Вести
25. 01. 2013.
Данас је 109. рођендан најстаријег листа на Балкану
Тито је долазио у „Политику”, али се догодило да је за једну годишњицу одустао, иако је био најављен. Данило је тада пред двојицом људи рекао: „То нам је покварио Ранковић”. Убрзо је због те реченице уследио позив из Комитета. Пошто је имао апсолутно поверење у колеге пред којима је то рекао, позвао је техничара да му провери телефон и нашао – „бубицу” .
Данило је рекао техничару да је остави и од тада је почињао дан са „Добро јутро драги слушаоци”. И, наравно, водио рачуна о томе шта говори у редакцији...
Овако, уз осмех и кафу, за столом затрпаним примерцима „Политике” из различитих деценија, прича Зорана Пурић, удовица некадашњег директора и главног и одговор уредника „Политике” Данила Пурића, човека који је остао упамћен као неко ко је
од партијских новина направио – компанију.
У „Политици” је био од 1951. до 1965. године, за то време раширио је дописничку мрежу, покренуо нова издања, подигао зграду у центру Београда у којој су и данас просторије нашег листа, а после тога је именован за амбасадора у Данској, па и Ираку и на крају у Бугарској. Од своје 18. године, на том животном путу пратила га је супруга Зорана, професор филозофије и магистар социологије, за коју је у дипломатском периоду имао обичај да каже да је бољи саветник од плаћених.
– Данило је дошао у „Политику” из агитпропа. „Борбу” је сматрао партијским органом, док је „Политика” за њега била нешто друго. Та страст је била дубоко у њему и читавог живота се изјашњавао као новинар, а не као дипломата. Штитио је своје новинаре, увек је говорио да је главни уредник за све одговоран. Брак са њим није био лак и на крају ме је „Политика” протерала и из спаваће собе – сећа се Зорана уз шеретски осмех, показујући на половину брачног кревета:
– Ја сам тада радила у Петој гимназији, ондашњој Првој женској, часови су почињали у пола осам ујутро, а Данило је био толико посвећен „Политици” да је чекао до два сата после поноћи да му ноћни уредник јави да ли је све у реду и за то време читао, шуштао, пушио... И када је био директор ишао је на прелом, никад није долазио кући док не крену камиони за унутрашњост. Ја нисам могла да заспим, и када се брат одселио једва сам дочекала да пређем у другу собу, а Данило је остао са својом „Политиком”.
Зорана се добро сећа и тренутка када се кренуло са зидањем зграде у Македонској улици број 29.
– Долази Данило једног дана и каже да је једва дочекао да Крцун изађе из канцеларије, јер му је рекао да ће веома да поскупи грађевински материјал. Чим је овај изашао, Данило је позвао Столета који је тада водио финансије и рекао му: купуј грађевински материјал, ако нема довољно, узимај кредит. Видео је да се „Политика” шири и да је потребно више од зграде у Цетињској. Ушао је само неколико пута у ту зграду – прича Зорана, док седимо у њеном стану у близини некадашњег Булевара револуције.
Разговор нам често прекида звоно на вратима, комшије доносе новине, зову пријатељи са разних страна света, праунук утрчава да је поздрави пре одласка у школу... Њен породица је права новинарска – рођени брат је био фоторепортер у „Политици”, зет уредник унутрашње рубрике, чак је и братанац почео у „Политици” као фоторепортер.
Данилу је јако тешко пао одлазак из „Политике”, никада то није прежалио, наставља причу док нам показује редакцијску варијанту новина за 80. рођендан, на чијој насловној страни је главни уредник приказан као Наполеон.
Уследиле су године у дипломатској служби, а Зорана није дозволила да буде искључена као већина амбасадорских жена које нису говориле ниједан страни језик. Она је завршила први послератни курс енглеског, у гимназији је учила француски и руски, па немачки, у Ираку је била једина жена међу амбасадорима која је ишла на курс арапског, на крају је проговорила и бугарски. И дан-данас у ритму, како је учио њен професор, наизуст изговара латинске предлоге и прилоге иако је на прагу 86. године.
Док су између службовања боравили у Југославији, одлазила је са супругом и на пријеме које је за стране државнике приређивао Тито, па је тако била преводилац и друштво на вечери Јованке Броз и жене Садама Хусеина.
Рођена је у Новом Пазару 1927. године, у ученој породици за то доба, захваљујући чијој подршци је упркос рату завршила гимназију.– И даље читам „Политику” и све остале новине, врло сам заинтересована за све што се дешава, до те мере ме је Данило инфицирао. И он је као пензионер наставио да чита, нервирао се када би видео лош текст, хвалио када би прочитао добар. Умро је 2005. Тешко је данас поредити „Политику” са оном каква је некада била, јер тада готово да није било земље из које није имала дописника. И данас прво прочитам спољну рубрику, јер са унутрашњом живим – каже на крају Зорана Пурић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.