размотри.

На крају, поменућу моје љубазне домаћине који су на почетку били видно нервозни и сумњичаво ме гледали. На крају су били веома љубазни, чак срдачни.

Упркос томе што су се, видевши шта заиста желим и радим, на крају ипак откравили и били срдачни, поразила ме је њихова бирократска неспремност да се баве суштином и да, као јавни службеници или функционери, доследно штите јавни интерес. Они су преузели своје функције, али не и суштинску одговорност коју би носилац функције требало да носи.

Још више, поразила ме је тескоба њихове бирократске позиције малограђанског незамерања, цинцулирања и свесне незаинтересованости, фламбирана киселим формално-правним покривалицама, чак и онда када ове немају никаквог, ама баш никаквог смисла и када је очигледно да штете јавном интересу.

За оно што сам, уз помоћ колеге, успео да установим за свега неколико сати, они су тврдили да немају људе, ни ресурсе и да је важно једино да је све „покривено папирима“.

Радославка Павловић није одговорила ни на мој последњи телефонски позив, а Владан Стефановић већ дуго не одговара ни на једну моју поруку, па ни на ову последњу о огромној суми коју су његове фирме и са њим повезана предузећа и организације згрнуле пре две године у Оџацима.