Вести
17. 03. 2013.
Стратегија живота
Кад неко у Србији помене медијску стратегију, већина „стручне јавности“ помисли на „Ризико“, „Монопол“, сличне игрице и занимације. Каква црна стратегија у земљи у којој медији животаре од данас до сутра? У којој је генерално непопуларна свака врста стратегије која иде даље од питања - шта ћемо данас за ручак?
С тим у вези, не бисмо ми правили ни ову медијску, али морамо, јербо Велики брат из Брисела то од нас тражи. Боље рећи инсистира. Ако хоћемо у Европу, јелте, морамо да се доведемо у ред.
А то довођење у ред се понајвише односи на државно власништво у медијима, које су злогласни европејци већ прогласили питањем свих питања српске медијске сцене. А има га (власништва) у „Политици“, „Новостима“, Танјугу и још неким већим и мањим кућама. Тај разлаз, када до њега дође, а неупитно је да ће доћи, и то врло скоро, натераће сузе на очи како новинарима, тако и држави.
Овој потоњој мало више, ценим.
Новинари и уредници поменутих кућа мораће мало више да се потруде да би опстали, осетиће на својој кожи како је зависити од тржишта, тиража, читаности, маркетинга... То скидање са јасала биће отрежњујуће, својеврсна игра истине.
Неки ће преживети у том суровом свету у коме неке њихове колеге пливају цеосвој радни век, неки неће. Можда и боље по њих. Дуже ће живети. Али авај, да се позабавимо већим губитником ове медијске транзиције. А то су господа која седе по кабинетима, премијерским, председничким, министарским... Сиве еминенције свих идеологија, без разлике, после најављене рокаде осетиће се као да су управо изгубили најдражу играчку или кућног љубимца. У најмању руку.
Уз све поштовање колега које су часно радиле свој посао протеклих година, опирући се државној контроли баштињеној управо на поменутом власништву, ваља констатовати да су ти медији, још од Тита, Слобе, па преко Коштунице, нарочито Тадића, увек били звечка у рукама власти, по потреби гас, мењач или квачило режима свих боја, црвених, плавих, жутих...
Зато ће њихово принудно, европејско ослобађање из тог непријатног, мушког загрљаја, бити једно од највећих цивилизацијских постигнућа које је Србија досегла на овом мучном и крвавом путу интеграција. Јер, ниједан будући власник, из ког год миљеа да дође, не може бити гори него овај претходни. Сваки његов интерес биће, смем да се опкладим, здравији и нормалнији од оног који је имала држава муштрајући и контролишући медије деценијама уназад.
Још кад би та далека, а тако блиска нам Европа, својим наметнутим стратегијама осујетила пропала државна предузећа да масним парама купују свој медијски мир и заташкавају намештене тендере, запослене партијске кадрове и марифетлуке сваке врсте (којима су склони, да се не лажемо), где би нам крај био, ихаааа!
Ако овај принцип једном заживи, неки будући Вучић, за цирка 20-30 година, имаће више времена за дружење са породицом, а мање посла у борби против некакве футуристичке корупције... коштаће га и мање лисица, букагија, а богами и топлих оброка међ зидовима Забеле и других веселих кутака.
Јер Тај ће Вучић, да га не урекнем, за разлику од Овог Вучића, имати (ово звучи као да сањам, знам) иза себе слободне медије који ће живети од свог рада и ничег дотим, па им неће бити мрско да одвале шљагу сваком „слободнијем“ директору, министру и ко-зна-ком функционеру коме се омили да захвати из нашег џепа, а за свој ћеиф.
Онда нам више неће бити потребне стратегије, чуда, муда... Живећемо као сав нормалан свет. Звучи немогуће? Ајде да пробамо...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.