Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Од мог Синише је остала само прашина!
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

25. 03. 2013.

Аутор: Ружица Кантар Извор: Ало!

Од мог Синише је остала само прашина!

„Живот мог брата, Синише Медић (33) прекинут је 23. априла, у 2.06 минута после поноћи, када је бомба НАТО алијансе погодила просторију РТС-а у којој се налазио на радном задатку. Ни Синишин леш ни одећа коју је носио тог дана, па чак ни део меса или кости, никада нису пронађени. Претворили су се у честице, као и делови зграде телевизије. Ја месецима после тога нисам могао ту да уђем.

 

Ни сада не радим у Абардаревој, већ у студију у Кошутњаку. Након несреће долазио сам у РТС, али увек кад крочим, осетим немир. Ту су њихове душе...”, прича на четрнаестогодишњицу напада на тадашњу СР Југославију Мирослав Медић (48), који је месец дана касније у бомбардовању РТС-а изгубио брата. Тог трагичног дана још 15 породица наших колега завијено је у црно!

Од 1989. године сам радио у РТС-у на позицији мајстор слике. Ја сам био тај који је годину - две пре бомбардовања, довео Синишу да ради у РТС-у као дизајнер програма. Кобног дана радио сам преподневну смену.

Како сте сазнали да је РТС бомбардован?

Дошао сам са посла и желећи да се одморим, пустио сам утакмицу. Био је Куп Европе. Лацио је играо. У једном тренутку нестало је слике. Мрак. Пребацио сам на други канал РТС-а. Тамо исто... Нема сигнала. Одмах ми је било јасно о чему се ради. Одјурио сам тамо. Супруга, у трећем месецу трудноће је остала са ћерком Милицом, која је тада имала две године. Док сам возио до тамо, надао сам се да су гађали торањ. Могао је да буде торањ. Да је НАТО хтео само да прекине емитовање, гађали би кулу. Исто би се прекинуо сигнал, само не би било страдалих...

Шта сте видели када сте дошли тамо?

Било је пуно људи. Дим, гареж, мирис паљевине... Одмах сам рекао: „Ако су били на радном месту, нико није преживео“. Видео сам како Хитна помоћ развози колеге које су те вечери дежурале са мојим братом. Главе, руке и ноге су им биле у завојима... Видео сам страшан призор људи који висе на рушевинама. Тог дана у згради је било око 100150 људи. Многи су били повређени... Колега инжењер који је био у видео режији где се урушио само задњи зид, причао ми је да када је пала бомба, практично нису ни чули експлозију. Око њих је све почело да се руши и урушава. Од мрака и дима нису знали ни где се налазе ни шта се десило. Почели су да се дозивају... Некако су дошли до тог срушеног дела и кроз рупу која је зјапила, видели су цркву Светог Марка и Ташмајдан. Спуштали су се низ рушевине. Кажу да је камен још био врео и да је тињао под ногама.

У ком тренутку сте постали свесни да је ваш брат мртав?

Па чим сам дошао видео сам да је бомбардован део зграде где баш он ради... Међутим, надали смо се. Изнели су шест тела. Мој брат није био међу њима. Пронела се прича да се неко јавио мобилним из подрума и да је неколицина њих тамо заробљена... Постојала је и могућност да се неко налази у блокираној кафетерији код студија три, који је био потпуно неоштећен. Међутим, убрзо смо схватили да од тога нема ништа. Ипак, наставили смо да се надамо. Синишиној девојци је тог дана био рођендан, па смо мислили да је можда изашао на кратко да се види са њом. Када су у близини Палилулске пијаце нашли његова кола, све нам је било јасно.

Када је Синиша коначно проглашен мртвим?

Данима смо стајали испред рушевина у Абардаревој, чекајући да нађу његово тело од којег није било трага. Неколико месеци касније у родитељску кућу су дошли форензичари да са одела узму длаке како би утврдили да ли се његов ДНК поклапа са парчићима меса и костију које су нашли у рушевинама. Ниједан се није подударио. Од Синише је остала само прашина. Све и да је било неких остатака, не чуди ме што нису нађени. Видели смо како је тај багер купио шут... Иначе, друге породице су сахрањивале патике, мајице, панталоне својих најмилијих... Супруга једног погинулог радника нам је рекла: „Када ми следећи пут нешто покажу, ја ћу да кажем да је његово да би га прогласили мртвим да могу да сахраним”. Моји и Синишини родитељи то нису желели. Иако ништа није нађено, шест месеци касније Синиша је проглашен мртвим.

Да ли су запослени знали да ће РТС бити мета?

