Вести
06. 04. 2013.
Медијима управљају мањински бегови
Трибина „Затвореност и медији на мађарском језику у Војводини“, књижевна радионица у којој је Ото Толнаи представио свој најновији есеј о себи као библиотекару посластичарнице „Бодиш“ и дијалог Викторије Радич и Ласла Вегела о његовој књизи „Приче из доњих предела“ били су садржај вечери у Медија центру Војводине у којој се широј војвођанској јавности представио „Круг Напло“.
Мало је рећи да је овај скуп, од једне мартовске вечери у Новом Саду, начинио праву интеркултуралну свечаност.
Група независних и слободоумних интелектуалаца из редова војвођанских Мађара основала је у априлу прошле године у посластичарници „Бодиш“ у Суботици „Круг Напло“, а иницијатори овог окупљања били су Габор Бодиш и Арпад Немет, некадашњи оснивачи недељника „Напло“, универзитетски професор у пензији, есеиста и критичар Ласло Геролд и књижевници Ото Толнаи и Ласло Вегел. Циљ овог круга интелектуалаца, који носи назив некадашњег независног недељника на мађарском језику који је у Новом Саду излазио деведесетих година прошлог века, јесте да у складу са оригиналним духом тог недељника износи мишљење о значајним питањима од утицаја на будућност региона, мимо партијског диктата и патоса националних осећања, као независне личности.
На новосадској вечери „Круг Напло“ су представили Викторија Радич, Жужана Серенчеш, Габор Бодиш, Ото Толнаи, Ласло Вегел, Арпад Немет и Чаба Пресбургер. Габор Бодиш је испричао како се основао њихов кружок напоменувши да оснивачи нису имали никаквих политичких амбиција, али да им је почетак био прилично буран, с обзиром да је Ласло Вегел предложио да се круг назове по истоименим новинама које су биле први приватни недељник у Србији.
- Управо због тог назива добили смо доста критика од стране новина које су биле контролисане од мађарских странака, али нас је то радовало. Очекивали смо нападе. Пре него што смо изустили иједну реч, већ смо добили негативне критике, рекао је Бодиш. Жужана Серенчеш, новинарка која је више пута анализирала медије на мањинским језицима у Војводини, подсетила је да се већ деценију провлачи прича о утицају оних политичких снага и партија које су доминантне у мањинским националним саветима.
„У протеклом периоду се наметнула теза да је то кључни проблем мањинског информисања уопште, па тако и у случају медија на мађарском језику.
Ја, међутим, кључни проблем у последње време видим у некој врсти специфичне равнодушности према неким суштинским друштвеним процесима, на крају крајева, стварности.“
Она је навела неколико примера који показују незаинтересованост према темама које морају да представљају предмет интересовања медија чији су оснивачи национални савети.
„Преседан је био да редакција не пошаље никог на састанак градског скупштинског одбора на ком је предложено укидање службене употребе језика националних мањина, да не објави ни ретка о томе да је откинута табла на Словачком културном центру у Новом Саду, или да је проваљено у просторије Независног друштва новинара Војводине.
Мислим да је дубински проблем на терену професионалног срозавања, првенствено штампаних медија, 'самозатвореност' и сужен ниво комуникације. Остаје дилема да ли се ради о потпуној равнодушности или се ради о концепту, или недостатку било каквог концепта, лакоће односа према послу којим се бавимо“, закључила је Жужана Серенчеш.
Ото Толнаи је говорио о томе да се знаци духовног живота код Мађара данас у Војводини могу запазити у позоришту, да је оно живо пуно више него данашњи медији, а на трибини се могло чути и да данашња политичка елита не воли дијалог јер се у њему сукобљавају мишљења, а влада се боји пораза у тој борби речи.
Викторија Радич се сложила да се ради о регресији која добија подршку од политичких кругова. Она је истакла да је специфичност културе војвођанских Мађара, нарочито књижевности, увек била нека врста отворености према страним културама и управо их је та отвореност карактерисала и по томе су се и разликовали од културе у самој Мађарској.
- Култура у Мађарској има традицију одређене врсте затворености. Мени се чини прикладан и појам аутизам, јер ту се не ради само о затворености већ и о томе да се нема ни мотивације, интересовања, а одсутно је и знање о томе да се ради о затворености. Тај провинцијализам је присутан у самој Мађарској. Ми, војвођански Мађари, увек смо радили против те затворености, и управо смо тиме скренули пажњу на себе и у Мађарској. Увек смо били отворени, преводили ауторе не само из других југословенских република већ и из целог света. Очигледно је да се та отвореност данас изгубила. Габор Бодиш је истакао да и у електронским медијима нема места за појединце који имају другачије мишљење, а Арпад Немет је потврдио да су мађарски медији у Војводини потпуно затворени.
- Затвореност овдашњих медија је можда делимично проузрокована и материјалном ситуацијом новинара, јер они тешко састављају крај с крајем и то мора имати за последицу њихову незаинтересованост. Али, у таквим случајевима је врло битно ко води те редакције. Ја сам згранут избором данашњих главних уредника у тим медијима, закључио је Немет.
Недим Сејдиновић, који је био и модератор ове трибине, присутнима је испричао какве је резултате показало истраживање НДНВ о медијима на мањинским језицима.
„Свуда смо препознали тенденцију великог политичког притиска на уређивачку политику. Урађена је и анализа заступљености фотографија, па вам могу потврдити да је лист 'Санџак' у предизборном броју, од 52 објављене фотографије, имао 49 фотографија Муамера Зукорлића. Да то није случај само са мањинским новинама, за пример могу да се узму апатинске новине 'Глас комуне' и предизборно издање од 6. маја, које врви од фотографија Живорада Смиљанића толико да су те новине личиле на ирачке новине за време процвата владавине Садама Хусеина.“
„Сви хоће да буду мисице“ - добацио је Ласло Вегел.
Ласло Вегел: Ја више и не читам те новине
- Затвореност медија је у почетку била постепена, рекао је Ласло Вегел - а затим је тај процес кренуо муњевитом брзином. Морам изнети једну контратезу - ко каже да нема слободе у медијима на мађарском језику? Па ви можете од Тадића направити ситне резанце, можете и о Ђиласу тако писати, можете, али мало нежније, и о Вучићу. Али, не можете тако писати о неким људима који су на врху мађарске пирамиде.
То личи на Титово време, мада, и у његово време сте могли мало да боцнете Савез комуниста, а сада не можете нимало у медијима да боцнете водеће мађарске партије у Војводини. То је велики проблем који је све већи и већи. Све се зна унапред - у четвртак, када је велики тираж, онда говори особа „џ“, у недељу, када је такође велики тираж, појавиће се интервју са особом „y“, а следеће седмице ће бити обрнуто. Ја више ни не читам те новине јер је увек све исто.
Било би погрешно кривити само ту номенклатуру. Питање слободе мањинских медија је дубоко укорењено у српско друштво. Балканолози који су проучавали овај простор су се питали како за време Краљевине Југославије није било великих конфликата између Албанаца и Срба. Они тврде да је то зато што је Двор купио бегове који су међу својима направили ред.
То је једна перманентна политика. Треба имати бегове. Двор тражи бегове у мањинским заједницама и то раде доста успешно. Неуспешан у томе је био једино Милошевић, који није успео да поново купи албанске бегове, што не значи да није успео да купи мађарске бегове. Колико год је водећа елита одговорна за ово стање, исто је тако одговорно и цело друштво. Мађарски барони су успели да склопе један добар споразум са српским кнежевима. И то све функционише. Тако да ми данас имамо ретро ситуацију - повратак у Титово време, али не оног доброг из тог времена, већ, управо, оног лошег из тог времена. Један мој пријатељ филозоф који још увек стрпљиво чита новине на мађарском језику, једном приликом ми запрепашћено каже: „Замисли, у једном броју Мађар соа су објавили на три различите стране велику фотографију председника Националног савета. Па тога није било ни у Титово време, ми смо отишли још даље.
Темељно бисмо требали анализирати ову ситуацију јер и у српској штампи се мало простора посвећује ономе што се дешава у мањинским заједницама, и обрнуто. Мало тога ћете у новинама на мањинским језицима наћи о томе шта се дешава у српском друштву. Када, додуше ретко, ипак узмем војвођанске новине на мађарском у руке, помислим: о, боже, када би у мађарској заједници бирали мис Мађара, то би потпуно сигурно био један мушкарац по занимању политичар, закључио је Вегел.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.