Вести
21. 01. 2013.
Истина о историјској фотографији
Када је својевремено на једној југословенској документарној изложби у Њу Делхију, тадашњи председник владе Индије, Џавахарлар Нехру, видео фотографију младог партизана Стевана Филиповића како уздигнутих руку, пркосећи злу и смрти, стоји испод вешала, застао је пред њом, клекао и дуго је остао скрушен у молитви и размишљању.
Уставши, рекао је: Какав моралпод омчом. Овај човекјепрекорачио границе смрти. Тито је морао победити кадаје имао партизане који су се на овакав начин борили и умирали.
Ипак, све време око фотографије је лебдела и мистерија: Ко је њен аутор? О фотографији, која је обишла свет и налази се у седишту Уједињених нација као својеврстан симбол отпора фашизму, заправо о потрази за њеним истинским аутором, после више од две деценије истраживања Мирјана Белић Корочкин Давидовић, уредница листа „Политика" и њен супруг, публициста и уметнички фотограф Радивоје Давидовић, написали су књигу „Стеван Филиповић, истина о историјској фотографији" за коју су крајем минуле године добили традиционалну годишњу награду УНС за публицистику „Жика М. Јовановић".
Прича о настанку књиге „Стеван Филиповић, истина о историјској фотограиији" има и лични печат?
Мирјана: Када је у „Политици", у рубрици Међу нама објављено писмо да је чувену фотографију вешања Стевана Филиповића снимила фотографкиња Слободанка Васић, ја сам за рубрику Трагом писама написала текст. Он се убрзо претворио у фељтон који је изашао у Политици у три наставка. И ја сам ту стала. Можда би прича о тој фотографији била завршена за мене да није било Радивоја.
Радивоје: Занимљиво је да смо нас двоје писали о Стевану Филиповићу, а да нисмо знали за то. Она је писала за „Политику" а ја за лист „Глас Врачара". Наиме, сасвим случајно сам сазнао за Слободанку Васие од маиора Ивана Гостојевића, од кога сам добио њен телефон. Пре него што сам је позвао, распитао сам се код новинара Радио Ваљева, Здравка Ранковића, који је жива легенда Ваљева и колеге из фото клуба у Ваљеву, да ли они знају нешто у вези тога. И после објављивања текста у „Гласу Врачара" наставио сам да истражујем. У исто време када је Мира објавила фељтон у „Политици" изашао је мој текст у листу „Арена". Како је Мира у свом тексту позвала све читаоце који знају нешто да се јаве, позвао сам је, рекао да имам неке нове информације... То је било 5. децембра 1984. године, а после три године ми смо се венчали. И наставили да трагамо за истином заједно.
Зашто Слободанка никада није покушала да извуче привилегије из чињенице да је она аутор фотографије?
Мириана: Рано је отишла у иностранство. У Београд се вратила тек осамдесетих година. На основу њене приче, Радивоје и ја смо схватили да је она заиста аутор фотографије, али нисмо имали опипљиве доказе да потврдимо да је то она. Нажалост, Слободанка Васић за живота није добила признање да је аутор историјске фотографије, тако да јој ова наша књига доде као нека врста споменика и чувара од заборава. У сенци свог херојског чина често се налазио и Стеван Филиповић, што такоде бележи наша књига, али ја сам убеђена да ће једног дана доћи нове генерације које ће превазићи све анимозитете према ономе што је прошлост, јер не верујемо да су из нашег језика нестале речи: слобода, пожртвованост и храброст.
Радивоје: Занимљив је и детаљ да су се фотографије пола сата после вешања, ком је присуствовало око 3.000 Ваљеваца, појавиле у излогу фоторадње Косаре Антић, зарад продаје. Народ их је куповао и захваљујући томе сачувано је неколико примерака, јер су истог дана Немци запленили негатив, све снимке, затворили радњу и ухапсили њене раднике међу њима и Слободанку, како би проверили да снимање није извршила по нечијем налогу. Нешто касније она се одселила у Краљево. Захваљујући људима који су фотографију купили и чували је за време окупације и листу „Политика" која је прва објавила 4. новембра 1944. године, та фотографија је кренула у свет.
Како је Слободанка снимила овај чин?
Радивоје: Вече уочи вешања Стевана Филиповића у радњу је ушао један дечак и дао јој изгужвану цедуљицу на којој је писало: Дођи сутра да снимаш вешање Стеве Филиповића. Поздравља те твој друг. Као и сваког дана, Слободанка је с фотоапаратом „лајка" изашла на ваљевске улице и упутила се према Апсани чекајући да изведу осуденика. Нико је од обезбеђења није спречавао јер су је сви знали као „летећег фотографа". Направила је неколико фотографија: када га изводе везаног ланцима из затвора, када га доводе до трга, када му читају пресуду. Кад су га попели на шамлицу, пришла му је на око пет метара и, док је још говорио, начинила десетак снимака. Ово је тренутак за вечност. Човек испод вешала, има омчу око врата и људи око њега који гледају. Свима је јасно да он ту нешто говори.
