Вести
31. 01. 2013.
Лекција са Олимпа
Читајући чланак "О новцима и новинарима", аутора Љ. Смајловић, намеће се питање шта је жеља аутора.
Ту постоји формални повод – чланак из "Печата" од М. Зарковића, о коме се много говорило прошле недеље – али очевидно и много амбициознија идеја да се арбитрира у медијском простору јер то, ваљда, доликује председнику УНС-а.
Чланак почиње констатацијом да Зарковић "није умео да срочи критику програма РТВ-а", а тај талентовани ТВ критичар, како сам каже, то није ни хтео. Описао је прецизно пословање РТВ-а, финансирање, односно пљачку народног новца и који је политички задатак тамо запослених "заштићених медведа".
Али све у вези с тим отишло је у тандарију, никога се то не тиче, јер Зарковић у завршној полуреченици указује: "Тешко је избећи закључак да иза тог злочина стоји разгоропађени хрватски лоби."
Куку и леле. Оде маст у пропаст. Па зар у земљи Србији која је окупирана (меко) тако нешто сме да се изусти.
Љ. Смајловић каже да се УНС (читај, она) "лако одлучио да подржи колеге са војовођанске телевизије", а и "мирисало је на етничку денунцијацију", зато што је Зарковић председника Независног друштва новинара Војводине назвао правим именом Сабахудин, уместо скраћеним Динко. Демонстрирајући познавање материје, госпођа Смајловић открива и своје девојачко презиме Угрица а притом подмеће да се Сабахудину тепа Динко (јако војвођански) а у ствари у Босни је за Сабахудина скраћено Дино ("Нисмо се тако договорили, Дино!"; Е. Кустурица, Сјећаш ли се Доли Бел). Али циљ оправдава средства.
Циљ је да се дисквалификују сви наводи чланка, према коме својим парама плаћамо ружење сопственог народа, и да се тежиште пребаци на терен крвних зрнаца, а пљачка и културни терор – ко те пита.
Наравно, за то је потребно глас вапијућег Зарковића изједначити са агресивним антисрпством Грухоњића. За то се користи познати апарат из ранијег доба. Лако је видети да је Грухоњићев приступ српском народу практично фашистички, а Смајловићка обрће па Грухоњићевом "фашисти" према противницима, супротставља Зарковићево "антисрби". Толико је примера ових дана изашло о фашизму и антисрпству Грухоњића, а Зарковићу се замера кад на то укаже. Толико о равноправности.
Даље аутор шири поље арбитрирања помињући црне листе, а белодано је да практично у свим медијима постоји само једна црна листа, оних који заступају интересе Срба и Србије.
Црне листе, (не)слобода штампе и (не)слобода изражавања – то је наша окупациона свакодневица. О томе аутор избегава било шта конкретно да каже, осим што умује и, кријући се иза УНС-а и притом додељујући признања Ољи Бећковић и сличнима, осуђује Зарковића. Све то завија у дубокоумну причу, где се нађе и питање финансирања медија и регистровања страних агената – лобиста. Можда Србији треба то што има Америка, а можда и не треба, каже аутор. Мислим да не треба јер у Америци по закону то контролишу службе, а наше службе су под контролом америчких. Ко не верује нека пита Микија Ракића.
Основни проблем са разумевањем чланка госпође Смајловић је питање зашто нас завлачи. Требало је јасно указати шта нашу медијску сцену суштински чини тако јадном и неслободном. Уместо тога, госпођа Смајловић са ставом свезнајуће богиње са Олимпа дели лекције које заобилазе истину а често је и замагљују.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.