Вести

25. 01. 2013.

Аутор: Миодраг Зарковић Извор: Печат

Бахатост? Кај је то?

Када се сила и неправда подигнуте против „Печата“ буду утишале једног дана, јасније ће се видети какав траг расипништва, злоупотреба и антидржавности остаје иза садашњег руководства „Радио-телевизије Војводине“

Ништа ме не питајте, ја сам из хрватског лобија“, овим речима, пуним немоћног прекора увијеног у једнако немоћну иронију, најближим колегама је протеклих дана одговарала Вера Корпонаић, уредница „Дневника“ који се свакодневно у 17 часова приказује из „Радио-телевизије Војводине“ (РТВ) за подручје целе Србије.

Када би јој се обратили каквим поводом, а у живахном уредничком позиву повода никада не недостаје, Вера Корпонаић је својим сарадницима узвраћала наведеном „пошалицом“ о хрватском лобију, за коју је надахнуће пронашла у последњој реченици чланка о РТВ-у „Ди су наши ТВ новци?“, објављеном у прошлом броју „Печата“.

Реченица је, истина, садржала закључак да на прилике и неприлике у РТВ-у пресудан утицај вероватно врши хрватски лоби, али тешко да би се „пошалица“ Вере Корпонаић могла узети за признање том закључку, упркос заводљивој чињеници да се она сама очигледно препознала у „Печатовом“ тексту. Једино што се из „пошалице“ може непогрешиво установити јесте да дотична уредница никако не припада лобију духовитих; што се тиче Хрвата и њиховог лобија, све остаје у сфери наговештаја.

Таквих наговештаја има поприлично, али ће бити наведени касније. Разлози за то су практичне природе. У Србији је, наиме, одавно постигнута нека врста прећутне сагласности да се хрватска огрешења о српску нацију помињу тек када од њих прође неколико деценија. Тада, увелико застарела, могу да буду разматрана, изучавана, осуђивана чак, мада искључиво бираним речима. Док трају, међутим, о њима се мора ћутати, како се не би нарушила јавна пристојност, та драгоцена одлика, од прапостанка човечанства једина која је у стању да спасава народе и државе суочене са опасностима. Усмеравање пажње на нечасне, често скривене циљеве хрватске политике и њених заступника, а нарочито на текуће методе њиховог остваривања, у Србији представља најтежи дисциплински прекршај, који починиоца можда и занавек искључује из „озбиљних“ расправа.

Постоје зато читаоци, чак и пријатељи „Печата“, који су помињање хрватског лобија у прошлом броју оценили као нешто што „није било баш неопходно“, што је „покварило утисак“ и представља „лакомислени аутогол“. Суви подаци су, веле, далеко битнији, а залажење у националну припадност само скреће пажњу са важније теме, тј. новца којима бахати руководиоци РТВ-а затрпавају своје и џепове себи најоданијих људи. Како би та публика могла несметано да чита о новцима и месечним стимулацијама од преко 160.000 динара (словима: сто шездесет хиљада динара), поново смо „пребројавање крвних зрнаца“ оставили за завршни део текста, тамо где ће осетљивијим читаоцима бити најлакше да га прескоче и тако очувају свој душевни мир.

„НАТАПАЊЕ“ БЕНЗИНОМ

Као што је наведено и прошле недеље, укупан дуг РТВ-а дуплиран је за протеклих двадесетак месеци, колико је прошло од како су лета 2011. године са Б92 пристигли нови руководиоци покрајинског Јавног сервиса.

Раније је износио око три милиона евра, сада је достигао пуних шест. Код толиког задужења нема небитне ставке, па тако одређени значај носи и чињеница да се нико од нових руководилаца није преселио у Нови Сад, већ су масовно остали да живе у Београду, а то исходује свакодневним саобраћајним акробацијама. Пошто је ново руководство бројно, морају да их опслужују два аутомобила, која свакодневно најпре из Новог Сада празна долазе до Београда, онда се са насушним путницима враћају до Новог Сада, одакле на крају радног времена враћају руководиоце својим београдским кућама, да би се поново вратила, опет празна, у Нови Сад.

У ствари, када се узме у обзир колико се горива троши на овакав режим довожења руководилаца, можда ставка и није новчано занемарљива колико се испрва чинило.

Папрена цена географске удаљености Новог Сада од Београда долази до пуног изражаја и у изради емисије „1 на 1“, коју руководство РТВ-а цени као ваљда највреднији програмски бисер којим располаже (овој емисији подређена је целокупна програмска шема, а издашно се потпомаже и најавама у „Дневнику“ од 17 сати). Ауторка емисије Даница Вученић, за разлику од руководилаца који су је довели на РТВ, не одлази у Нови Сад, већ „1 на 1“ снима у Београду. Одлично, помислили бисте – то значи да нема трошка за службени превоз. Тачно, али зато има трошка за београдски студио!

За изнајмљивање професионалног студија за „1 на 1“, РТВ месечно издваја најмање 15 хиљада евра, према сазнањима „Печата“. Опет, овај трошак потребно је ставити у одговарајући контекст, пошто студио, опрема и људство које га опслужује јесу скупе „играчке“, а цена коју је РТВ уговорио са „Хепијем“, београдском телевизијом која такође користи националну фреквенцију, није нужно у раскораку са тржишним законима (поготово ако се две куће договоре да део потраживања намирују компензационом разменом маркетиншког простора).

