Вести
19. 12. 2012.
Српски фоторепортери међу најбољим ратним извештачима на свету
Фотографија Горана Томашевића другу годину заредом отвара галерију Ројтерсових најбољих фотографија, а Душан Вранић, фотограф агенције АП, у Београду је отворио изложбу о Авганистану.
Обојица су међу најбољим светским ратним фоторепортерима и међу малобројнима који се одваже да живот проведу између минског поља и нишана снајпера.
Душан Вранић је шеф фотоодељења за Израеал и Палестину у светској фото-агенцији АП, а Горан Томашевић шеф за источну Африку у Ројтерсу. Њихова искуства су различита, а заједничка им је професионалност и борба за преживљавање.
Најтеже је фотографисати рањену децу и људе у болници. Mртва тела су мртва, колико год да је грозно, али људи који се грчевито боре за живот, то је заиста језиво - прича за Томашевић за „Блиц”.
Каже да жели да буде што ближе борцима како би показао стварност рата. Био је у Босни, на Косову, Авганистану, Ираку, Либији, Пакистану, фотографисао израелско-палестински сукоб, револуцију у Египту, Сирији. Два дана пре полетања авиона у Лондон на ОИ стигао му је позив да отпутује у Сирију.
Циљ је био да стигнемо на фронт у Алеп. Чим смо прешли границу, отишли смо на фарму која је била побуњеничка база и ту остали коро 20 дана - каже Томашевић.
Док је разговарао са “Блицом”, Горан је био у канцеларији у Кенији, а само дан раније, у Конгу, сликао је конфликт владиних снага и побуњеника, након заузимања Гоме. Са девојком и ћерком Кристином (17) живи у Најробију.
Родитељима не говори куда иде, да не би бринули, а кад пође на ратиште, помоли се Богу и Светом Николи путнику.
О страху не размишља. Највећи скок у ратној фотографији направио на Косову 1999, а памти и једну од најмасовнијих битака у Авганистану 2010. када је раме уз раме са маринцима хеликоптером слетео у Mарџу, тада најснажнијем упоришту талибана.
Његов колега Душан Вранић каже да су за фоторепортере од самог пуцања на улицама, много су важније последице рата.
Да би фотографија имала смисла, морам да будем на два метра од онога што се дешава - прича Вранић.
Да је све било како је сањао као дечак, био би кошаркаш, али је живот за њега имао друге планове. На ратиште је први пут
отишао 1989. и то у Авганистан. Било је то у Кабулу када су се Совјети повлачили. Цео свет је очекивао да ће муџахедини да ушетају у Кабул. Тада сам имао 27 година и нисам имао утисак да је реч о нечему опасном - прича Вранић.
Пратио је румунску револуцију, извештавао из Ирака, Авганистана, са ратова у бившој Југославији. У Вуковару је снајпером био рањен у подлактицу леве руке, девет месеци се опорављао, али га то није поколебало да се поново врати на ратиште. Страх је, каже, дисциплина са којом се бори већ много година. Каже да је фотографија најлакши део, али да је потпуно друга ствар како преживети.
Видео сам милионе фотографија, али нисам видео ниједну за коју бих мењао свој живот - прича Вранић.
Каже да је снимао на стотине сахрана, али да никада неће бити индиферентан. Приватни бол је нешто најстрашније што сам видео и снимио - искрен је Вранић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.