Вести
31. 01. 2013.
Бибер на живу рану
Љиљана Смајловић у исту раван ставља расистички и противрасистички говор, у исти кавез затвара расисту и онога ко се расизму одупире. Ако упризоримо поглед на свет Љиљане Смајловић, то би изгледало овако:
Расиста (чистокрвни, обраћа се новинару "сумњивог" имена): Ти си муслиман, сумњив си.
Новинар ("сумњивог" имена): Ти си расиста.
Смајловић Љ. (новинарка, објективна): Обојица загађујете јавни простор својим прејаким речником, својом необјективношћу, својом неколегијалношћу, напоље из мог јавног простора.
Овде је реч о типично десничарском маневру који, све у име чистоте јавног простора, настоји да успостави немогућу равнотежу између прогонитеља и прогоњених, између говора расисте и говора онога ко расизам одбија, имплицирајући, на тај начин, њихову једнаковредност: ја теби да си обрезани прљави муслић, ти мени да сам расистички јуришник, па смо квит. Нисам ја теби, буни се танкоћутни расиста, рекао ништа лично, нисам ја крив што си ти (на пример) Србин и немаш ти право мене да вређаш, да ме називаш расистом, фашистичким јуришником и парановинарским гмизавцем када сам ја фини један господин који у животу мрава није згазио, камоли неког повредио, а имам и два пријатеља Србина, одлични су типови, слао им пакете у опседнуто Сарајево, мајке ми (свака сличност са стварношћу је случајна, наравно). Стављајући, међутим, на исту вредносну раван два супротстављена дискурзивна и идеолошка режима, расистички и противрасистички, Смајловић Љ. не само да имплицитно каже како они једнако вреде, односно једнако не вреде ("све је то исто", "сви су они исти"), већ тиме, тим наводним неодлучивањем, тим држањем "објективне" позиције, она де фацто стаје на страну расистичког дискурса. Јер, расистички дискурс је увек дискурс прогонитеља, осим ако се не испомогнемо дијалектичким хокус-покусом сартровске провенијенције, рецимо, у којем су џелат и његова жртва заправо у дослуху само што жртви то још нико није дојавио. Као када бисмо у исти стаклени кавез, сличан оном Ајхмановом, ставили Радована Караџића и Срђана Алексића да одговарају за исти злочин, за убиство Срђана Алексића. Прегрубо?
Нипошто. Говорим о логици, а овај пример садржан је у њој, у тој апсурдној логици која се свија у себе и прождире сопствени трбух. Расистички дискурс је увек прогонитељски, све и да га исповеда убедљива мањина: то што је Кју Клукс клан данас мање активан – за разлику од српског Кју Клукс клана, дакле од незанемарљиве скупине морона који, с времена на време, као у случају геј-параде, натерају државу да одступи, да се скрије у мишју рупу своје немоћи – дакле то што расистички дискурс није већински дискурс не значи да је он мање расистички. Но, у светоназорној перспективи Смајловић Љ. пацку су једнако заслужили и Динко Грухоњић и Теофил Панчић и припадник клана. Па нек каже после неко како Смајловић Љ. није објективна. Она калпи и своје. Хм, а који су њени? Па они између прогонитеља и прогоњених, они који нису за прејаке речи и неодмерене гестове, они којима је брига већа од наде, а судбина заједнице на првом месту, они који су за то да сви злочини буду кажњени, који умеју да кажу, али бо’ме и да ћуте. Морам је, међутим, не без жаљења, још једном обавестити да је она, све градећи се невешта, стала на страну прогонитеља. Утолико се чини да Смајловић Љ. из сопственог искуства, када је и сама била метом расистичког напада, није извукла никакву поуку.
Уз то, Љ. Смајловић говори у име новинара, дакле и у моје име. Каже како је "нашој професији" мука од тога да се све сваљује на наша, односно новинарска леђа. Нисам баш тачно разабрао шта се то сваљује на моја нејака леђа, нити сам приметио да ми је мука од Динка Грухоњића, Теофила Панчића и Данице Вученић (напротив), па би лепо било да колегиница Смајловић не говори у моје име. Уосталом, чула мириса су нам, као и стомаци, различити. Ето, на пример, тамо где ја не могу да дишем од расистичког смрада, Смајловић Љ. осећа да јој нешто смрдуцка, дочим, с друге стране, има осетљивији стомак од мене, па јој је мука од свих нас (нисам једино схватио да ли јој је мука и од Балетић Милијане).
Иако кривудаво кретање Смајловић Љ. није лако пратити (креће се у цик-цак да би, ваљда, избегла куршуме, заварала траг, шта ли...) дало се ипак разабрати да Теофилу Панчићу замера не само неоглашавање кад се, по њеном мишљењу, имао огласити, но и мародерско мрцварење жртве, досипање бибера на живу рану. Добро, да није отужно и да не повлађује нагону хорде (удри Панчића!), ово би увођење Панчића било само глупо. Не сећам се, наиме, да је иједан други новинар тако уредно и без икакве сенке реаговао на свињарије које су приређиване особама наглашено супротних идеолошких назора.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.