Вести
07. 02. 2013.
Демони уместо дискурса
У "Времену" број 1151 ("О новцима и новинарима") затражила сам од новинарских бораца за "грађанску Војводину", као и од оних за "српску Војводину", да своје политичке ратове воде за свој политички грош, а не под фирмом борбе за слободно новинарство. Рекла сам да су много исти: искључиви и нетрпељиви, увек орни за политичку хајку.
Што су одмах и демонстрирали, Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић у "Времену", на Б92 и сајтовима "Пешчаник" и "Аутономија", а Миодраг Зарковић и Ратко Дмитровић у "Печату". Њихови су искази последњих дана цептели од индигнације, али се некако све сводило на то да оној другој двојици треба зачепити фашистичка и геноцидна, односно издајничка и антисрпска уста.
Најлакше су се сложили око тога колико сам им ја свима крива. "Ниже од овога није могло", рече Дмитровић, док ме Грухоњић назвао "поквареном" а Сејдиновић "много опаснијом" и од неонациста (иако "под маском умерености"). Овај потоњи је још тврдио да сам у "Времену" број 1151 хтела да они који су "против националистичког зла" буду "одстрељени".
Да, добро сте прочитали. Одстрељени.
Познајем Недима Сејдиновића: у нормалним приликама није склон чудовишном подметању. А и "Време" је свима лако доступно на интернету. Шта му би? Уживео се, ваљда, у ролу "антифашисте" огорченог што надиру "фашисти" да "опогане" јавни простор.
Ово "опогањивање" сам посудила од Динка Грухоњића, још једног самозваног војвођанског "антифашисте". А и како би они постали "антифашисти", да Србија није пуна фашистичке "погани"? И ко би са Запада финансирао њихове политичке пројекте?
Идемо, зато, опет из почетка. Шта је у овом сукобу заједничко "Печату" и "Аутономији", "порталу грађанске Војводине" Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића?
Сваки нас, на свој начин, вуче назад у деведесете. "Печат" бије битке које је његов газда још деведесетих изгубио, док Грухоњић и Сејдиновић вештачки фабрикују атмосферу из тих година. Враћају стару реторику, оживљавају некадашње сукобе и замрзавају поделу земље на "прву" и "другу" Србију.
А Србији су животно потребни медији засновани на уверењу да свако може да разговара са сваким, да политичке разлике не смеју бити препрека дијалогу. Да и у стварима око којих се највише гложимо, увек постоји могућност да је друга страна у нечему у праву. Или да, у најгорем случају, на погрешан начин изражава неки озбиљан проблем.
Зато се ваља чувати људи који своје политичке противнике приказују као чудовишта. Они само настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе. Управо смо ми у Србији, деведесетих година прошлог века, на властитој кожи искусили чему служи, и чему претходи, сатанизација противника.
Морамо да се чувамо људи који тврде да је друга политичка опција – без обзира је ли патриотско/издајничка, демократско/недемократска, проевропска/антиевропска, конзервативно/либерална – нешто ужасно, нешто чему се не сме дозволити ни да постоји, а камоли да говори на јавној сцени. Знам да је таква већина наших политичких лидера, зато и морамо бити сумњичави према њима. Али зар да нам такви буду и новинари? Ако неко позива на расну, националну, верску нетрпељивост, то је за јавног тужиоца и за суд. Али треба бити страшно неповерљив према људима, политичарима или новинарима, свеједно, који стално прете: Или ми, или апокалипса. Нема демократског поретка без способности мирног прихватања различитих мишљења.
Један број мојих колега, проевропски настројених људи који су имали утицаја на штампу протеклих година, искрено је веровао да је грађане могуће натерати да "заволе" Европу, ако им сваког дана у новинама сервирају по једну малу розе пилулу, ако новине о Европи пишу лепо, без критике и без оспоравања. Али људи се не могу уверити у једну велику истину ако им се не изнесе низ малих истина, од којих неке искључују друге, у сукобу су са њима. Терати грађане да некритички мисле не значи приближавати их Европи. Па зар нисмо барем толико научили за ове последње четири године?