У почетку нисмо веровали. Међутим, након бомбардовања Генералштаба и Савезног МУП-а, а нарочито након бомбардовања Пинка и ЦК-а схватили смо да је враг однео шалу... После гађања воза у Грделичкој клисури, били смо озбиљно уплашени! Нарочито ноћу нас је било страх. Но, добили смо решење да морамо да долазимо на посао и да за време смена не смемо да напуштамо зграду. Нама, техничарима, смене су биле од седам часова ујутру до 19 и од 19 до седам изјутра. Што је опасност била већа, РТС је све више изазивао. Неколико дана пре гранатирања кренуо је у кампању „брањења телевизије”. Тада је направљен онај чувени круг људи око телевизије, а, потом се, Татјана Ленард гледациома обратила чувеним речима: „У нашим редакцијама, монтажама, студијима, на предајницима проводимо дане и ноћи... Нека Кларк пуца – ми га чекамо”, рекла је. Управо ја сам снимао тај прилог. Сећам се, док је то изговарала, да смо се сви у студију гледали. Знали смо да када прочита прилог она ће, за разлику од нас, сести у кола и отићи кући...

Да ли сте веровали да ће вас неко обавестити да се евакуишете?

Наравно. Нису људи седели као лутке тек тако. Веровали смо да ће нас евакуисати на време. Уредници су нас убеђивали да смо потпуно сигурни. Неколико дана пре бомбардовања РТС-а, негде око два сата ујутру, неко је јавио да су НАТО авиони кренули на нас. Вест се брзо прочула. Успаничени људи сишли су у подрум. Но, када је тадашњи директор информативног програма Милорад Комраков видео да вести касне пет минута, сишао је у подрум да нас тражи. Рекао је: „Шта тражите овде?! Ко вам је рекао да силазите?! Није ваше да бринете! Има овде ко ће да размишља о томе...”, запретио нам је. После тога нисмо ни покушавали.

Када сте последњи пут видели свог брата?

Дан пре бомбардовања. Седели смо и причали. Он је упоредо са РТС-ом радио и на Студију Б. Баш тог дана ми је причао да су у Студију Б људе и опрему изместили у хотел „Парк” и да ће се надаље одатле емитовати програм. Баш смо коментарисали како је чудно да ови наши ни не размишљају о томе. И тог 23. априла смо се чули више пута. Последњи пут смо се чули око пола сата после поноћи.

Због чега мислите да су челни људи РТС-а знали да ће та зграда бити бомбардована?

Када је почео рат, постојала је наредба да се телевизија исели. Војна јединица је отишла на Космај са задатком да направи студио. Међутим, пријатељ Властимир Банковић, чија је ћерка такође страдала у бомбардовању РТС-а, причао ми је да тамо ништа није урађено. Јединица је само седела и чекала, не знам ни ја шта... Индикативно је и да је генерал Војводић тог дана авионом из Подгорице хитно дошао како би ћерку, запослену у РТС-у, извукао из зграде. Накнадно смо чули и да је сниматељ Татјане Ленард која је била у Будимпешти јавио да ће телевизија бити бомбардована.

Ко је крив због тога што се десило?

Наравно НАТО, али и цела наша држава и сви руководиоци РТС-а, који су с времена на време долазили на РТС, али никада после 15, 16 сати. Ни новинари звезде се нису задржавали. Ми, извршиоци са минималним платама, који једва састављамо крај са крајем, били смо глинени голубови. Криво је наше Министарство одбране и информисања и сви они који су требали да заштите раднике који су само радили свој посао. Све су то нељуди који су жртвовали наше најмилије не трепнувши. Директор Милановић је играо на свадби свога сина, осам дана касније, док су породице још увек тражиле лешеве својих најближих.

 

Трагедије се низале и после напада!

 

Каква је судбина породица осталих погинулих радника?

Занимљиво је да свих 16 породица, носе и друге велике трагедије са собом. Једна од њих је сада потпуно нестала. Сви су умрли. Мајка једног радника изгубила је недуго потом мужа. У другој породици, једна ћерка је погинула када је ударио трамвај, а друга је оболела од леукемије. Има и једна мајка која је изгубила петоро деце. Близанце су од болести умрли као мали, ћерка са 12-13 година, а син у бомбардовању РТС-а. Та иста жена је и супруга сахранила... Моја супруга Нада пак је имала побачај током бомбардовања, а онда потом и добила карцином дојке. Невероватна коинциденција...

 

Памтићемо вас!

 

У нападу НАТО-а на РТС погинули су: Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић (27), видеомиксер, Дарко С тоименовски (25), техничар размени, Небојша Стојановић (26), техничар мастеру, Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар, Дејан Марковић (39), радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма и Слободан Јонтић (54), монтер.

Био је пун живота, а онда је отишао на посао!

 

Како памтите брата?

Као доброг дечка. Био је омиљен у друштву. Спортиста... На моју свадбу је довео трубаче. Када сам му рекао да ћу постати тата, није било срећније особе од њега. Ћерку Милицу је обожавао. Никада се није појављивао, а да нешто не донесе. Моја Нада, која је са њим и родитељима била последњег дана његовог живота ми је причала да је био изузетно весео. На телевизији је био концерт неког страног бенда. Он је толико јако пустио музику и узео Милицу да ђуска са њом да се супруга уплашила да неће чути сирене. А он каже: „Ма, шта се секираш. Видиш колико је мени и Милици лепо”. Причао је како ћемо он и ја поново почети да играмо фудбал. Био је пун живота, а онда је отишао на посао...

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси