Вести
15. 02. 2013.
Одговор победници
Поводом текста Љиљане Смајловић „Демони уместо дискурса“, објављеног 7. фебруара у листу „Време“
Чињенице су неприкосновене, коментар је слободан“ гласи једно од основнихначела новинарства којег се „Печат“ чврсто и доследно држи. Већина медија у Србији, својски подржана од руководстава новинарских удружења, више поверења има у начело по којем су чињенице необавезујуће, пропагандно лагање и фалсификовање пожељно и подразумевајуће, а мишљење неслободно.
Само применом таквог начела могуће је грубо јавно подваљивати и повући знак једнакости између „Печата“ и портала „Аутономија“ и њихових аутора, што учестано, на све стране, и у вишекратном повраћају чини Љиљана Смајловић, председница УНС-а, а последњи путу тексту у „Времену“ од 7. фебруара ове године када су је, по свему судећи, походили и опрхвали демони, а недостајао дискурс. (На то упућује и сиптоматичан и самоодајући наслов њеног чланка:
„Демони уместо дискурса“).
Њени последњи текстови су оживљавање познатог и старог метода насилних симетрија које нам она данас покушава да прода и потури као неки новозадати европски стандард и врховни принцип мишљења. Да старије подсетимо, а млађе упознамо, реч је о провереном методу (и стереотипу) из времена идеолошког и титоистичког југословенства, када се редовно повлачио знак једнакости између усташке фашистичке државе и четничког покрета, а као националистичке појаве изједначаване су пароле „Србе на врбе“ и усташке корачнице са српским народним песмама „Ој Мораво“ и „Ја сам ја Јеремија“.
Званична Декларација о хрватском језику усвојена од највиших научних и културних институција у Загребу била је насилно трпана у исти кош са Предлогом за размишљање мале групе, додуше најугледнијих, књижевника у Београду. Некада су Срби били оптуживани да су правили атомску бомбу ради доминације над Хрватима и другим народима, и пошто за тако шта није било и нема упоредивог злочина данас је допуштено и накнадно прихватљиво оптужити их да су „тупих погледа“ , „кратконоги“ и готово генетски предодређени за злочинце.
Служење истом циљу
Под фирмом борбе против национализма и „чишћења пред сопственом кућом“ слављени су они који су на Брионима састављали Устав из 74, а због критике тог Устава на научној трибини на Правном факултету у Београду, хапшен је и утамничен српски филозоф и професор Михајло Ђурић. Тобоже је угрожавао Броза и челнике Брионске Југославије.Чему је служило ово насилно поистовећивање добро је познато, непосредно проживљено и историјски проверено. И у ово време то служи остварењу истог циља. Независна дежела и неовисна и етнички чиста Хрватска су већ тековине, сада их смењује битка за од Србије независну Војводину, независно Косово и централизовану БиХ. То су оне битке, како воли да каже Смајловићева, које су изгубљене управо деведесетих, а које се сада морају добити.
Повампирење овог овешталог стереотипа сеје нове смутње које на добро не слуте. Уосталом поменути текст професора Ђурића који смо 1971. године објавили у „Студенту“ имао је наслов „Смишљене смутње“. А његово реаговање оном ко га је напао био је насловљен са „Одговор лажном сведоку“. Аналогије извлачите
сами.
И тада је било и сада има оних који су очигледно упрегнути у кола отвореног антисрпског шовинизма чија је круна тврдња да је Република Српска геноцидна творевина чије се име чита као СМРТ, баш као и оних који су ту да то смутњом прикрију. Некада се, а и сада се, смутњама прикривао сепаратизам и то тобожњом бригом за очување аутономије. Људска и грађанска права у Брозовом режиму се нису ни помињала, то је тек касније постала идеологија Запада.
Некада су сејачи смутње то радили у име титоизма, а сада то чине у име Европе. Данас то реторичко европејство наступа са новим насилним изједначавањем Европе и Европске уније. Или, још прецизније, ставља се знак једнакости између Европе и свега што она подразумева и Бриселске администрације. И онда се из висина такве жабље перспективе новинари „Печата“ сврставају у „противнике Европе“. А све то служи да би се опсенила простота и истовремено то искористило као заштита од критике и ради очувања данашњих положаја или стицања препорука за нове функције и синекуре. Нема боље препоруке за именовање на неку високу функцију од напада на „Печат“. Како пре пет година, тако и данас.
Отворене поруке
Када чујете да неко користи стереотип о некаквом повратку у „деведесете“ зна се да му недостају (било какви) аргументи, да му је понестало новца или да хоће да се домогне неке власти, или задржи постојећу позицију. Тражи се признање за европејску будност. И шаље се отворена поруку да је време да се стране силе до краја укључе у политички и јавни простор, и помогну својим борцима који су јако угрожени, и то баш онда када обављају важне послове, а на трошак постојеће државе. Нема у Србији пробитачнијег посла од битке против „деведесетих“. Толико су били против „деведесетих“ да су на самом почетку двехиљадитих растурили сву до тада сачувану државну и друштвену имовину, и већином је ставили у руке странцима или својој политичкој и пословној „елити“. Но, то је стереотип којим ћемо се посебно бавити.
