Вести

18. 04. 2013.

Аутор: Слободан Иконић Извор: НИН

Заштићени злочин

Сваке године, 11. априла, представници новинарских удружења полажу венце и пале свеће на месту где је 1999. године убијен Славко Ћурувија, власник и издавач Дневног телеграфа и Европљанина. Тринаест су пута до сада са тог места захтевали да власти пронађу убице новинара, а свака влада која је формирана од 2000. године обећавала им је да ће доћи до података ко је и према чијем налогу убио српске новинаре. О том злочину се данас све зна осим најважнијег – имена егзекутора и налогодаваца.

Одмах су се у јавности појавиле спекулације да би бивши шеф Државне безбедности Раде Марковић могао да склопи нагодбу са правосудним органима и да у замену за краћу казну открије налогодавце убиства новинара Славка Ћурувије.

Рекло би се да је то био и разлог зашто је Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а, један од чланова тек формиране Комисије за истраживање убиства новинара, противећи се намери овог тела да Тужилаштву за организовани криминал предложи, како је изјавио, да „учесници у организованом убиству Славка Ћурувије добију статус заштићеног сведока“.

Злочини

Марковић је, иначе, осуђен на јединствену казну од 40 година затвора због убиства четири члана СПО-а на Ибарској магистрали и Ивана Стамболића.

Познат је још и по томе што је у време његовог шефовања ДБ-ом Београд личио на Чикаго тридесетих година, када је убијено око 700 људи у мафијашким обрачунима, али и подоста људи из политичког и државног естаблишмента, попут генерал-пуковника МУП-а и в.д. министра унутрашњих послова Радована Стоичића Баџе, генералног секретара ЈУЛ-а Зорана Тодоровића Кундака, савезног министра одбране Павла Булатовића, генералног директора ЈАТ-а Жике Петровића… Већ на обележавању 14. годишњице смрти Ћурувије, Бранка Прпа, удовица Славка Ћурувије, рекла је да би давање статуса сведока сарадника Радету Марковићу, који је у време убиства Ћурувије био на челу српске тајне службе, било „урушавање самог концепта правде и монструозна замена тезе, да они који су руководили свим тим акцијама и који од 1998. стоје иза политичких и државних убистава, данас могу да добију статус сведока сарадника“.

У међувремену, формирана је Комисија за истраживање убистава новинара у чијем раду учествују представници новинарских удружења, са мандатом разматрања чињеница у истрагама о убиству Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића, те погибије радника државне телевизије у бомбардовању НАТО-а.

Иницијатива за формирање комисије потекла је од самих новинара, али је тек ова Влада Србије у септембру прошле године донела одлуку о формирању независне комисије која ће да истражи нерешена убиства новинара у Србији. Међутим, у Комисији не иде све без проблема. Крајем јануара ове године, уочи првог састанка Комисије, уредница недељника НИН Весна Малишић поднела је оставку на чланство јер јој није речено „да је реч о комисији коју оснива Влада Србије“, а сматрала је да то треба да буде тело независно у односу на власт. Њено место понуђено је НУНС-у, а заузео га је председник овог удружења, који је сада такође поднео оставку.

Сведок

Спекулације да би Раде Марковић могао да добије статус заштићеног сведока појавиле су се још 2009. године, када су усвајане измене Законика о кривичном поступку којима се предвиђа да статус заштићеног сведока може да добије и правоснажно осуђена особа, под условом да на основу његовог сведочења дође до осуђујуће пресуде.

О значају овог закона говорио је и специјални тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић: „Уверен сам да ће се коришћењем управо овог новог института открити учиниоци неких кривичних дела који су, нажалост, до сада остали непознати. Једно од тих кривичних дела је и убиство новинара Славка Ћурувије“. Управо на тај начин, сведочењем Ненада Шареа, припадника ЈСО, откривени су детаљи отмице и ликвидације Ивана Стамболића.

И почетком ове године у штампи је осванула спекулација о могућности да се Марковић нагоди са правосудним органима, којој је замах дао лидер СПО-а Вук Драшковић који годинама протестује против било какве нагодбе државе са Радетом Марковићем. „Од момента хапшења Радета Марковића, бившег шефа државне безбедности, без обзира на то ко је све од тада био на власти, гради се стратегија како да он изађе на слободу“, тврди Драшковић и додаје да је у функцији ослобађања Марковића измењен чак и Законик о кривичном поступку у делу који се односи на то ко може добити статус заштићеног сведока.

Ћуран

У случају убиства Славка Ћурувије незаобилазно је поменути досије „Ћуран“, који доказује да је Ћурувија праћен до последње секунде живота Занимљиво је и присећање Зорана Мијатовића, накадашњег заменика директора БИА, који каже да су, у време прелазне владе, коминистри наложили истрагу убиства Славка Ћурувије. Оно што је до сада било непознато јесте да је, по њиховом налогу, управо Раде Марковић формирао комисију са задатком да провери елементе из досијеа „Ћуран“.

Комисија је узела десетине изјава, материјал средила, спаковала, али га Раде Марковић није доставио коминистрима. Тек када су на чело Службе дошли Горан Петровић и Зоран Мијатовић, добили су тај материјал и кренули са радом, „али нисмо имали онога на кога би се указало да је наредио убиство“, каже Мијатовић и упозорава да је истовремено истрагу водио и тим на челу са Драганом Карлеушом. „Ми не знамо до чега су они дошли, јер са нама нису сарађивали“, тврди Мијатовић.

Спекулације

Зато је много интересантнији списак оних који би могли бити сведоци сарадници. Поред Радомира Марковића, кандидат за сведока би могао да буде и Стеван Баста, осуђен на седам година због логистичке подршке убицама из ЈСО при атентату на Драшковића у Будви. Баста је тада као помоћник шефа 3. одељења био укључен у праћење Ћурувије и директно је добијао извештаје од тадашњег оперативца Предрага Гикића, задуженог за Ћурувију. Један од кандидата за сведока сарадника је и Веселин Лечић, заменик шефа београдског ДБ-а, који је касније био заменик команданта ЈСО за обавештајне послове, а сада му се суди због побуне у ЈСО.

Није без значаја ни недавна изјава Миодрага Ракића, координатора безбедносних служби у време Бориса Тадића, да је 2011. године Влада добила податке који објашњавају околности убиства и да су обезбеђени докази.

„Обезбеђени су и појединци вољни да сведоче, али да им Влада гарантује и безбедност њихових породица“, изјавио је тада Ракић, објашњавајући да потенцијални сведоци нису прихватили гаранције тадашње владе јер су се ближили парламентарни избори. Спекулације о потенцијалним извршиоцима злочина већ су кружиле јавношћу. Лука Пејовић, чије је име у том контексту најчешће помињано, убијен је 5. децембра 2000. године у близини своје куће у Динарској улици у Београду. Други осумњичени, Зоран Прика Ристовић, припадник ЈСО-а, зверски је мучен и убијен јуна 2001. године. Мирослав Курак више пута је јавно довођен у никада до краја нерасветљену везу са убиством новинара Славка Ћурувије. Данас живи у Танзанији где се бави организовањем лова на афричку крупну дивљач.

Испоставља се, после толико времена, да се као могући убица Славка Ћурувије увек помене онај ко не може да буде испитан, и да је у овом случају некако најлакше оптужити мртве, који не могу да демантују приче, али ни да их потврде.

Управо, како кажу у Комисији за истраживање убистава новинара, један од главних циљева је да се охрабре и проговоре они који имају шта да кажу. Ако су потенцијалне убице већ мртве или недоступне, за разрешење енигме убиства новинара Славка Ћурувије и његових колега потребно је да проговоре - живи.

Никчевић: Налог дао Радоњић

Досије „Ћуран“ - документ о тајном праћењу Славка Ћурувије, како су медији у то време нагађали, наводно је открио Стеван Никчевић, који је у време убиства Ћурувије био заменик шефа београдског центра ДБ Милана Радоњића. Он ја након 5. октобра био коминистар полиције у име СПО-а, а затим је био помоћник Зорана Живковића у време док је обављао функцију савезног министра полиције.

Са преласком у ДС постаје директор предузећа Југоимпорт СДПР, да би се данас нашао на месту државног секретара за спољну трговину у Министарству спољне и унутрашње трговине и телекомуникација као кадар Љајићевог СДП-а.

Поводом Никчевићеве улоге у убиству Ћурувије постоје различите, крајње супротстављене тврдње. Са једне стране, тврди се да је умешан у праћење Ћурувије, што је јавно изнео некадашњи потпредседник Владе Србије Жарко Кораћ.

Кораћ је навео да Никчевић не би требало да буде коминистар док се не испита његова улога у убиству Ћурувије.

Према супротним тврдњама, Никчевић је заслужан за постојање и објављивање досијеа „Ћуран“. Наиме, према тој тези, Никчевић је, као Радоњићев заменик, наредио да се досије води, иако за то није постојала обавеза у време бомбардовања, а касније је досије и објавио.

„По мом виђењу, једини разлог да се ту уопште помињем је Радоњићева изјава да сам ја био упознат са налогом који је он дао за праћење Ћурувије“, каже за НИН Никчевић и додаје да су „сви који су у вези с тим давали изјаве потврдили да је налог искључиво добијен од Радоњића и да су њега извештавали о свему“.