Вести
21. 03. 2013.
Протеривање државе из медија
Од 52 приватизоване локалне редакције данас је жива само једна, а како изгледа пројектно финансирање медија виђено је у акцији „Очистимо Србију”.
Изгледа да највећи проблем новинарства у Србији, бар судећи по нацрту новог закона о информисању, нису политички и други обрачуни кроз таблоиде, ни таблоидизација свести, нити тајкунизација власништва, а понајмање бедан положај новинара, већ – државни интервенционизам и монополи.
Главна интенција новог нацрта закона о јавном информисању је да држава мора да се што пре ослободи, не само већинског него било каквог учешћа у медијима.
Прописује се наиме да држава, односно јавна предузећа, или фирме у којима постоји државни удео у власништву (макар и мањински) не могу да буду сувласници у медијима, који морају, без изузетка, да се приватизују у наредних 15 месеци.
Сасвим је јасно да медији не смеју да буду под државном контролом али је у, најмању руку, неозбиљно доносити овакав закон без претходне прецизне стратегије изласка државе из медијске сфере. Неспорно је да је држава рђав власник, да јој није место у медијима, да мора да се повуче, не само из медија него и из власништва у предузећима у другим областима.
Ту нема спора! Али, шта је онда спорно? Споран је начин на који се држава протерује из ове „периферне” друштвене области од јавног значаја. Ако се у закону орочи обавеза изласка то значи да ће за годину и по бити спроведена приватизација по сваку цену. Без обзира на катастрофалан учинак претходног закона који је прописао обавезну и орочену приватизацију и тако урнисао стотине малих локалних редакција у Србији, сада се предлаже исти модел за оне који су чудом преживели.
Завршена је јавна расправа о нацрту новог закона, а на две трибине у Нишу и Београду, предлагачи су се, помало неочекивано, суочили с незгодним питањима и бурним реакцијама новинара и медија, пре свега оних локалних.
Неколико важних питања је остало без одговора:
1. Осим у здравству, школству, телекомуникацијама, енергетици, држава је власник и управља производњом челика, пилића, стакла, тегли, паприка, млека…, а власник је у култури и нигде није орочавала своје присуство осим у области информисања. Зашто? Питање је да ли само у тој области гуши приватне фирме и ремети тржишну утакмицу?
2. Ако је тачан податак да је од 52 приватизоване локалне редакције данас жива само једна, намеће се питање ко то у Србији сада има новац да улаже у „профитабилан” медијски бизнис? Трговци наркотицима или перачи пара?
Очигледно законописци нису видели или нису хтели да виде у каквој држави и у ком времену живе. Ниједан „обичан” приватник нема пара за обртна средства, а камоли да улаже у јавно информисање. Ако ово нису знали предлагачи овог закона, предлажем им да посете неки од београдских биоскопа.
3. Прошли пут кад, су „субјективне снаге” законима уређивале медијски простор, десетине редакција је угашено, а локални тајкуни су узели пословни простор и отпустили новинаре. Две највеће новинске куће, „Политика” и ,,Новости” су осакаћене. Правило да „онај ко прави новине не сме да их и продаје” приморало је ове куће да више од хиљаду продајних места практично на тацни оставе особи са међународне потернице. А гле чуда, правило је донето у „циљу сузбијања монопола на тржишту”. Зато се и сад поставља кључно питање: У чијем је интересу доношење новог закона о информисању?
Предлагачи веле да приватизација не мора да буде тајкунска, да акције могу да купе и новинари. Питам се од којих плата кад су од њих данас у Србији боље плаћени и возачи комуналног предузећа. И Мишковић је „пресовцима”, пре затварања, понудио радничко акционарство. Видели смо како се завршило.
А како изгледа пројектно финансирање медија у Србији сви смо видели у акцији „Очистимо Србију”.
Осим приватизације на српски начин, медији могу да промене власнике и тако што, на пример, држава свој део власништва пренесе на фондове, а они после извесног периода, постепено те акције продају на берзи. Има и других начина промене власништва али за то се нису интересовали писци овог законоправила за новинаре.
Неко ће рећи да се држава десет година повлачи из медија и да је доста одлагања. Наравно, али то није разлог да се праве исте грешке као и пре десет година. Није проблем у власништву него у начину промене власништва.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.