На самом крају свог текста Смајловићева има један мали франкенштајновски додатак. Она онако из прикрајка, тако рећи из буџака, уводи темуденацификације у Србији, да би сугерисала асоцијацију о могућим аналогијама Србије „деведесетих“ и Хитлерове Немачке. Чак и када се не слаже са нечим таквим, принцип насилне симетрије као демон је не напушта.
Смајловићева не преза ни од најгорих клевета, нискости и увреда, поричући интегритет уредника, новинара и сарадника „Печата“, што је и основни разлог овог мог реаговања. Она каже да „Печат“ „бије битке које је његов газда још деведесетих изгубио“.
Подсећамо је тим поводом да је „Печат“ лист са импресивним бројем врхунских, наших и страних интелектуалаца и новинара, доказаних ауторитета, лист у којем сарађује и текстове објављује и велики број младих даровитих људи. Неће бити да толики број истакнутих и аутономних личности неко може тек тако увлачити у неке туђе давно изгубљене битке.То насилно свођење је бедно, срамотно и недостојно, и мора се због интегритетасвих сарадника и аутора „Печата“ порећи и оповргнути, и назвати правим именом.
То може да уради само неко коме је већи ауторитет неки страни аналитик, посланик Европског парламента, бриселски чиновник и агент или домаћи функционер него аутори чије текстове, рецимо, и примера ради, објављујемо у овом броју „Печата“. Узгред буди речено, међу њима има новинара који су појединачно написали, и у најугледнијим листовима објавили више чланака него сва руководства УНС-а и НУНС-а заједно.
Пораз и задовољство
Али што се тиче мог пораза из 1995. године, Смајловићева је у праву. Поражен сам али, истине ради, не од ње и њених, нека не ласкају себи, него од Слободана Милошевића и притиска страних центара моћи уочи Дејтона. Непосредно уз тај мој пораз, мировним споразумом настала је Република Српска. Искрено бих желео да ми се догоди још неки такав пораз.
Слободан Милошевић је после победе Смајловићкиних илегално изручен у Шевенинген, где је као победник над Хашким трибуналом и ликвидиран.Ја сам тако, средином деведесетих од Милошевића поражен, ту где јесам. Политички прилично усамљен, јер су сви други у политици победили. Не кријем да ми то веома прија. Понекад ми се придружи неки новопоражени или ја њему. И то ми прија. И посматрам све победнике.
И примећујем како је Смајловићевој и њеним, као победницима, лепо и удобно у сарадњи са онима које су поразили деведесетих. Улагују се једни другима и додворавају. Ништа им не смета што су данас на државном победничком положају поражени потпредседник владе из деведесетих, министар за информисање из деведесетих, портпарол СПС-а из деведесетих…
И природно је да је и Смајловићева аванзовала, и да ће тек аванзовати, и то баш код оних које је већ неколико пута победила, и да ће и даље, баш као и данашња власт, меру праве професионалности проналазити у извештавању и уређивању програма Б92 и РТВ „Војводине“.
Стара изрека каже „Тешко побеђенима!“ али није лако ни оволиким победницима да се разврстају, а посебно онима незаситим код којих се не зна шта им је слабије: уверења или карактер. Занимљиво је посматрати ко се ту међу толиким победницима поправио, ко покварио, а ко само битно променио. А можда су сва та запажања и неважна јер је, по свему судећи, победник био исти и деведесетих, и сада.
Победника и победа је код нас толико да су Србији преостали само порази.
Коментари (1)
Остави коментар18.02.
2013.
Lili (ni)je kratkog pamcenja
Podrzavam svakako svoju neistomisljenicu Lili, za koju smo svi novinari iz Juznog Banata glasali kada se kandidovala svojevremeno za celnicu UNS-a u Vrnjackoj Banji. Tada je bila jasno i glasno orijentisana i smatrao sam, kao i ostale moje kolege da nas, novinare i udruzenje, iz zacaranog kruga ona i njeni najblizi saradnici mogu nekakvim cudom izbaviti. I dobro je krenula, a onda se umorila i prepustila, pa sam joj ja u jednom trenutku vratio knjizicu jer je favorizovala neke protuve koji nikada nisu bili, niti su danas-novinari. Oni su joj bili vazniji od nas oprobanih i dokazanih clanova i profesionalaca i njima se udvarala. Necu da verujem da to i sada cini. Zato je ne hvalim, ali i ne kritikujem, znajuci Vucelu, kao i nju uostalom. Nije Lili kratkog pamcenja. Ili...?
Одговори