Мирјана: Немци су то радили веома лукаво. Био је петак, пазарни дан, а вешање је организовала српска државна стража. Када су стигли до вешала, двојица стражара су му одвезали руке и кренули да ставе омчу. Стеван је то одбио речима: Немојте, браћо Срби, ви да вешате! Нека ме вешају Немцил Раширио је руке високо и, знајући да по пресуди има право на последњу реч, обратио се окупљенима. Наиме, по тадашњем српском закону, осуђеник је имао право на последњу жељу. Када су га питали шта жели, рекао је да хоће да говори. Тај говор је, по сећању, забележио професор ваљевске гимназије Миливој Д. Мандић.
Како сте утврдили идентитет аутора фотографије?
Мирјана: Снимао је и син Косаре Антић која је држала радњу, снимало је сигурно још људи. Од свих тих фотографија које су такође оригиналне требало је утврдити која је баш та која је објављена на насловној страни „Политике" 4. новембра 1944. године. Донео ју је непознат човек и одмах затим нечујно нестао. Прва, права сведочења о томе ко је аутор фотографије кренула су кад је почела да оживљава идеја о подизању споменика хероју Филиповићу.
Радивоје: Приликом истраживања у Војном архиву Србије, у извештају Начелства ваљевског штаба шта се догађало 22. маја, била је прикачена једна фотографија са вешања Стевана Филиповића. То је био најузбудљивији тренутак за мене. Гледао сам ту фотографију и нисам могао да верујем: када сам окренуо фотографију видим ознаку папира ,,аqвабровиа", који се производио пред Други светски рат. Онда сам био сигуран да у рукама имам једну од оригиналних сачуваних фотографија. Да бисмо утврдили да је Слободанка Васић аутор поменуте фотографије, обратили смо се Ђорђу Одановићу, редовном професору фотографије на Академији уметности у Новом Саду.
Он је установио да се одговор крије у положају камере и углу снимања који је у висини рамена Стевана Филиповића, који је био низак човек. Његова висина није прелазила 160 сантиметара. Та висина одговарала је седамнаестогодишњој девојци, колико је тада имала Слободанка. Аргумент је и то што се на постојећим фотографијама овог смакнућа не види ниједан други фотограф а у цео мозаик професорове тврдње уклапа се и то да је највећи број даљих сведочења потекао од стране мушкараца, из чега се могло закључити да они нису могли да прихвате чињеницу да је једна девојка снимила ремек дело.
Мирјана: Ипак, само је младо створење без животног искуства и страха, на које критичног момента нико није обраћао пажњу, могло да упери камеру и фотографише јавно вешање у окружењу официра Гестапоа, српских жандарма и других жбирова који су се врзмали око окупатора. Исто тако и Слободанкино сведочење било је најуверљивије са изнетим детаљима везаним за овај догађај.
Коментари (3)
Остави коментар22.01.
2013.
Objasnjenje
Postovani
ОдговориKao prvo, pravo ime Stevana Filipovicu nije Stjepan. U knjizi smo objavili faksimil Izvoda iz maticne knjige rodjenih iz koga se vidi da je njegovo pravo ime bilo Stipan. U skolskim knjigama vodio se pod imenom Stipo a dolaskom u Srbiju pocetkom 30-tih godina 20.veka zaposlio se u Kraguujevcu. u kojem je ostao do pocetka Drugog svetskog rata i nije dosao u Srbiju kao hrvatski partizan. U svim tadasnjim i kasnijim zvanicnim dokumentima /danasnji RF PIO i drugim/ pise STEVAN Filipovic. U Hrvatskoj je poznat pod imenom Stjepan u Srbiji vise kao Stevan. Mi smo prihvatili ime Stevan i u knjizi objasnili poreklo svih njegovih imena i naveli da je rodjen u tadasnjoj Austrougarskoj u Opuzenu danas Hrvatskoj tako da nema govora o netacnosti u navodjenju njegovog imena i nacionalnosti. O svemu sto je radio a potkrepljeno je validnim dokumentima iz arhivske gradje /a ne rekla kazala/ objavili smo u knjizi.
21.01.
2013.
HVALA VAM ZA OVU INFORMACIJU
Veliko vam hvala za ovaj tekst, informaciju,
ОдговориSrdacan pozdrav,
Misa Ciric, Valjevac po rodjenju,
www.diasporagroup.org i www.vesti-online.com
21.01.
2013.
Stjepan Filipovic
Jedna od najvecih podmetacina u titoizmu: nejasno mi je da i danas neko uporno pominje Stjepana Filipovica, rodjenog 1916.g u Opuzenu, danasnja republika Hrvataska, Hrvata po nacionalnosti, kao STEVANA. Istina je da je Stjepan hrvatski partizan koji je dosao u Srbiju, operisao na teritoriji Srbije, pored napada na okupatore vrsio je i krivicna dela nad neduznim stanovnistvom i obesen je 1942.
ОдговориNajcudnije je sto i pored gomile tekstova po raznim casopisima, kao u Srbiji tako i u Hrvatskoj u poslednjih 10-15 godina, gde je potanko opisan zivotni put Stjepana Filipovica, i dalje postoje autori koji koriste njegovo netacno ime STEVAN, sugerisuci da je on po nacionalnosti Srbin.