Другим речима, нити су новинари "Печата" "фашисти", нити су Грухоњић и Сејдиновић "антифашисти", нити је истрага етничког порекла допуштено средство медијске критике, нити је етично и професионално оно новинарство које тврди да другу страну не треба ништа питати и ни у чему слушати, јер друга страна представља исконско политичко зло.
То све лепо пише у новинарским кодексима широм света. Колегама из "Печата" можда не вреди цитирати европске документе, али "антифашисти" би могли да завире у најновије списе Европске уније о стању медијских слобода у Европи. Нигде тамо не пише да смеш да прогласиш стотине и хиљаде људи, или целе народе, за "фашистичке", и да их, једном сатанизоване, више никада ништа не питаш.
Напротив. Тамо пише да нико не полаже право на апсолутну истину. И да демократија успева једино у срединама у којим су грађанима на располагању различите верзије чињеница и у којим је могуће пронаћи различите интерпретације истих чињеница и догађаја у медијима. Нико ником не брани да издаје изразито политички пристрасне медије, какви су "Печат" и "Аутономија", али се и од таквих медија очекује да буду транспарентни и да поштују разлику између чињеница и мишљења. (Што подразумева и да не смеш да подмећеш другоме да је рекао оно што није рекао.)
Важно је да медији буду слободни и независни, али је важно и да нуде широк распон мишљења и ставова који изражавају разноликост популације целе земље.
"Печат" је против Европе и њених стандарда, али се Грухоњић на речима залаже за европски дискурс. (Не знам где би човек сместио Ивана Миленковића, који се незграпно умешао у полемику у "Времену": тобож као "противрасиста" који у истом даху прича о "дискурзивним режимима" и "обрезаном прљавом муслићу", али тако да је остало непознато где је ту гадост нашао, уколико је није сам смислио. Као што је тешко погодити у којој се школи мишљења Слободан Срећковић учио да полемише тако што ће свом саговорнику стрпљиво објашњавати шта је тај саговорник у ствари хтео, а није умео да каже.) Зато није небитно колико Грухоњићево новинарство одудара од европских стандарда. Тешко да је то могло промаћи његовим финансијерима, па ваља претпоставити да ти вероватно више цене његове политичке ставове од његове новинарске правичности и објективности. Ко би озбиљно помислио да су Грухоњић и Сејдиновић богом дани да "денацификују" Србију? Грухоњић Србију упорно назива "змијским леглом". Ни највећи циник не би очекивао да је то начин да се придобију срца и душе (или, што би Американци рекли, хеартс анд миндс) широког круга грађана Србије. То би пре био начин да се са њима завади.
Сам је дао добар пример свог журналистичког проседеа управо у прошлом броју "Времена", у тексту "О новинарству и ратној пропаганди", када је српске новинаре из деведесетих (које је НУНС пре три године денунцирао Тужилаштву за ратне злочине као људе који су "планирали, организовали и подстицали геноцид и ратне злочине") упоредио са Јулијусом Штрајхером.
У Нирнбергу је, као што је познато, савезнички суд оптужбе за ратне злочине ослободио Ханса Фрича, шефа пропаганде у Министарству информација нацистичке Немачке. Немци су му после судили за друга дела, али савезници су закључили да намера овог Гебелсовог човека није била истребљење Јевреја, већ "подстицање ратног морала Немаца". На смрт је осуђен Јулијус Штрајхер, злочинац који је у нирнбершкој оптужници означен и као главни уредник "Дер Штурмера", високотиражног немачког листа који је водио међународну хајку против Јевреја. Штрајхер је био један од првих чланова Нацистичке партије, организатор првог погрома Јевреја 1933. године, проводитељ расистичких закона, нирнбершки гаулајтер, сексуални злочинац и садиста који је у Нирнбергу осуђен за злочине против човечности – и то као творац злочиначке политике, а не као новинар подстрекач.
Шездесетак српских новинара је захваљујући НУНС-у доспело на црну листу организатора геноцида и ратних злочина. Нико од њих никад није процесуиран, нико није ни формално осумњичен, нико није оптужен – али су сви и даље на црној листи.
Да би их Грухоњић сада изједначавао са Јулијусом Штрајхером, једним од најгорих злочинаца у историји човечанства.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.