Трошковник, међутим, губи на оправдању када се узме у обзир каквоћа програма за чију су припрему утрошене наведене суме. Наравно да таква политичка емисија практично мора да буде снимана у Београду, где се налази убедљиво највећи број
потенцијалних саговорника. Уложена средства, дакле, вероватно не би могла да буду значајније мања од садашњих, али је са друге стране просто невероватан видљив недостатак осећања одговорности Данице Вученић према кући која оволико троши на њу сваког месеца. Када се на један тас ставе уложена средства, а на други квалитет добијеног производа, свакако да ће онај први тас вишеструко претећи.

СТИМУЛАЦИЈА ИЗ РАЈА

Зашто би, међутим, Даница Вученић осећала икакву одговорност према кући, када кућа не само да никакву одговорност и не захтева од ње, већ је награђује преко сваке мере и укуса? Неће „Печат“ овде износити све податке до којих је дошао, већ само један, можда и најрепрезентативнији: у новембру 2011. године, Даници Вученић исплаћена је стимулација у износу од
164.051 динар!

Посебна посластица јесте чињеница да оволика стимулација представља кривично дело. Виновник није Даница Вученић, већ генерални директор Синиша Исаков, који је оволику стимулацију одобрио. У то доба, наиме, на снази је био Правилник о раду, који је прописивао да месечна стимулација не сме да буде виша него половина личног дохотка. Бруто износ основне зараде Данице Вученић износио је спорног месеца 180.070 динара, што ће рећи да је стимулација дебело изашла из законских оквира.

На одређену незаконитост упућује и позадина раскида једног уговора. У прошлом броју смо, ако се сећате, поменули да су руководиоци РТВ-а и њихови миљеници сами са собом, а у име Јавног сервиса, потписали тзв. златне падобране, односно уговоре о астрономском обештећењу у случају прекида радног односа. Занимљиво је да је Управни одбор поништио један од тих десет уговора, онај који је био потписан са генералним директором Синишом Исаковим (тачније, који је он потписао сам са собом), али да је осталих девет и даље на снази. Проста логика упућује на то да је неко оштећен: или је генерални директор доведен у неравноправан положај са осталим руководиоцима, тиме што је њему ускраћено право на уговор какав су они потписали, или је ревизију волшебно преживело чак девет уговора који су једнако незаконити као и овај који је поништен.

УПОЗОРЕЊЕ: СЛЕДЕ НЕПРИСТОЈНОСТИ Долазимо тако и до фамозног „пребројавања крвних зрнаца“, што је израз који се најчешће користи против сваког указивања на злоупотребу „националног кључа“. Национални кључ је обичај зачет још у
доба СФР Југославије, да у национално мешовитим срединама – каква је била и сама СФРЈ – у друштвеним телима буду сразмерно заступљене све националне заједнице. Некако се то најчешће односило на средине из српског националног корпуса, као што су првенствено Космет и Војводина којима су додељени разорни статуси покрајина, али ово што се види у садашњем руководству РТВ-а превазилази чак и најантисрпскије националне кључеве из Брозовог доба.

Заиста је необјашњив податак да на РТВ-у од десет условно најважнијих положаја – председник Управног одбора, генерални директор, програмски директор, директор продукције, в.д. директора телевизије, главни и одговорни уредник телевизије,
директор радија, главни и одговорни уредник радија, уредник Информативног програма телевизије, уредник „Дневника“ као најгледаније емисије – чак пет заузимају кадрови из само једне националне заједнице.

Узмемо ли у обзир да је једна од десет набројаних функција, главни и одговорни уредник телевизије, још упражњена, то значи да ових пет истонационалних кадрова чини више од 50 одсто састава најужег руководства куће.Да је реч о српским кадровима, сва је прилика да би се другосрбијански „чистунци“ већ латили и ватреног оружја у „одбрани националне разноликости“ и „борбе против нарастајућег фашизма“.

Али, петоро „истокрвних“ јесу хрватске националности, што таквом распореду у данашњој Србији практично обезбеђују неку врсту имунитета.Чисто да би цела ситуација била још поразнија по већински народ Војводине, а и Србије када смо већ код тога, вреди истаћи да једна од петоро „истородних“, дама која се поноси својим хрватско-мађарским пореклом, истовремено уређује и радио-програм на српском језику! Заиста, пробајте да замислите колики би се Кацини ускомешали и огласили када би, неким чудом, етничком Србину запало да уређује програм на хрватском језику; док обрнуто, постојеће стање, не само да никога не забрињава, већ се чак „Печат“ оптужује за говор мржње само зато што упућује на застрашујуће дрзак састав руководства Јавног сервиса. Србија никада није била склона „националној чистоти“.

Ни у новијој историји, затрпаној етничким сукобима који су се водили и око Србије и у њој самој (на Косову и Метохији), тешко је наћи макар један пример неког несрпског појединца коме је због порекла било онемогућено да представља Србију у уметности, култури, спорту или заступа њене друштвене, државне и пословне интересе.

Српска јавност одавно је прихватила националну разноликост, никада не показујући према истој било какву нетрпељивост каква је била својствена извесним околним, па и неким западноевропским народима.

Да ли то значи, међутим, да се под јаловим образложењем „националне разноврсности“ мора трпети вештачко гомилање једнонационалних кадрова у једној веома важној установи каква је РТВ? Смеју ли се дотични кадрови прозвати због катастрофалног стања куће коју су приграбили да управљају?

Дозвољено ли је анализирати њихов рад и истраживати узроке безобразно отужног, па и отворено противдржавног програмског садржаја, који овакви „зналци“ свакодневно испоручују опљачканим пореским обвезницима, а чијим ћемо се аспектима позабавити у следећем броју „Печата“?

Наставиће се